Upućeni svedok povezao Miloševića sa ratom u Hrvatskoj
Dan 122
Upućeni svedok povezao Miloševića sa ratom u Hrvatskoj
Dan 122
Već i ono što je zaštićeni svedok C-061 rekao u procesu protiv Slobodana Milševića prvih dana svog svedočenja (koje će verovatno da bude produženo još nedelju dana,) bilo je veoma nepovoljno za Miloševića. Nakadašnji visoki oficir Republike Srpaka Krajina, C-061 se više od trideset puta sreo sa Miloševićem i desetak puta je sa njim telefonom razgovarao. Radi zaštite identiteta svedoka, sud se povlačio iza zatvorenih vrata u onim delovima rasprave koji su se odnosili na njegove direktne kontakte sa Miloševićem, ali mnogo zanimljivih podataka je bilo izneto i u toku javne rasprave. C-061 je, naime, direktno povezao Miloševića i oružane snage koje su se borile protiv hrvatske vojske. Ovo je važno za tužioce, koji nastoje da dokažu da je Milošević, koji je tada bio predsednik Republike Srbije, imao de fakto kontrolu nad JNA i drugim oružanim formacijama koje su na početku rata uspostavile kontrolu i etnički očistile veliki deo Hrvatske. Možda će da se pokaže da je C-061 krusnki svedok kome su se mnogi nadali.
C-061 je izjavio da je Milošević planirao rasturanje SFRJ. Kao potvrdu te teze, tužioci su u sudnici pustili snimak tajno snimljenog telefonskog razgovora između Miloševića i Karadžića, u kome se čuje Milošević koji kaže: 'Vidiš, oni [Slovenija i Hrvatska] hoće da se otcepe, i sve rade baš kako smo planirali.' C-061 je objasnio da je plan bio da se prisile Hrvatska i Slovenija da napuste SFRJ, s time da bi ostao onaj deo Hrvatske u kome žive Srbi a koji je u tom momentu već kontrolisala JNA. Na taj način bi svi Srbi ostali da žive u jednoj državi.
Milošević je rekao da je to bila njegova namera, ali da to nije bio deo plana da se stvori Velika Srbija. Njegov argument je da je SFRJ omogućavala svim Srbima da žive u jednoj državi, i da je Jugoslavija opstala i kada su se Slovenija i Hrvatska otcepile. U Miloševićevoj verziji, Jugoslaviju su činili narodi, i ti su narodi (a ne republike) imali pravo na otcepljenje. Stoga, kada se Hrvatska otcepila, ona nije imala pravo da povede sa sobom teritorije sa većinskim srpskim stanovništvom bez njihovog pristanka -- a Milošević se potrudio da oni ne pristanu.
Miloševićev pravi korak je bio da navede hrvatske Srbe da se boje i da mrze hrvatsku vladu i svoje komšije Hrvate uz koje su vekovima živeli. C-061 je opisao proces kojim su Miloševićava policija i beogradski mediji sprovodili kampanju dezinformacija i provokacija da bi zastrašili krajinske Srbe i naveli ih da mrze Hrvate. Srpski mediji su iskoristili nacionalističku retoriku hrvatskih ekstremista da bi potsetili Srbe na ustaške zločine iz Drugog svetskog rata. Milošević je pri tom kontrolisao srpske medije tako što je postavljao i smenjivao direktore i urednike RTV Srbije i dnevnog lista Politika. C-061 je rekao da su mu to potvrdili neki od tih direktora i sam Milošević.
Dok su umereni hrvatski Srbi formirali polituču stranku i nastojali da se izbore za svoja prava unutar Hrvatske, ekstremisti, koji su imali podršku iz Beograda, su formirali paralelne strukture vlasti. Po mišljenju svedoka C-061, Jovica Stanišić, šef Miloševićeve tajne policije u Beogradu, je bio u središtu paralelne strukture. Njeni članovi su bili regrutovani iz srpskog MUP-a i službe bezbednosti, i iz lokalnih policijskih struktura u Hrvatskoj. Među njima je bio Milan Martić, šef kninske policije u Krajini. Istovremeno, započelo je naoružavanje hrvatskih Srba, uz pomoć Srba iz Bosne.
