UTVRĐIVANJE GOTOVININE POVEZANOSTI S VOJNOM POLICIJOM

Advokati Ante Gotovine su ove sedmice negirali da je vojna policija, koja je trebalo da spreči i istraži ratne zločine u vreme hrvatske vojne ofanzive, izvedene u leto 1995. Godine, bila pod generalovom komandom.



Branilac Luka Mišetić je osporavao izveštaj kojeg je sačinio belgijski vojni ekspert Rejno Teunens (Reynaud Theunens), a u kojem se iznosi zaključak da je Gotovina bio nadležan za jedinice vojne policije, od kojih se očekivalo da reaguju na izveštaje o zlodelima.



Tužioci pokušavaju da dokažu da je okrivljeni propustio da identifikuje i kazni počinioce ratnih zločina koji su se odigrali tokom Operacije Oluja.



Gotovina je tokom te operacije – kojom je Hrvatska povratila područje Krajine, pri čemu je sa njega navodno bilo prinuđeno da ode oko 200,000 Srba – komandovao Splitskom vojnom oblašću Hrvatske Vojske (HV).



On se, zajedno sa još dvojicom visokih starešina – generalima Ivanom Čermakom i Mladenom Markačem – krivi za organizovanje trajnog iseljavanja Srba iz Hrvatske, u periodu od jula do septembra 1995.



Njih trojica se u optužnici terete da su predvodili „deportaciju i prisilno raseljavanje, rušenje i spaljivanje srpskih kuća i preduzeća, otimanje i krađu srpske javne i privatne imovine; ubistva [i] ostale nehumane postupke“.



Prema navodima tužilaštva, pravo Hrvatske da u svojim međunarodno priznatim granicama reintegriše Krajinu nije sporno. Međutim, tužioci osuđuju taktiku koja je, po njihovim rečima, za sobom ostavila „stravičnu pustu zemlju uništenih sela i kuća“.



Prilikom unakrsnog ispitivanja Teunensa, Gotovinin advokat se ove sedmice pozvao na dokument koji nosi datum 16. avgust 1995., a iz kojeg se vidi da je vojnom policijom tada komandovao njen starešina – Mate Laušić – a ne Gotovina.



Tim dokumentom se jedinicama vojne policije naređuje da izveštaje podnose policijskoj administraciji koju je nadzirao Laušić, a ne oblasnoj komandi, na čijem je čelu bio okrivljeni.



No, Teunens je odgovorio da se radilo o neredovnoj situaciji, u kojoj je zbilja bio sklopljen „poseban aranžman“, ali se to nije ticalo formalnog lanca komandovanja.



Na pitanje ko je komandovao 72. bataljonom vojne policije, odgovorio je kako je ta jedinica bila potčinjena i Gotovini i Laušiću. Međutim, naglasio je i da se radilo o delu Splitske vojne oblasti, kojom je komandovao Gotovina.



Teunens je potom objasnio da je Gotovina kontrolisao „operativni lanac“ komandovanja i izdavao naređenja vojnoj policiji. Sa druge strane, Laušić je kontrolisao „profesionalni lanac“, izvršavajući ta naređenja.



Gotovinin tim odbrane je nastojao da pokaže i da je vojna policija pod Laušićevom komandom bila nadležna za sprečavanje svih zlodela počinjenih tokom rata, uključujući i ratne zločine.



Branioci su sudu predočili i izjavu u kojoj Gojko Šušak, tadašnji hrvatski ministar odbrane, to izgleda i potvrđuje.



No, odgovarajući na pitanja, Teunens je rekao i da je vojni komandant odgovoran za zavođenje discipline u svojoj jedinici.



„Tek ako on u tome ne uspe, poziva se vojna policija“, kazao je on.



Veštak je rekao kako misli da odbrana „ulogu vojne policije pokušava da opiše kao ulogu civilnih policijskih snaga“.



„Naravno, ukoliko u civilnom životu postoji problem među ljudima, možete pozvati policiju i ona će ga rešiti. U vojsci se to najpre radi posredstvom lanca komandovanja, pri čemu su komandanti na svim zapovednim nivoima dužni da održavaju disciplinu“, rekao je on.



Odbrana je potom pokušala da pokaže da Gotovina nije znao za ratne zločine, te da stoga nije mogao ni da ih spreči.



Teunens je priznao da nije video nikakva dokumenta koja dokazuju da je okrivljeni bio obavešten o ubistvima koja su počinili hrvatski vojnici. Međutim, insistirao je na tome da je Gotovina te informacije mogao dobiti i usmeno.



Takođe, svedok je ostao pri stavu da to „nije samo stvar dobijanja informacija, nego i njihovog neposrednog prikupljanja“.



„Znači, Vaš stav je da je general Gotovina trebalo nešto da preduzme samo ukoliko je primetio šta se dešava – a ako nije primetio, nije trebalo ništa ni da preduzima“, upitao je Mišetić.



„Moj zaključak je da komandant mora da bude upoznat sa situacijom u zoni za koju je odgovoran. To se ne odnosi samo na situaciju u kojoj se nalazi neprijatelj, nego i na situaciju u kojoj su njegove sopstvene snage“, odgovorio je veštak.



Suđenje se nastavlja iduće sedmice.



Katharina Goetze izveštava za IWPR iz Londona.