TUŽILAŠTVO TVRDI DA ŠEŠELJ NIJE SPOSOBAN DA SE SAM BRANI
(TU br. 454, 26. maj 2006.)
TUŽILAŠTVO TVRDI DA ŠEŠELJ NIJE SPOSOBAN DA SE SAM BRANI
(TU br. 454, 26. maj 2006.)
S obzirom da bi Šešeljevo suđenje trebalo da počne za nešto više od četiri meseca, tužioci smatraju da je imenovanje advokata neophodno, kako zbog zaštite svedoka koje oni nameravaju da pozovu, tako i da bi se srečilo moguće odlaganje početka procesa.
Šešelj se tereti za istrebljenje i ubistvo, progon, deportaciju i prisilno raseljavanje ne-Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine u periodu od 1991. do 1995. Takođe je optužen i za pritvaranje, mučenje, okrutno postupanje i druge vidove nehumanog ponašanja prema Muslimanima i Hrvatima, kao i za namerno uništavanje i pljačku privatne i javne imovine.
Kao lider Srpske radikalne stranke (SRS), Šešelj se u svojoj ratnoj platformi zalagao za uspostavljanje „Velike Srbije“ – jedinstvene srpske države koja je trebalo da objedini Crnu Goru, Makedoniju, kao i delove Hrvatske i Bosne i Hercegovine.
Okrivljeni insistira na pravu da sam zastupa svoju odbranu pred sudom i trenutno ima samo branioca „u pripravnosti“ – Tjarda Eduarda van der Špoela (Tjarda Eduard van der Spoel) – s kojim odbija da sarađuje.
U svom poslednjem podnesku posvećenom ovom pitanju, tužioci su se usredsredili na izvesne aspekte onog što su nazvali Šešeljevom „nekooperativnošću“ u protekle tri godine.
Oni se žale da je on vršio „opstrukciju“, da je iznosio „frivolne predloge i tvrdnje“, te da je davao i „krajnje uvredljive“ izjave i podneske.
Takođe su istakli kako je okrivljeni „nedvosmisleno pokazao da nije u stanju da se sam brani“, pošto krši sva pravila Tribunala kada je reč o dužini i formatu podnesaka, otkriva poverljive podatke i odbija upotrebu bilo kog elektronskog pomagala koje mu je stavljeno na raspolaganje.
Tužioci navode i da Šešelj „uživa u stvaranju skandala, konspiracijama i publicitetu“, te da je izjavio da Tribunal shvata kao govornicu sa koje brani srpski nacionalizam.
Pozivajući se na suđenje bivšem jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševiću – koje je marta ove godine prevremeno okončano zbog smrti okrivljenog – tužioci tvrde da će, ukoliko Šešelju bude pružena prilika da se brani na način na koji je to i do sada činio, pažnja biti pomerena sa samih optužbi na „političko/istorijska pitanja koja su važna optuženiku“.
„Umesto da promoviše pomirenje, proces samo dodatno polarizuje različite etničke zajednice“ tvrde oni.
Tužioci takođe ističu kako je Šešelj pripadnicima svoje stranke davao informacije o zaštićenim svedocima. Tako su prepričali njegov nadzirani telefonski poziv iz zatvorske jedinice u junu 2005., kada je jedan od Šešeljevih partijskih saradnika navodno obećao da će „onesposobiti“ potencijalnog svedoka koji je „neprijatelj ove zemlje“.
Da bi se zaštitio integritet suda, tužioci smatraju da je neophodno da Šešelj ima branioca koji će imati ekskluzivno pravo podnošenja materijala u korist okrivljenog.
Obrazlažući svoju tezu da bi ovakva odluka omogućila pravično suđenje, tužioci su ukazali i na odluke u nekim drugim slučajevima u Tribunalu, kada je pravni zastupnik bio nametnut, uprkos protivljenju optuženog.
Poslednji zahtev tužilaštva da se Šešelju odredi advokat odbačen je 2003. godine.
Šešelj se tereti za istrebljenje i ubistvo, progon, deportaciju i prisilno raseljavanje ne-Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine u periodu od 1991. do 1995. Takođe je optužen i za pritvaranje, mučenje, okrutno postupanje i druge vidove nehumanog ponašanja prema Muslimanima i Hrvatima, kao i za namerno uništavanje i pljačku privatne i javne imovine.
Kao lider Srpske radikalne stranke (SRS), Šešelj se u svojoj ratnoj platformi zalagao za uspostavljanje „Velike Srbije“ – jedinstvene srpske države koja je trebalo da objedini Crnu Goru, Makedoniju, kao i delove Hrvatske i Bosne i Hercegovine.
Okrivljeni insistira na pravu da sam zastupa svoju odbranu pred sudom i trenutno ima samo branioca „u pripravnosti“ – Tjarda Eduarda van der Špoela (Tjarda Eduard van der Spoel) – s kojim odbija da sarađuje.
U svom poslednjem podnesku posvećenom ovom pitanju, tužioci su se usredsredili na izvesne aspekte onog što su nazvali Šešeljevom „nekooperativnošću“ u protekle tri godine.
Oni se žale da je on vršio „opstrukciju“, da je iznosio „frivolne predloge i tvrdnje“, te da je davao i „krajnje uvredljive“ izjave i podneske.
Takođe su istakli kako je okrivljeni „nedvosmisleno pokazao da nije u stanju da se sam brani“, pošto krši sva pravila Tribunala kada je reč o dužini i formatu podnesaka, otkriva poverljive podatke i odbija upotrebu bilo kog elektronskog pomagala koje mu je stavljeno na raspolaganje.
Tužioci navode i da Šešelj „uživa u stvaranju skandala, konspiracijama i publicitetu“, te da je izjavio da Tribunal shvata kao govornicu sa koje brani srpski nacionalizam.
Pozivajući se na suđenje bivšem jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševiću – koje je marta ove godine prevremeno okončano zbog smrti okrivljenog – tužioci tvrde da će, ukoliko Šešelju bude pružena prilika da se brani na način na koji je to i do sada činio, pažnja biti pomerena sa samih optužbi na „političko/istorijska pitanja koja su važna optuženiku“.
„Umesto da promoviše pomirenje, proces samo dodatno polarizuje različite etničke zajednice“ tvrde oni.
Tužioci takođe ističu kako je Šešelj pripadnicima svoje stranke davao informacije o zaštićenim svedocima. Tako su prepričali njegov nadzirani telefonski poziv iz zatvorske jedinice u junu 2005., kada je jedan od Šešeljevih partijskih saradnika navodno obećao da će „onesposobiti“ potencijalnog svedoka koji je „neprijatelj ove zemlje“.
Da bi se zaštitio integritet suda, tužioci smatraju da je neophodno da Šešelj ima branioca koji će imati ekskluzivno pravo podnošenja materijala u korist okrivljenog.
Obrazlažući svoju tezu da bi ovakva odluka omogućila pravično suđenje, tužioci su ukazali i na odluke u nekim drugim slučajevima u Tribunalu, kada je pravni zastupnik bio nametnut, uprkos protivljenju optuženog.
Poslednji zahtev tužilaštva da se Šešelju odredi advokat odbačen je 2003. godine.