Kada su mediji obajvili da je Sabor u Zagrebu proglasio vanredno stanje i da se hrvatske policijske snage približavaju Kninu, Srbi su blokirali puteve. Ta takozvana Balvan Revolucija se smatra početkom rata u Hrvatskoj. C-061 je svedočio da su medijski izveštaji koji su navodno izazvali Balvan Revoluciju bili netačni i da ih je pripremila srpska služba bezbednosti. Raniji svedok je ispričao da su na barikadama bili Srbi iz Srbije, koji su bili plaćeni za tu uslugu.
Balvan Revolucija je bila tek početak drame: hrvatska vlada je prekinula dotok sredstava u srpske opštine, koje su na to odgovorile neplaćanjem poreza. Kako i nakon toga nisu imali dovoljno sredstava za preživljavanje, hrvatski Srbi su se obratili Srbiji, koja ih je uključila u svoj platni sistem preko Narodne Banke Jugoslavije. Novac im je, barem na početku rata, preko granice dostavljan u torbama. Svedok je rekao da je taj sistem funkcionisao od 1991 do Operacije Oluja, 1995. Na pitanje da li je Srpska Autonomna Oblast (SAO) Krajina, koja je kasnije preimenovana u Republisku Srpska Krajina (RSK) mogla da opstane bez ove finansijkse pomoći, svedok je odgovorio: 'Ne, nikako. SAO Krajina i RSK su fininsijski i ekonomski potpuno ovisile o Srbiji.' Na pitanje da li je Milošević to znao, svedok je odgovorio: 'On je mogao da zna od Vlade Srbije, koja je kontrolisala sistem. Ja ne znam da li je znao, ali verujem da jeste.' C-061 je ranije već rekao da je Milošević imao de fakto kontrolu nad Narodnom Bankom Jugoslavije.
Još jedna prepreka ostvarenju Miloševićevog plana da svi Srbi žive u istoj državi bil aje da su u područjima koje su Srbi zauzeli živeli Hrvati i drugi. Svedokov opis sprovođenja plana govori o tome na koji je način problem rešen: 'U avgustu 1991, JNA je ušla u rat sa Hrvatskom. Učestvovali su u borbama tako što su pomerali liniju fronta sve bliže i bliže suprotnoj strani, i upotrebom teške artiljerije prisiljavali pripadnike oružanih snaga, narod i vladu da se povuku sa teritorija. Na taj način, JNA je učestvovala u ratu tako što je čistila osvojene teritorije od hrvatskog življa. Kuće i zgrade su uiništavane, imovina pljačkana.'
Svedok C-061 je takođe svedočio da je Milošević bio de fakto vrhovni komandant JNA i svih snaga koje su se borile protiv hrvatske vojske u Hrvatskoj. Postojala su dva paralelna komandna lanca. Jedan je kretao iz Predsedništva Jugoslavije do JNA i onda do Teritorijalne Odbrane. Na čelu drugog su bili Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije i Služba državne bezbednosti. Lokalna milicija, dobrovoljačke jedinice i redovna policija Krajine su bili pod njihovom komandom. Na čelu oba lanca bio je Slobodan Milošević; na terenu su uglavnom funkcionisla pod komandom JNA.
Reagujući na ovaj deo svedočenja, teužiteljka Hildegard Uerc-Reclaf je pitala zašto je Milošević, koji je tada bio Predsednik Srbije, bio na vrhu piramide vlasti tako da je čak imao i kontrolu nad saveznom armijom? C-061 je na to odgovorio: 'On je bio glavna politička figura.. najuticajniji, najmoćniji. On je imao inicijativu i on je sebi podredio sve druge strukture …' Sudija Robinson je insistirao da svedok pokaže da li zaista razume koncept vrhovnog komandanta i da li zaista tvrdi da je Milošević bio u toj poziciji. C-061 je rekao da iako je Predsedništvo SFRJ formalno bilo vrhovni komandant JNA, u stvari je komandant bio Milošević. Još je rekao i da je Milošević obezbedio tu moć kroz kontrolu Predsedništva preostalih jugoslavenskih republika u leto 1991. Dalje je tvrdio da je Milošević imao pod pod svojom kontrolom Generala Kadijevića, saveznog ministra odbrane, i Generala Adžića, šefa Generalštaba JNA. Istakao je još da je Milošević sprovodio svoju vlast kroz svoju političku stranku, kroz koju je postavljao i smenjivao političke vođe, koji su bili članovi njegove partije.
