Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Utisani svedok - sta javnost ne cuje

Day 254
By IWPR ICTY
Nakon vise od mesec dana pauze izmedju njegovog direktnog svedocenja i okoncanja unakrsnog ispitivanja, bivsi sluzbenik UN-a Dejvid Harland vratio se na klupu za svedoke na sudjenju Slobodanu Milosevicu. Gospodin Harland je bio civilni i politicki oficir UN-a za Sarajevo od 1993. do 1999. godine (vidi izvestaj KMP “Sluzbenik UN-a kaže da nema direktnih dokaza koji povezuju Milosevica sa masakrom u Srebrenici “ od 18. septembra 2003.). U tom svojstvu on se upoznao i razgovarao sa civilnim i vojnim vodjama obe strane u sukobu, a takodje je iskusio i opsadu Sarajeva “iz prve ruke”. Gospodin Harland je izjavio da je to bila opsada bez vojnog cilja, osmisljena da bi se terorisalo civilno stanovnistvo da bi njihovi lideri prihvatili mirovni sporazum.

Mirovni sporazum koji su oni hteli, rekao je Harland, nije bio prihvatljiv za Vladu BiH. Bosnjaci su mogli da ocekuju malo u pregovorima kada je njihova situacija na terenu bila tako slaba. Snage VRS, snabdevane od strane Srbije i SRJ (Savezne Republike Jugoslavije), zauzele su najveci deo teritorije u prvim nedeljama rata, ostavljajuci Vladi BiH kontrolu nad samo 18% Bosne za polovinu njene populacije. To je prema svedoku bio razlog da su Bosnjaci stalno krsili sporazume o prekidu vatre. Stabilizacija stanja nije bila u njihovom interesu.

Na drugoj strani, gospodin Harland je rekao da je Srbija ozbiljno smanjila svoju esencijalnu vojnu i finansijsku pomoc VRS, “opsada bi bila okoncana”, bez daljeg gubitka zivota kao posledice upotrebe vojne sile. On je rekao da su se bosanski Srbi oslanjali skoro potpuno na Srbiju za vojno snabdevanje kao i za oficirski kor.

Kada je Milosevic pokusao da prikaze sebe kao mirotvorca, svedok se nije slozio: “Vi ste zasigurno ostavili utisak da je vojska bosanskih Srba bila veoma podlozna Vasem i uticaju drugih iz Beograda. Cinjenica da nista nije uradjeno da se obuzda VRS u Sarajevu i drugim mestima, ukljucujuci Srebrenicu, po nama je imala znacenje da ste Vi to prihvatali ili da ste to podrzavali”. Gospodin Harland je rekao da je UNPROFOR uspevao da otkrije Milosevicev direktan uticaj na VRS u Bosni samo u nekoliko situacija, npr. da bi se sprecio napad na sigurnu zonu Gorazde i da bi se ostvarila kontrola nad Igmanom.

U najvecem delu, medjutim, Milosevic nije koristio svoju moc. Harland je optuzenom direktno rekao: “Vas pristanak na ratne zlocine pocinjene nad civilnim stanovnistvom Bosne i Hercegovine je relativno jasan”. Milosevic je pitao da li svedok tvrdi da je “Jugoslavija” imala komandu nad VRS. “Bilo je snabdevanja, podrske, i uticaja iz Beograda i Beograd je koristio to snabdevanje, podrsku, i uticaj da usmeri mnoge dogadjaje u Bosni i ocigledno nije ucinio nista da spreci, tokom perioda od nekoliko godina, granatiranje Sarajeva, na primer”. Milosevic je upitao: “Da li mislite da smo mogli da ucinimo vise?” “Mnogo vise”, odgovorio je Harland. “Bosanski Srbi su, kako su sami priznali, skoro u potpunosti zavisili od Srbije. Da je ucinjen ozbiljan napor da se obuzdaju, oni bi sigurno to prihvatili. Oni su nam to rekli.” Milosevic se usprotivio rekavsi da bi zadrzavanje pomoci odvelo do toga da bosanski Srbi budu pobijeni.

Tokom Milosevicevog ispitivanja, Harland se slozio da je Armija BiH imala strategiju provociranja vatre VRS na civilne ciljeve u Sarajevu. Kada mu je optuzeni procitao iz knjige komandanta UNPROFOR-a generala Sir Majkla Rouza o tome da je ABiH pucala iz minobacaca pored bolnice na Kosevu, svedok je rekao da je to “tacan navod o onome sta se dogadjalo”.

Gospodin Harland se, medjutim, nije slozio da je Armija BiH pucala na sopstvene ljude. Izjavivsi da je bilo tesko da se utvrdi odakle je dosla granata, on je zakljucio: “Kada smo bili u stanju da utvrdimo (mesto ispaljenja), u skoro 100% slucajeva, granate pale na muslimansku stranu linije (fronta) su dosle sa srpske strane”. On je takodje izjavio da je vecina Srba ubijenih u Sarajevu na teritoriji koju je kontrolisala ABiH bila ubijena od srpskih snajpera i granatiranja koje je dolazilo sa druge strane fronta.

