Tuzilastvo pocinje sa dokazima o Srebrenici

HAG – Izgledalo je kao da je ovo 100-ti put da se Drazen Erdemovic pojavljuje u sudu da isprica o svom ucescu u ubistvu 1200 civila bosanskih Muslimana u blizini Srebrenice. On je priznao da je sam ubio 100 od njih. Kada ga je prijatelj suda upitao kako je izvrsio ubistva, odgovorio je da mu je previse strasno da ponovo prica o tome. Gospodin Erdemovic priznao je pred MKTJ krivicu za ratne zlocine 1996. On je kaznjen sa pet godina zatvora i pusten je iz zatvora 2000. godine po naredbi tadasnje predsednice MKTJ Gabrijele Kirk Mekdonald. Erdemovicevo pojavljivanje u sudnici bilo je uvod u izvodjenje dokaza o osnovnim zlocinima u Srebrenici na sudjenju Milosevicu. Milosevic je optuzen za genocid i saucesnistvo u genocidu zbog njegove navodne uloge u masakru izmedju 7000 i 10000 muskaraca i decaka bosanskih Muslimana u Srebrenici u julu 1995.

Erdemovic je imao 23 godine kada su on i drugi pripadnici 10-tog diverzantskog odeljenja Vojske Republike Srpske (VRS) poslati u Bratunac 10.jula, da bi uzeli ucesce u napadu na Srebrenicu. On je posvedocio da je bilo malo otpora i da su branioci Srebrenice iz redova bosanske armije (Naser Oric i njegovi oficiri) bili izvan bezbedne zone zbog sastanka u Tuzli. Erdemovic je rekao da izgleda da odabir trenutka nije bio slucajan. Izmedju 500 i 700 srpskih vojnika zauzelo je grad za nekoliko sati. Oni su nasli samo oko 200 civila, pretezno staraca, koji su jos bili u Srebrenici. Naredjeno im je da ih posalju na stadion. Nije trebalo da pucaju u civile.

Za Erdemovica i njegove zrtve, pravi uzas je zapoceo 15.jula, kada mu je potpukovnik naredio da ode na farmu u Branjevo. Tamo je njemu i jos sedmorici pripadnika 10-tog diverzantskog odreda receno sta ce se desiti. Autobusi ce stici sa civilima bosanskim Muslimanima koje treba pobiti. Kada su on i jos dvojica prigovorili, receno im je da mogu da se pridruze zarobljenima i da podele njihovu sudbinu. U naredna cetiri sata, pripadnici 10-tog diverzantskog odreda su sistematski ubili otprilike 1200 muskaraca i decaka uzrasta od 16 do 60 godina u grupama od po deset, od kojih su neki bili vezanih ruku na ledjima i sa povezima preko ociju. Erdemovic je priznao da je ubio 100 njih. Kada je sve zavrseno, potpukovnik je poslao ljude u Pilicu gde je trebalo da ubiju jos 500 ljudi. Erdemovic i nekoliko drugih je to odbilo. Zadatak je predat Bratunackoj brigadi.

Ovo svedocenje je za cilj imalo da se pokaze osnova zlocina, odnosno da se masakr nad bosanskim Muslimanima odigrao u Srebrenici. Uzimajuci u obzir kolicinu prikupljenih dokaza, od kojih su mnogi izvedeni na sudjenju generalu Radoslavu Krsticu, koji je vec osudjen za genocid, ne bi trebalo da za tuzilastvo bude problem da dokaze da je masakr pocinjen i da je to bio genocid. Tezi deo je njegovo povezivanje sa visim rukovodiocima, koje na kraju dovodi do Milosevica. Bice dodatno tesko dokazati Milosevicevu odgovornost za genocid ili saucesnistvo u genocidu.

Erdemovic je svedocio da su naredjenja dosla iz glavnog staba VRS, posto je 10-to diverzantsko odeljenje bilo pripojeno bezbedonosno-sigurnosnoj i obavestajnoj sluzbi koja je bila direktno povezana sa glavnim stabom. Tokom pitanja koje je postavljao Milosevic on je dodao: 'U slucaju organizacije bilo cega slicnog (masakru) vlasti su morale da znaju o tome. Moja jedinica nije mogla da obezbedi sve autobuse i stvari. Jasno je da je neko ko je bio veoma visoko bio iza svega'. Njegovo svedocenje nije, medjutim, povezalo Srbiju, Saveznu Republiku Jugoslaviju ili Vojsku Jugoslavije (VJ) sa masakrom u bilo kom sustinskom pogledu.

Dok je Erdemovic bio u bolnici u Beogradu, drugi pacijent mu je rekao da su on i njegova jedinica takodje ucestvovali u zauzimanju Srebrenice. Pacijent je bio pripadnik srpske sluzbe bezbednosti (SDB). Medjutim, on na kraju nije rekao nista o ucescu u maskru. Erdemovic je izjavio da su pripadnike njegove jedinice obucavali oficiri JNA u Pancevu u Srbiji i da su oni doneli nazad oruzje, eksploziv i uniforme, kao sto je ucinio njegov nadredjeni oficir kada je putovao u Republiku. Dok je ovo vazno za utvrdjivanje srpskog ucesca, i zbog toga i Milosevicevog ucesca, u bosanskom ratu, to ne uspostavlja odgovornost za masakr u Srebrenici. Moze se pretpostaviti da ce ovo biti ostavljeno drugim svedocima, presretnutim telefonskim razgovorima i, moguce, dokumentaciji.