U jednom momentu, Miloševićev plan da svi Srbi žive u jednoj državi je promenjen, smatra C-061. 'Trebalo je da se osnuje država na drugoj teritoriji… Trebalo je da se vrate pod hrvatsku vlast srpske teritorije u Hrvatskoj, a Bosnu i Hercegovinu su trebali da među sobom podele Hrvatska i Srbija.' Svedok je rekao da je već tada znao da su se u martu 1991 u Karađorđevu sastali Milošević i Tuđman, i da su se dogovorili o podeli Bosne. Ovo ide u prilog tvrdnji ranijeg svedoka, Slobodana Lazarevića, koji je ispričao da je Beograd izdao vosjku RSK u operaciji Oluja. Nakon što je započeo rat, sa svim žrtvama i razaranjima, Milošević više nije trebao krajinske Srbe. Kada je hrvatska vojska ušla u Krajinu, srpska država se više nije poklapala sa hrvatskom teritorijom. Ideja da svi Srbi trebaju da žive u jednoj državi je tako preživela, premda su granice te države drastično prekrojene.
Posle tri dana ove eksplozivne izjave, tužiteljka Uerc-Reclaf je zatražila od Suda da vreme za ispitivanje bude produženo još dva dana. C-061 je 'poseban tip' svedoka, tvrdila je. Ako ovaj njen zahtev bude odobren, tužilaštvo će moći da preskoči neke manje važne svedoke koji su bili dalje od centra moći. S obzirom na to da je deo pretresa koji je bio otvoren za javnost direktno povezao Miloševića sa ratom u Hrvatskoj, a da je o svojim ličnim kontaktima sa Miloševičem svedok govorio iza zatvorenih vrata, možda je on sam uspeo da dokaže veliki deo optužnice. Sudije još nisu obajvili svoju odluku u vezi zahteva tužilaštva za produžetkom ispitivanja, ali se očekuje da če da odobre njihov zahtev. Po nepisanim pravilima Suda, Milošević će onda da ima na raspolaganju sedam dana da unakrsno ispituje svedoka, ako mu to fizička kondicija dozvoli. Posle toga će možda tužilaštvo da bude spremno da završi deo optužnice koji se odnosi na Hrvatsku i da se povuče na zimski prekid, uprkos zantnim zastojima zbog Miloševićevog lošeg zdravlja. Da li će to zaista da se desi ovisi o tome kako će ovaj svedok da se nosi za vreme unakrsnog ispitivanja sa čovekom za koga tvrdi da je upravljao događajima u kojima je on sam igrao značajnu ulogu.
C-061 je izjavio da je Milošević planirao rasturanje SFRJ. Kao potvrdu te teze, tužioci su u sudnici pustili snimak tajno snimljenog telefonskog razgovora između Miloševića i Karadžića, u kome se čuje Milošević koji kaže: 'Vidiš, oni [Slovenija i Hrvatska] hoće da se otcepe, i sve rade baš kako smo planirali.' C-061 je objasnio da je plan bio da se prisile Hrvatska i Slovenija da napuste SFRJ, s time da bi ostao onaj deo Hrvatske u kome žive Srbi a koji je u tom momentu već kontrolisala JNA. Na taj način bi svi Srbi ostali da žive u jednoj državi.
Milošević je rekao da je to bila njegova namera, ali da to nije bio deo plana da se stvori Velika Srbija. Njegov argument je da je SFRJ omogućavala svim Srbima da žive u jednoj državi, i da je Jugoslavija opstala i kada su se Slovenija i Hrvatska otcepile. U Miloševićevoj verziji, Jugoslaviju su činili narodi, i ti su narodi (a ne republike) imali pravo na otcepljenje. Stoga, kada se Hrvatska otcepila, ona nije imala pravo da povede sa sobom teritorije sa većinskim srpskim stanovništvom bez njihovog pristanka -- a Milošević se potrudio da oni ne pristanu.