Izuzetak je bio komandant brigade ABiH poznat kao Caco. Harland ga je opisao sudu: “On je bio komandant brigade i ponasao se prema Muslimanima na surov nacin, a prema Srbima na ubilacki nacin. Upoznao sam njega i muslimanske vlasti koje su se bavile njime. Muslimasnko vodjstvo smatralo ga je opasnim covekom i na kraju su ga ubili negde pred kraj oktobra 1993. godine. Ja ne bih rekao da je postojala opste prihvacena politika da se ubijaju Srbi u Sarajevu. Brojke su sokantne, ali ni priblizne broju onih koje su Srbi ubili.” Harland je zakljucio da je vecina Srba i Muslimana ubijena u Sarajevu od Muslimana bila ubijena od Cacine grupe ili onih koji su bili povezani sa njom.

Milosevic je svedoku prezentovao svoju teoriju da nije bilo opsade Sarajeva. Srbi su se borili sa teritorija koje su naseljavali, dok su se Muslimani borili sa svoje teritorije. Harland je pokazao apsurdnost takvog predloga, posto je Sarajevo bilo jedna od etnicki najmesovitijih opstina u zemlji. On je takodje istakao da je broj oblasti za koje je Milosevic tvrdio da su bile pretezno srpske, postale takvim kao rezultat etnickog ciscenja.

Kao podrsku svojoj tvrdnji da je AbiH gadjala gradjane u Sarajevu u sluzbi medijske strategije da dobije medjunarodnu pomoc, Milosevic je selektivno procitao deo pisma o masakru na Markalama 5. februara 1994. koje je UNPROFOR poslao u glavni stab UN-a u Njujorku: “Sudeci po putanji, strucnjaci smatraju da je verovatnije da je udaljenost (sa koje je ispaljena granata) manja od 2000 metara nego da je od 2000-4000 metara, sto znaci da je granata ispaljena pre sa muslimanske nego sa srpske teritorije”. Harland je ukazao na zakljucak tog inicijalnog izvestaja koji je Milosevic propustio da procita, odnosno da mesto sa koga je ispaljena granata ne moze biti utvrdjeno izvan razumne sumnje. On je pruzio dodatnu informaciju sudu da je kompletniji izvestaj poslat nekoliko dana kasnije. U njemu je prijavljena greska u proracunu u prvom izvestaju. Ispravljajuci to, strucnjaci UN-a su zakljucili da je granata ispaljena iz blizine linije razdvajanja, ali nije bilo moguce utvrditi sa cije strane. S obzirom da podaci UN-a pokazuju da su skoro 100% granata palih na stranu koju je kontrolisala ABiH ispalili Srbi, veoma je verovatno da su oni ispalili i ovu.

Milosevic je optuzio UNPROFOR za pristrasnost protiv Srba, iako je inicijalni izvestaj optuzivao bosanske Mulsimane za cinicno ubijanje sopstvenih ljudi. Harland se zestoko suprotstavio rekavsi da general Rouz zasigurno ne moze biti optuzen za anti-srpska predubedjenja. “Mislim da je u odredjenim delovima UNPROFOR-a postojala izvesna simpatija za srpsku vojsku jer je vise licila na vojsku iz koje su oni dosli… Moje iskustvo je da smo mi davali prednost u slucaju sumnje srpskoj strani”. Kada je optuzeni rekao da je postojala anti-srpska propagandna kampanja medija sirom sveta, gospodin Harland je ukazao da se Milosevic upravo pozvao na izvestaj BiBiSi-ja u kome stoji da putanja granate na Markalama pokazuje da je ispaljena sa muslimanske teritorije bez osvrta na zakljucak da se mesto sa koga je ispaljena ne moze utvrditi. On je nastavio: “Secam se da sam nekoliko godina kasnije slusao Nika Gouvinga (izvestaca BiBiSi-ja) koji je govorio o tom incidentu, kako kaze da su zapravo Muslimani bili ti koji su to ucinili. On je uzeo za cinjenicu nesto sto zaista ne zna niko ko je istrazivao taj incident na terenu… Nema jasnog odgovora na to pitanje i to je i dalje tako.”

Harland se slozio da je VRS smanjila granatiranje Sarajeva skoro odmah nakon masakra na Markalama, sto je nastavljeno do leta ili jeseni 1994.godine. On je zakljucio da su se oni plasili napada NATO. Medjutim, kasnije je VRS nastavila sa agresivnijim napadima. Do tog trenutka, ABiH se razvila u profesionalnu armiju od 200.000 vojnika, solidno opremljenu (osim sa teskim naoruzanjem) i Hrvatska je usla u rat na njenoj strani. Naposletku, UNPROFOR je priznao da pokusaji da se smiri situacija ne dovode rat blize resenju. Trazila se prihvatljiva preraspodela teritorija, do cega se jedino moglo doci vojnim putem uzimajuci u obzir srpsku nepopustljivost. Gospodin Harland je objasnio sudu: “Sve mirovne inicijative su bile samo pokrice za mnogo agresivniju politiku na terenu [od strane VRS]. Morali smo da se vojno suocimo sa njima da se masakri kao Srebrenica ne bi ponavljali”.

