Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

TUŽIOCI ZAHTEVAJU OSUĐUJUĆU PRESUDU U SLUČAJU SREBRENICA

Oni su pozvali sudije da sedmoricu optuženika proglase krivima po svim tačkama optužnice.
By Simon Jennings
Trogodišnje suđenje sedmorici visokih vojnih i policijskih zvaničnika bosanskih Srba za događaje oko genocida koji se u Srebrenici odigrao 1995. godine primaklo se ove sedmice kraju, nakon što je tužilaštvo od sudija zatražilo da okrivljene osude po svim tačkama optužnice.



Zaključujući svoj dokazni postupak pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), tužilaštvo je inisistiralo na krivici svih sedam oputuženika za dešavanja koja se tiču masakra u Srebrenici – počinjenog nad oko 8,000 Bošnjaka nakon što je vojska bosanskih Srba (Vojska Republike Srpske, VRS) zauzela takozvanu „bezbednu zonu“ Ujedinjenih nacija i izvršila najveće masovno ubistvo u Evropi nakon Drugog Svetskog rata.



„Oficiri su u ovom slučaju . . . svesno odlučili da se ne obaziru na svoju dužnost, da se ne obaziru na zakon“, kazao je sudijama ove sedmice tužilac Piter Mekloski (Peter McCloskey). On tvrdi da su se okrivljenici opredelili za to da učestvuju u zločinima koji su se odigrali u julu 1995. godine – umesto da ih zaustave.



Vujadin Popović, Ljubomir Borovčanin, Ljubiša Beara, Vinko Pandurević i Drago Nikolić optuženi su za genocid i ratne zločine, dok se Radivoje Miletić i Milan Gvero terete za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti zbog navodne blokade pomoći i snabdevanja Srebrenice.



U optužnici se svim okrivljenima – zajedno sa vojnim komandantom bosanskih Srba, generalom Ratkom Mladićem – pripisuje učešće u dva zasebna, ali povezana zajednička zločinačka plana: da se muslimansko stanovništvo protera iz enklava Srebrenica i Žepa, te „da se pobiju svi vojno sposobni muškarci zarobljeni u srebreničkoj enklavi“.



Oko 25,000 bosanskih izbeglica pronašlo je 11. jula 1995. utočište u bazi UN-a koja se nalazila u selu Potočari pokraj Srebrenice, nakon čega su snage bosanskih Srba sutradan otpočele akciju njihovog proterivanja iz te enklave.



Svi bivši zvaničnici – poznatiji kao „srebrenička sedmorka“ – izjavili su da „nisu krivi“ ni po jednoj od tačaka optužbe.



Tužilaštvo je vreme za obraćanje sudijama ove sedmice iskoristilo za obrazlaganje onoga što smatra konkretnim propustima u argumentima koje je podnela odbrana. Pisani argumenti obeju strana tajno su predati sudijama 30. jula ove godine.



Obrazlažući navode o krivici Popovića, koji je u leto 1995. bio načelnik za bezbednost Drinskog korpusa bosanskih Srba, tužilac Kveku Vanderpuje (Kweku Vanderpuye) se usredsredio na ulogu okrivljenog u ubijanju bošnjačkih zarobljenika.



„Postojao je samo jedan razlog koji u ovom slučaju objašnjava prisustvo g. Popovića na bilo kojem od stratišta“, rekao je on sudijama.



„On je bio tu da bi se uverio da se ubijanje muslimanskih muškaraca i dečaka u Srebrenici vrši efikasno, i bio je tu da bi se uverio da se ono vrši tiho. Bio je tu da bi se uverio da je ono okončano i da bi video njegovo prikrivanje.“



„Na osnovu zapisnika iz ovog postupka, časni sude, g. Popović bi trebalo da bude proglašen krivim po svim tačkama optužnice“, dodao je Vanderpuje.



Tužilac se usprotivio stavu koji je o Popovićevoj navodnoj ulozi u pogubljenjima izvršenim od 14. do 16. jula u školama u Kuli (nadomak Pilice) i Ročeviću (nadomak Zvornika) iznela odbrana – koja je tvrdila da Popović 16. jula nije ni bio u školi i ukazala na prisustvo trojice okrivljenika na mestu gde se odigralo pogubljenje.



„[Popović] je bio aktivni učesnik ove operacije ubijanja, zajedno sa g. Nikolićem i g. Bearom. Upravo je to ono što je on radio [tamo] – izvodio je operaciju ubijanja“, rekao je Vanderpuje.



Po rečima tužioca, odbrana je u svojim pismenim podnescima – premda je priznala da neko ko odgovara Popovićevom opisu jeste tokom pomenutih julskih dana boravio u Pilici – tvrdila da se isti opis mogao odnositi na više ljudi koji su se u to vreme nalazili na dotičnom mestu.



