Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

UN posmatra opsadu Sarajeva

Day 256
By IWPR ICTY
Tuzilac Stefan Vespi procitao je sazetak iskaza prvog svedoka koji je preziveo Srebrenicu na sudjenju Milosevicu. Svedok B-1399 se vratio sa rada u Srbiji u rodnu Bosnu za muslimanski praznik Bajram 1993. godine. Rat je ucinio nemogucim njegove napore da se vrati na posao na kome je proveo 15 godina. On je bio jedan od izbeglica koje su se zadesile u Srebrenici kada ju je Vojska Republike Srpske (VRS) zauzela u julu 1995. Svedok se pridruzio izmedju 10 i 15 hiljada muskaraca koji su pobegli u sume prema Tuzli zbog straha da bi mogli biti ubijeni od strane pobednickih srpskih snaga. Kolona ljudi je sledeceg dana upala u zamku u blizini puta Bratunac - Konjevic Polje i naredjeno im je da se predaju. Svedok se nasao medju 2000 do 2500 drugih zatvorenika na livadi u Sandicima, gde im je oko 50 srpskih vojnika oduzelo novac i druge licnu imovinu.



General Ratko Mladic je stigao oko 7:30 i uverio ih da ce biti razmenjeni za srpske zatvorenike. Ljudi su ukrcani u autobuse i kamione i odvedeni u Bratunac, gde su proveli noc. Sa svog mesta u kamionu, B-1399 je video da su srpski vojnici prozivali pojedince po imenu i odveli ih do obliznje garaze. On je cuo udarce, krike i pucnje iz automatskog oruzja, nakon kojih je nastupila tisina.



Ujutro, kamioni i autobusi su formirali konvoj od oko 30 vozila koji se uputio prema Zvorniku. Zaustavili su se pred skolskim dvoristem u Grbavcima i odvedeni su u fiskulturnu salu, u kojoj su se pridruzili grupi izmedju 700 i 800 muskaraca. Na kraju iskrcavanja 2000 ljudi je napunilo taj privremeni zatvorski objekat. Neki od njihovih strazara su se predstavljali kao “Karadzicevi mladi cetnici”.



Iz fiskulturne sale su, nakon sto su im stavljeni povezi preko ociju, izvodjeni napolje u grupama od po 30 i ukrcavani u kamion sa regularnim tablicama policije ili vojske ispisanim cirilicom. Odvezeni su nedaleko od sale i naredjeno im je da izadju iz kamiona, da formiraju vrstu, i pocela je pucnjava. Covek pored B-1399 je bio pogodjen i srusio se na njega (na B-1399), tako da je B-1399 pao na zemlju ispod njega. To mu je spasilo zivot. On je lezao slusajuci kako ubijaju ljudi koji su se jos micali. Mehanizacija je dovezena da natovari tela i da iskopa grobove. Jedan covek koji je bio ranjen molio je svoje egzekutore da zavrse sa njim, ali mu je odgovoreno: “Polako, polako”.



B-1399 je uspeo da pobegne kada je drugi preziveli ustao i potrcao prema sumi. Taj covek nije uspeo, ali B-1399 jeste. On je sacekao u blizini skoro do zore, i po mesecini se iskobeljao izmedju mnostva tela i odece. Na kraju je, nakon deset dana hoda, uspeo da stigne do “slobodne teritorije”.



Svedok je bio u stanju da po imenu identifikuje jednog od egzekutora, Gojka Simica, jer je radio sa njim 15 godina u Srbiji. Imena druge dvojice se ne seca. On procenjuje da je sest ili sedam ljudi bilo ukljuceno u egzekucije u blizini skole u Grbavcima. On je opisao jednog od ljudi iz fiskulturne sale kao vojnika koji je nosio crvenu beretku sa srpskim nacionalistickim obelezjem (Cetiri cirilicna S – “Samo sloga Srbina spasava” – na krstu).



Milosevic je potrosio dobar deo svog vremena za unakrsno ispitivanje pre nego sto je svedoku postavio relevantno pitanje. Njegova pocetna pitanja odnosila su se na razotkrivanje napada bosnjackih snaga na srpska sela. On je procitao imena navodno ubijenih Srba, upitavsi B-1399 da li ih je poznavao. Svedok ih nije poznavao. Milosevic je opisao osakacena tela u navodnom masakru nad Srbima u blizine svedokove kuce novembra 1992. godine. B-1399 je bio u Srbiji do marta 1993. sto je navelo sudiju Meja da reaguje: “Ne vidim svrhu ovog ispitivanja. Vi ste culi njegov iskaz i ne osporavate ga. Vi pokusavate da izgradite protiv-slucaj”.