Razlicito od trenutnog konsenzusa u RS, Milosevic je prihvatio da su masakri izvrseni u Srebrenici. “Srebrenica je najruznija stvar koja se dogodila”, prokomentarisao je. “To je veoma tesko pogodilo obe strane”. On je, ipak, osporio Harlandovo svedocenje da se Mladic sastao sa njim u Beogradu 7.jula 1995. neposredno pre masakra. “To je bio drzavni praznik”, rekao je. “Ne verujem da se to dogodilo”. Optuzeni je insistirao na tome da je prvi put cuo o masakrima u Srebrenici od ambasadora Karla Bilta na sastanku sa Biltom, Jasusi Akasijem, Torvaldom Stoltenbergom, generalom Smitom i Mladicem. [General Sir Rupert Smit je svedocio o ovom sastanku pred sudom 9.oktobra 2003. Vidi izvestaj KMP “Milosevic imao uticaja na bosanske Srbe, tvrdi general“ od 9.oktobra 2003.] Harland je odgovorio: “Ja osporavam samo jedan aspekt. General Mladic je morao da zna da se masakr odvija u Srebrenici. On je bio na TV u Srebrenici par sati pre nego sto ce to poceti. Vise ljudi sa kojima sam pricao na srpskoj strani potvrdilo mi je njegovu ulogu u naredjivanju masakra. Svi mi smo tada bili u Beogradu i ambasador Karl Bilt je potvrdio da je video Generala Mladica sa Vama. On je znao. Izgleda cudno da je on propustio da Vam spomene smrt 7000 ljudi.” “Svi su o tome saznali kasnije”, insistirao je Milosevic. Harland se snazno usprotivio.

U odgovoru na pitanja prijatelja suda Branislava Tapuskovica, svedok se slozio da su sve tri strane (bosanski Srbi, Vlada BiH i Hrvati) koristile teror kao taktiku protiv civilne populacije tokom rata. Medjutim, ukoliko se u obzir uzmu VRS i ABiH u Sarajevu, granatiranje civila tokom rata od strane VRS bilo je nesrazmerno vece, izjavio je svedok. Kada je gospodin Tapuskovic rekao da su Francuzi uglavnom sumnjicili Bosnjake da su pucali na Bosnjake, gospodin Harland je odgovorio: “To nije bio nas stav. Od 1992. do 1995. pola miliona granata je palo na Sarajevo. Preko 90%, a verovatno i preko 99% doslo je sa srpske strane”. On se, medjutim, slozio da je bosanski Peti Korpus bio ukljucen u etnicko ciscenje Srba. Takodje, ABiH je odgovorna za osvetnicke napade na civile bosanske Srbe, ukljucujuci uzimanje talaca i prisiljavanje talaca na uklanjanje mina i kopanje rovova. Harland je rekao da je ovo saznao od Bosnjaka “koji nisu bili srecni da se ljudi koriste na ovaj nacin”.

Prilikom dodatnog ispitivanja, tuzilac Dzefri Najs je pitao svedoka da li ima nekih naznaka da su Biljana Plavsic ili Karadzic, civilne vodje RS, sakrivale svoj plan etnickog ciscenja od optuzenog. Gospodin Harland je odogovorio: “Ne”.

Slika koja proizlazi iz Harlandovog svedocenja jeste slika politicara koji je upotrebljavao i zadrzavao svoju moc kako mu je to odgovoralo. Pokrenuvsi predstavu, on je seo da gleda njen rasplet, mesajuci se samo onoliko koliko je neophodno da zastiti sopstvene interese. On je obezbedio sve sto je neophodno za pravljenje rata i mogao je da to povuce kad god je hteo. Nije morao da uprlja svoje ruke. Mogao je da preuzme ulogu mirotvorca, stvarajuci kontrast izmedju njegove razumnosti i agresivne nepomirljivosti vodja bosanskih Srba. Ali, on nece rizikovati sopstvenu moc zarad interesa stvarnog mira, iako bi ga cak jednim svojim delom i zeleo. Dok su se lesevi nagomilavali, on se kockao svoje vreme sve dok prljavi pocinioci nisu otisli predaleko i dosli u situaciju da izgube sve. Tada je doslo vreme da se postane ozbiljan i da se nametne mirovni dogovor, jedan koji je moguc.

Slika zaracenih strana je slika na kojoj su sve strane cinile ratne zlocine, ali ne istog obima. Relativna krivica ili nevinost zaracenih strana, medjutim, nije predmet ovog sudjenja, niti je ovog posao suda da to resi. U ovom slucaju, sud ce odluciti da li su ratni zlocini, zlocini protiv covecnosti i genocid pocinjeni kao deo zajednickog zlocinackog poduhvata ili su bili predvidljiva posledica poduhvata da se etnicki ociste delovi Bosne od nesrpskog stanovnistva, i da li ce Slobodan Milosevic bio deo tog poduhvata ili ga je materijalno pomogao. Pitanja krivice ili nevinosti drugih su ostavljena za druga sudjenja.