TUŽILAŠTVO SUMNJA U NAVODNI LUKIĆEV ALIBI

Haški tužilac je ove sedmice doveo u pitanje navodni alibi koji je jedan od svedoka odbrane ponudio za Milana Lukića, kome se sudi za ratne zločine.



Svedok MLD-24, koga je pred Haški tribunal pozvala Lukićeva odbrana, izjavio je pred sudijama da je – onoga dana kada je, prema navodima iz optužnice, ubio 70 Bošnjaka u Višegradu – optuženik sigurno bio odsutan, odnosno da je boravio na ratištu.



Međutim, svedok je izneo veoma malo podataka o tome, priznavši da se njegova saznanja temelje isključivo na razgovoru koji je, kako je rekao, obavio s Lukićevim roditeljima.



Kao bivši pripadnik Vojske Republike Srpske (VRS), MLD-24 je naveo da se sa Lukićevim roditeljima sreo u vreme kada je boravio u blizini sela Ruište (opština Višegrad), tačnije 13. juna 1992.



„Naišao sam na njegove roditelje, koji su bili uplakani“, kazao je on. „Pitao sam ih: ’Zašto plačete?’“



Lukićevi roditelji su, kako je objasnio, čuli za sukobe koji su izbili u selu Kopitu, na oko 25 kilometara od Višegrada – pa su strahovali da je u njima sudelovao i njihov sin.



„Rekli su da je možda ubijen“, izjavio je MLD-24, koji nije izneo nikakve dodatne detalje o tome.



Odbrana svoj dokazni postupak temelji na tvrdnji da je Lukić bio u sastavu rezervnih policijskih snaga, koje su se borile na strani VRS-a.



No, tužiteljka Lori Sartorio (Laurie Sartorio) – koja je iskaz svedoka MLD-24 nazvala „izmišljotinom“ – ispitivala ga je u vezi sa pomenutim susretom, želeći da sazna da li je ono što su mu rekli roditelji ujedno i jedini dokaz za to da se Lukić 13. jula borio u Kopitu.



„[Lukić] je sigurno bio [u Kopitu]“, odgovorio je svedok. „Nije se vraćao tri dana.“



Nakon što je predsedavajući sudija Patrik Robinson (Patrick Robinson) zatražio od svedoka da direktno odgovori na pitanje, MLD-24 je potvrdio da je podatak o Kopitu dobio jedino od Lukićevih roditelja.



Lukiću se sudi zajedno sa rođakom Sredojem Lukićem, a optužen je za rukovođenje kampanjom terora i ubijanja Bošnjaka tokom leta 1992. Tereti se za smrt preko 150 civila na području Višegrada.



Tužilaštvo tvrdi da je, oko 14. juna 1992., Milan Lukić, zajedno sa ostalim pripadnicima svoje paravojne grupe – poznate pod nazivom „Beli orlovi“ – sedamdesetak bošnjačkih muškaraca, žena i dece odveo u jednu kuću u višegradskoj Pionirskoj ulici, gde su svi bili zatvoreni u istu prostoriju.



Tužiteljka je u pred-procesnom podnesku navela da je Lukić potom u tu sobu ubacio eksplozivnu napravu, koja je „izazvala vatru pokraj vrata i požar u čitavoj kući“. Preživelo je, kako je rečeno, svega sedmoro ljudi.



MLD-24 je ove sedmice rekao kako je, nakon susreta sa Lukićevim roditeljima, pretpostavio da je okrivljeni, zajedno sa ostalim vojnicima, bio zarobljen u Kopitu do 15. juna – usled čega nije mogao biti u Višegradu dan ranije, niti podmetnuti požar u Pionirskoj. Svedok je na saslušanju delovao oprezno, objasnivši kako misli da je Lukić do tog dana sudelovao u borbama, jer su okolni putevi usled sukoba do tada bili blokirani i niko nije mogao da napusti to područje.



Mnoge žrtve požara bile su članovi porodice Kurspahić, koji su – prema navodima tužilaštva – 14. juna napustili selo Koritnik, nakon što su lokalni Srbi muslimanskim stanovnicima tog sela naredili da odu.



Ta grupa je u Višegrad stigla oko podne i krenula je ka gradskom hotelu, gde ih je – po rečima tužilaca – presreo Lukić, koji ih je potom odveo u kuću u Pionirskoj ulici.



Braniocu Draganu Ivetiću MLD-24 je rekao kako je, neposredno uoči spaljivanja te kuće, video kako grupa od tridesetak ljudi, među kojima su bili i članovi porodice Kurspahić, prolazi kroz njegovo (neimenovano) selo. Rekao je i da je dobro poznavao mnoge članove te porodice.



„Jeste li ih videli vlastitim očima?“, pitao je Ivetić.



„Video sam ih pokraj sebe, na putu“, odgovorio je svedok.



Ivetić je potom počeo da čita imena sa spiska ljudi koji su nastradali u požaru – među kojima su bila i imena mnogih članova porodice Kurspahić. MLD-24 je rekao i da nekoliko pomenutih ljudi nije bilo u grupi koju je tog dana sreo.



Tokom unakrsnog ispitivanja, svedok je odlučno negirao da je Lukić bio član „Belih orlova“, tvrdeći da se radi o pripadniku rezervnog policijskog sastava, koji se borio na strani VRS-a.



A kada ga je Sartorio – očito aludirajući na simbole pomenute paravojne grupe – upitala da li je ikada video Milana Lukića u borbenoj opremi sa znakom orla, svedok je odgovorio da su „sva vojna lica nosila takve orlove“.



Sartorio je izrazila sumnju i u svedokov opis susreta sa grupom ljudi iz Koritnika.



„To su bili ljudi koje ste dugo poznavali, ali ih ipak niste – kada ste videli da dolaze u velikoj grupi – pitali zbog čega su otišli iz svog sela?“, upitala je ona.



„Rekli su da odlaze i pozvali me da pođem s njima“, odgovorio je on. „Nisam pitao zašto.“



Sartorio je svedoka potom optužila da je bio „saučesnik“ u proterivanju te grupe iz Koritnika, rekavši da je on znao da će ti ljudi kasnije biti ubijeni.



„Znali ste šta će se dogoditi tim osobama“, kazala je ona.



„Nisam znao šta će se dogoditi“, uzvratio je svedok. „Nisam ja proterao te ljude.“



Sledeća tužiteljkina pitanja su se ticala činjenice da je svedok u prvi mah pristao da svedoči pod svojim imenom, a da je tek kasnije zatražio pseudonim koji mu je dodeljen.



„Je li bilo nekih pretnji?“, upitala je Sartorio.



„Nakon duže pauze, svedok je odgovorio: ’Nije bilo pretnji, nego sam razmislio o merama zaštite – pošto Bošnjaci smatraju da je svaki Srbin ratni zločinac.“



Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.