No, tužilac je ove sedmice izneo tvrdnju da se u stvari radilo o Popoviću. Pri tom se pozivao na dokaze iz razgovora koji su presretnuti u istočnoj Bosni, i koji po njegovim rečima pokazuju da Popović jeste boravio na području Zvornika i da je čovek koji odgovara njegovom opisu takođe imao nadimak „Pop“.



Tužilaštvo je, takođe, nastojalo da naglasi ono što je nazvalo Popovićevim „preduzimljivim stilom“, koji se manifestovao i pri razmeštanju više hiljada odabranih Bošnjaka koji su odvedeni u Zvornik da bi bili pogubljeni.



Nakon sastanka sa Nikolićem i Bearom – koji je održan 14. jula i koji, prema podnescima tužilaštva, pokazuje da su oni organizovali pritvaranje i transfer zarobljenika – Popović je poveo više hiljada zarobljenika iz Bratunca u Zvornik, gde su bili pritvoreni u nekoliko škola pre no što su pogubljeni, kazao je Vanderpuje.



Tužilaštvo je reklo i da sudije ne bi trebalo da budu blage prilikom izricanja presude Popoviću.



„U zapisniku ne postoje uverljivi dokazi za to da se g. Popović na bilo koji način kaje, a nema ni bilo kakvih pravnih olakšica za njegovo ponašanje“, rekao je Vanderpuje. Tužilac je od sudija zatražio da to uzmu u obzir prilikom odlučivanja o ovom slučaju.



Tužilaštvo se osvrnulo i na argumente odbrane pukovnika Beare, koji je u vreme srebreničkog masakra bio načelnik za bezbednost pri glavnom štabu VRS-a.



Ono je negiralo alibi odbrane, koja je tvrdila da je Beara od 13. do 16. jula 1995. boravio u Beogradu, te da nije bio upoznat sa zločinima koji su počinjeni u okolini enklave.



Tužilaštvo se pozvalo na ono što je opisalo kao sumnjive detalje, kao i na slabe tačke iznetog alibija, koje – kako je navela – potvrđuju da je on lažan.



Svedoci su izjavili da Beara u periodu od 13. do 16. jula jeste boravio na području Srebrenice, kao i u samoj školi u Kuli – navelo je tužilaštvo.



„Ono što ovde imamo jeste potpuni krah alibija i pozivanja na zamenu identiteta kojima je pribegao Bearin tim“, rekao je Vanderpuje sudijama.



Tužilaštvo je ukazalo i na presretnute razgovore između zvaničnika bosanskih Srba, koji su podneti kao dokaz i koji – kako je rečeno – pokazuju da je Beara neposredno sudelovao u premeštanju zarobljenika i njihovom pokolju koji je usledio.



U optužnici je navedeno da je Beara, zajedno sa još četvoricom okrivljenika koji se terete za genocid, odgovoran za „nasilno razmeštanje bosanskih Muslimana iz Srebrenice i Žepe putem . . . prisilnog autobuskog transporta ljudi koji su bili odabrani u Potočarima, ili zarobljeni, ili su se predali iz kolone koja je išla ka području Zvornika“.



Tužilac se pozvao na dokaze iz intervjua koji je Beara medijima dao u oktobru 1992., kada mu je bilo postavljeno pitanje da li je sudelovao u operaciji srpskih snaga u Srebrenici. Tom prilikom je, po rečima tužioca, Beara kazao da je video veliki broj autobusa na putu od Srebrenice i Žepe ka Bratuncu, te da su vozila za prevoz Muslimana bila poslata iz čitave Bosne.



„Sugerisati da Beara nije bio informisan . . . o civilnom stanovništvu i njegovom prisilnom razmeštanju je, rekao bih, neodrživo“, kazao je Vanderpuje.



Okončavajući svoj dokazni postupak na samom kraju procesa koji je započeo 21. aprila 2006., tužilaštvo je predočilo argumente koji su se ticali sve sedmorice optuženika i zatražilo od sudija da ih sve osude za sudelovanje u užasnim dešavanjima u Srebrenici. Radi se o masakru kojeg su genocidom pravosnažno proglasili, kako Haški tribunal, tako i Međunarodni sud pravde (MSP), u svojoj presudi iz 2007. godine.



U svojim završnim napomenama, Mekloski je ove sedmice naglasio da je za same žrtve veoma važno da presuda bude što skorije izrečena.



„Ovo sudsko veće je u najboljoj poziciji da muškarcima i ženama Srebrenice pruži nekakav oslonac, nekakav mir, nekakvu meru pravde“, zaključio je on.



Predviđeno je da odbrana svoje završne argumente u ovom slučaju iznese u naredne dve sedmice.



Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.