Miloševićev pravi korak je bio da navede hrvatske Srbe da se boje i da mrze hrvatsku vladu i svoje komšije Hrvate uz koje su vekovima živeli. C-061 je opisao proces kojim su Miloševićava policija i beogradski mediji sprovodili kampanju dezinformacija i provokacija da bi zastrašili krajinske Srbe i naveli ih da mrze Hrvate. Srpski mediji su iskoristili nacionalističku retoriku hrvatskih ekstremista da bi potsetili Srbe na ustaške zločine iz Drugog svetskog rata. Milošević je pri tom kontrolisao srpske medije tako što je postavljao i smenjivao direktore i urednike RTV Srbije i dnevnog lista Politika. C-061 je rekao da su mu to potvrdili neki od tih direktora i sam Milošević.
Dok su umereni hrvatski Srbi formirali polituču stranku i nastojali da se izbore za svoja prava unutar Hrvatske, ekstremisti, koji su imali podršku iz Beograda, su formirali paralelne strukture vlasti. Po mišljenju svedoka C-061, Jovica Stanišić, šef Miloševićeve tajne policije u Beogradu, je bio u središtu paralelne strukture. Njeni članovi su bili regrutovani iz srpskog MUP-a i službe bezbednosti, i iz lokalnih policijskih struktura u Hrvatskoj. Među njima je bio Milan Martić, šef kninske policije u Krajini. Istovremeno, započelo je naoružavanje hrvatskih Srba, uz pomoć Srba iz Bosne.
Kada su mediji obajvili da je Sabor u Zagrebu proglasio vanredno stanje i da se hrvatske policijske snage približavaju Kninu, Srbi su blokirali puteve. Ta takozvana Balvan Revolucija se smatra početkom rata u Hrvatskoj. C-061 je svedočio da su medijski izveštaji koji su navodno izazvali Balvan Revoluciju bili netačni i da ih je pripremila srpska služba bezbednosti. Raniji svedok je ispričao da su na barikadama bili Srbi iz Srbije, koji su bili plaćeni za tu uslugu.
Balvan Revolucija je bila tek početak drame: hrvatska vlada je prekinula dotok sredstava u srpske opštine, koje su na to odgovorile neplaćanjem poreza. Kako i nakon toga nisu imali dovoljno sredstava za preživljavanje, hrvatski Srbi su se obratili Srbiji, koja ih je uključila u svoj platni sistem preko Narodne Banke Jugoslavije. Novac im je, barem na početku rata, preko granice dostavljan u torbama. Svedok je rekao da je taj sistem funkcionisao od 1991 do Operacije Oluja, 1995. Na pitanje da li je Srpska Autonomna Oblast (SAO) Krajina, koja je kasnije preimenovana u Republisku Srpska Krajina (RSK) mogla da opstane bez ove finansijkse pomoći, svedok je odgovorio: 'Ne, nikako. SAO Krajina i RSK su fininsijski i ekonomski potpuno ovisile o Srbiji.' Na pitanje da li je Milošević to znao, svedok je odgovorio: 'On je mogao da zna od Vlade Srbije, koja je kontrolisala sistem. Ja ne znam da li je znao, ali verujem da jeste.' C-061 je ranije već rekao da je Milošević imao de fakto kontrolu nad Narodnom Bankom Jugoslavije.
Još jedna prepreka ostvarenju Miloševićevog plana da svi Srbi žive u istoj državi bil aje da su u područjima koje su Srbi zauzeli živeli Hrvati i drugi. Svedokov opis sprovođenja plana govori o tome na koji je način problem rešen: 'U avgustu 1991, JNA je ušla u rat sa Hrvatskom. Učestvovali su u borbama tako što su pomerali liniju fronta sve bliže i bliže suprotnoj strani, i upotrebom teške artiljerije prisiljavali pripadnike oružanih snaga, narod i vladu da se povuku sa teritorija. Na taj način, JNA je učestvovala u ratu tako što je čistila osvojene teritorije od hrvatskog življa. Kuće i zgrade su uiništavane, imovina pljačkana.'