U unakrsnom ispitivanju, Milosevic je pokusao da okarakterise Erdemovica kao lazljivog oportunistu, koji je pristao da optuzi ljude za masakr u Srebrenici u zamenu za laku zatvorsku kaznu. Sudija Ricard Mej ukorio je Milosevica za neodgovarajuce unakrsno ispitivanje. Milosevic je takodje pokusao da pokaze da ubijanja nisu naredjena ili odobrena od glavnog staba VRS ili sa drugih 'visokih mesta'. On je ponudio naredjenje generala Tolimira od 9.jula 1995. da se Zenevske konvencije moraju postovati u zauzimanju Srebrenice, i drugo naredjenje predsednika RS Radovana Karadzica datirano 11.jula, da se civili imaju zastititi i pitati da li zele da ostanu ili da napuste Srebrenicu. Erdemovic je rekao da nikada nije cuo ni za jedno od tih naredjenja.

Na kraju, Milosevic je naveo da je Erdemovicevom nadredjenom oficiru i drugim pripadnicima odreda bilo obecano zlato i novac za ubijanja. Erdemovic je priznao da je cuo glassine o tome u bolnici, ali je rekao da on nije dobio nista. Nije bilo pomenuto ko je mozda platio za ubijanja.

Tuzilastvo ce verovatno uzeti nekoliko nedelja da predstavi dokaze o Srebrenici. Kljucno je da li ono moze da poveze milosevica sa zlocinima. Posto je vece MKTJ odredilo u slucaju Krstic da masakr izmedju 7000 i 10000 muskaraca i decaka predstavlja genocid, ne bi trebalo da bude tesko za gospodina Najsa i njegov tim da to uspostave i u slucaju Milosevic. Medjutim, ne treba zaboraviti da je u slucaju Krstic zalbeni postupak u toku i da jedna od glavnih tacaka zalbe definicija genocida i njena primenljivost na dogadjaje u Srebrenici.

Jos tezi problem ce biti utvrdjivanje Miloseviceve odgovornosti za genocid. Pravo zahteva da pojedinac ima specificnu nameru da pocini genocid da bi bio kriv za genocid. To znaci da se mora pokazati da je Milosevic nameravao da unisti celu ili deo prepoznatljive rasne, religijske ili etnicke grupe, u ovom slucaju tri generacije muskaraca bosanskih Muslimana iz Srebrenice. U nedavnoj presudi Stakicu, pretresno vece je zabelezilo: 'Opste je prihvaceno, posebno u jurisprudenciji ovog tribunala i tribunala za Ruandu, da se genocidna dolus specialis (specijalna namera) moze izvesti ili iz cinjenica, konkretnih okolnosti, ili iz 'obrasca svrsishodnih cinjenja'. Ove stvari ce biti razmotrene u buducem izvestaju KMP.

Milosevic je takodje optuzen i za saucesnistvo u genocidu. Pretresno vece u slucaju Stakic je primetilo da 'nema sustinske razlike izmedju saucesnistva u genocidu i 'siroke definicije zasnovane na pomaganju i podsticanju'.' Vece je nastavilo: 'Pomaganje i podsticanje na genocid se odnosi na 'sve radnje asistiranja ili ohrabrivanja koje su sustinski doprinele ili su imale sustinski efekat na izvrsenje zlocina genocida'.' Takve radnje mogu ukljuciti obezbedjivanje neophodnog naoruzanja, opreme i ljudstva. Kada subjekt igra kljucnu ulogu u planiranju, saucesnistvo bi bilo izjednaceno sa izvrsenjem genocida. Ponovo, ova tema ce biti razmotrena u buducem tekstu.

Sto se tice gospodina Erdemovica, 'on je bio samo obican vojnik' i 'nevoljni ucesnik' prema pretresnom vecu koje je donelo njegovu presudu. On je pokusao da protestvuje protiv masakra i receno mu je da bi mogao da bude ubijen ako ne izvrsava naredjenja. Imao je 23 godine. Pretresno vece je takodje uzelo u obzir njegovu izvanrednu saradnju sa tuzilastvom (koja se ocigledno nastavlja), njegovo prihvatanje krivice i neprestano izrazavanje kajanja. To su bile olaksavajuce okolnosti, dok je uzasan zlocin koji je pocinio bio otezavajuca okolnost: 'Bez obzira koliko je nevoljna bila njegova pocetna odluka da ucestvuje, on je nastavio da ubija tokom veceg dela tog dana'.

Zadatak koji je sada pred drugim pretresnim vecem jeste utvrdjivanje krivice coveka koji je navodno odgovoran za upotrebu Erdemovica i drugih obicnih vojnika za svoj prljav posao. Iako je Erdemovic kriv za ubistvo kao ratni zlocin, on nije kriv za genocid. Za razliku od onih koji su planirali i koordinirali masakr u Srebrenici, on nije imao nameru da unisti muskarce i decake bosanske Muslimane kao grupu. Njegova namera je bila da izbegne da sam bude ubijen, sto je ipak nedovoljno da opravda to sto je ubio 100 ljudi. Medjutim, u krajnjoj analizi malo je verovatno da bi Erdemovic (i mnogi drugi obicni vojnici) postao ubica bez visih zvanicnika koji su osmislili plan. U skladu sa pravom, ti visoki zvanicnici nece odgovarati za stetu koju su nacinili mladim ljudima koje su pretvorili u ubice, ali su odgovorni zato sto je ubijanje izvrseno po njihovim naredjenjima i da bi se ispunio njihov plan.

Erdemovicevo svedocenje je pocetak slucaja tuzilastva protiv Slobodana Milosevica za zlocine u Srebrenici.