Ovo upozorenje nije odvratilo Milosevica, koji je poceo da ispituje B-1399 o bosnjackim napadima koji su dolazili iz zasticene zone Srebrenica na srpska sela. Kada ga je sudija Mej upitao koja je vaznost toga, Milosevic je odgovorio: “Najstravicniji zlocini nad Srbima pocinjeni su iz te zasticene zone”. “To ih ne cini relevantnim za ovaj slucaj”, istakao je sudija Mej. “Kakva je vaznost toga u odnosu na zlocine i masakr pocinjene u Srebrenici? Da li Vi kazete da je to bilo opravdano? Ili da je to izgovor? U suprotnom, to sto je druga strana pocinila zlocine nije relevantno.” Optuzeni se slozio da jedan zlocin ne moze opravdati drugi, ali je insistirao na tome da kontekst mora da bude shvacen. Sudija Mej se nije slozio sa tim, ponavljajuci da takav kontekst moze jedino da ponudi obrazlozenje, sto nije relevantno za navode otpuznice.



Ovo ukazuje na centralno mesto sporenja izmedju Milosevica i suda, koje umnogome produzava ovo sudjenje. Milosevic ne prihvata da sud ima pravo da mu sudi i zbog toga on ne izvodi odbranu kao takvu. Umesto toga, on je srpsku naciju doveo na optuzenicku klupu i inistira da je brani. Sa njegove tacke gledista, zlocini protiv Srba su relevantni u ovom postupku da bi se utvrdilo da nisu samo oni odgovorni za zlocine, da su lose prikazani u medijima i da su neposteno okrivljeni kao primarni agresori u svim jugoslovenskim ratovima. Ironija je ocigledna. Milosevic je optuzen kao pojedinac (kao i svi drugi koji su optuzeni pred tribunalom) upravo da bi se uklonio bilo kakav privid kolektivne krivice. Okrivljivanjem Srba (ili Muslimana ili Hrvata) za ratove, etnicko ciscenje, genocide, ratne zlocine, i zlocine protiv covecnosti, odrzava se destruktivni etno-nacionalizam sa kojim su ratovi i zapoceli.



Kako Milosevic insistira da brani “Srbe” koji nisu optuzeni, on odrzava etnicke podele i krivice. U tom obliku, rat se nastavlja bez oruzja.



Ali, Milosevic nije u potpunosti odustao od sopstvene odbrane. Na kraju, on je nasao neka relevantna pitanja za svedoka. Kako mu je sudija Mej sugerisao, jedno od najrelevantnijih pitanja o masakru u Srebrenici je “ko je to ucinio?” [Milosevic ne osporava da su se masakri odigrali, i nije ulozio mnogo napora da ospori kredibilitet svedoka]. Milosevic je pokusao da navede svedoka da napravi razliku izmedju regularnih snaga VRS i onih koji su pocinili zverstva. Iako se B-1399 slozio da je VRS pomogla da se evakuisu zene, deca i nesto starih muskaraca, on nije hteo da oslobodi regularne snage od ucesca u masakrima. Milosevic je malodusno pokusao da ospori kredibilitet ove izjave svedoka, sto nije pokusao da ucini ni kada je B-1399 bio u stanju da objasni ocigledne nedoslednosti i nelogicne poteze. Svedok ne moze da bude diskreditovan ni zbog toga sto nema adekvatan odgovor na pitanje koje mora da je mnogo puta sebi postavio nakon ovih dogadjaja: “Kako si ti preziveo kada je mnogo hiljada ubijeno?”



Posto Milosevic ne osporava da su se masakri dogodili u Srebrenici, on je mogao da odustane od svih pitanja prezivelima osim onih koja se odnose na to ko je pocinio zlocine. On bi tako ustedeo vreme sudu i, sto je vaznije, umanjio traume za prezivele iz Srebrenice, koji su pozivani vise puta da ponovo prezive uzase koje su iskusili. Odlucivanje o tome koja strana je pocinila najvise i najteze zlocine nije zadatak ovog suda, niti time treba opteretiti prezivele tih zlocina, bilo koje da su nacionalnosti.