Svedok C-061 je takođe svedočio da je Milošević bio de fakto vrhovni komandant JNA i svih snaga koje su se borile protiv hrvatske vojske u Hrvatskoj. Postojala su dva paralelna komandna lanca. Jedan je kretao iz Predsedništva Jugoslavije do JNA i onda do Teritorijalne Odbrane. Na čelu drugog su bili Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije i Služba državne bezbednosti. Lokalna milicija, dobrovoljačke jedinice i redovna policija Krajine su bili pod njihovom komandom. Na čelu oba lanca bio je Slobodan Milošević; na terenu su uglavnom funkcionisla pod komandom JNA.
Reagujući na ovaj deo svedočenja, teužiteljka Hildegard Uerc-Reclaf je pitala zašto je Milošević, koji je tada bio Predsednik Srbije, bio na vrhu piramide vlasti tako da je čak imao i kontrolu nad saveznom armijom? C-061 je na to odgovorio: 'On je bio glavna politička figura.. najuticajniji, najmoćniji. On je imao inicijativu i on je sebi podredio sve druge strukture …' Sudija Robinson je insistirao da svedok pokaže da li zaista razume koncept vrhovnog komandanta i da li zaista tvrdi da je Milošević bio u toj poziciji. C-061 je rekao da iako je Predsedništvo SFRJ formalno bilo vrhovni komandant JNA, u stvari je komandant bio Milošević. Još je rekao i da je Milošević obezbedio tu moć kroz kontrolu Predsedništva preostalih jugoslavenskih republika u leto 1991. Dalje je tvrdio da je Milošević imao pod pod svojom kontrolom Generala Kadijevića, saveznog ministra odbrane, i Generala Adžića, šefa Generalštaba JNA. Istakao je još da je Milošević sprovodio svoju vlast kroz svoju političku stranku, kroz koju je postavljao i smenjivao političke vođe, koji su bili članovi njegove partije.
U jednom momentu, Miloševićev plan da svi Srbi žive u jednoj državi je promenjen, smatra C-061. 'Trebalo je da se osnuje država na drugoj teritoriji… Trebalo je da se vrate pod hrvatsku vlast srpske teritorije u Hrvatskoj, a Bosnu i Hercegovinu su trebali da među sobom podele Hrvatska i Srbija.' Svedok je rekao da je već tada znao da su se u martu 1991 u Karađorđevu sastali Milošević i Tuđman, i da su se dogovorili o podeli Bosne. Ovo ide u prilog tvrdnji ranijeg svedoka, Slobodana Lazarevića, koji je ispričao da je Beograd izdao vosjku RSK u operaciji Oluja. Nakon što je započeo rat, sa svim žrtvama i razaranjima, Milošević više nije trebao krajinske Srbe. Kada je hrvatska vojska ušla u Krajinu, srpska država se više nije poklapala sa hrvatskom teritorijom. Ideja da svi Srbi trebaju da žive u jednoj državi je tako preživela, premda su granice te države drastično prekrojene.
Posle tri dana ove eksplozivne izjave, tužiteljka Uerc-Reclaf je zatražila od Suda da vreme za ispitivanje bude produženo još dva dana. C-061 je 'poseban tip' svedoka, tvrdila je. Ako ovaj njen zahtev bude odobren, tužilaštvo će moći da preskoči neke manje važne svedoke koji su bili dalje od centra moći. S obzirom na to da je deo pretresa koji je bio otvoren za javnost direktno povezao Miloševića sa ratom u Hrvatskoj, a da je o svojim ličnim kontaktima sa Miloševičem svedok govorio iza zatvorenih vrata, možda je on sam uspeo da dokaže veliki deo optužnice. Sudije još nisu obajvili svoju odluku u vezi zahteva tužilaštva za produžetkom ispitivanja, ali se očekuje da če da odobre njihov zahtev. Po nepisanim pravilima Suda, Milošević će onda da ima na raspolaganju sedam dana da unakrsno ispituje svedoka, ako mu to fizička kondicija dozvoli. Posle toga će možda tužilaštvo da bude spremno da završi deo optužnice koji se odnosi na Hrvatsku i da se povuče na zimski prekid, uprkos zantnim zastojima zbog Miloševićevog lošeg zdravlja. Da li će to zaista da se desi ovisi o tome kako će ovaj svedok da se nosi za vreme unakrsnog ispitivanja sa čovekom za koga tvrdi da je upravljao događajima u kojima je on sam igrao značajnu ulogu.
