Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Trgovina bedom

Desetine hiljada zena iz istocne Evrope postale su zrtve balkanske trgovine seksom.
By IWPR

Marku nervozno trlja neobrijano lice i napeto posmatra kolonu prasnjavih cisterni, kamiona i automobila koja se proteze u daljinu.


Umoran je i na ivici ocaja. Sedi u malom kafeu na grcko-bugarskoj granici, ispija kafu, okleva za trenutak pa nas moli za uslugu. Veliku uslugu.


"Slusajte, vidim da ste Rumuni. Da li biste mogli da primite u kola one dve devojke i prevezete ih u Grcku?" Pokazujuci na parkiran automobil u kojem na zadnjem sedistu sede dve mlade devojke.


Zna odakle smo po registarskim tablicama na nasim kolima.


"One su iz Brasova (grad u centralnoj Rumuniji), a treba da stignu do Soluna (na severu Grcke). Dobro cu vam platiti. Imaju uredne dokumente," dodaje sa entuzijazmom.


Marku objasnjava da pokusava nesto da zaradi tako sto ce prosvercovati ove dve devojke. "Naci cu im dobar posao u jednom klubu u Solunu. Imam adresu i lepo cu zaraditi na ovom poslu. Znate kako se danas tesko zivi. I devojke su siromasne. Njih dve su sestre, a roditelji su im alkoholicari," dodaje.


"U Grckoj ih ceka daleko bolja buducnost. Stigao sam ovamo sa njima autobusom, ali sada se plasim da predjem granicu jer sam cuo da su grcki carinici veoma sumnjicavi i da nam mozda nece dati da udjemo."


Naginjuci se preko stola, Marku nas gleda zabrinuto i kaze: "Molim vas, pomozite sada. Primite ove dve devojke u kola. Naci cemo se na drugoj strani. A vi cete doci do lake zarade."


"Zasto jednostavno ne predjes granicu taksijem?" pitamo.


"Ne, necu da uzimam taksi. Taksisti su prevaranti i mogu da me opljackaju," odgovara zustro.


Marku postaje sve nervozniji. Zeli da predjemo sa devojkama granicu odmah. Polazi za nama i prilazi nasem automobilu. Kada je vec trebalo da se konacno dogovorimo, na zadnjem sedistu nase upadljive rumunske "dace" Marku ugleda kamere i opremu. Otkriva da smo novianri pa bezi niz put ne osvrcuci se. Ulazi u kola i nestaje u pravcu Bugarske. Nema sumnje da ce nekog od narednih dana ponovo pokusati.


Marku je jedan od stotina svercera i trgovaca ljudima koji rade na ovoj i mnogim drugim granicama na Balkanu, gde se svercuje ne samo oruzje, droga ili ukradeni automobili, nego i zene.


KAKO TRGOVINA FUNKCIONISE


U novembru 2002. godine, na konferenciji Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, OEBS, posvecenoj trgovini ljudima, broj zena sa Balkana koje su postale zrtve svercerske mreze koja pokriva citav ovaj region i siri se u Evropsku uniju procenjen je na oko 200.000.


Prema najnovijim podacima Medjunarodne orgranizacije za migraciju, IOM, cetiri najveca izvoznika devojaka u Zapadnu Evropu su Moldavija, Rumunija, Ukrajina i Rusija.


Rumunija se nalazi u samom sredistu ove trgovine iz dva razloga: geografska pozicija cini je idealnom tranzitnom zemljom, a veliki je broj siromasnih zena koje ocajnicki pokusavaju da zarade nesto novca, sto garantuje stalni priliv novih zrtava.


Odavde polaze dve glavne svercerske trase: jedna vodi na sever u Madjarsku, zatim na jugozapad kroz bivsu Jugoslaviju do Albanije, a potom brzim gliserima preko Jadranskog mora do Italije; druga ide direktno na jug, kroz Bugarsku i Grcku.


Kada se koristi prva trasa, devojke se dovode u rumunske gradove kao sto su Bukurest i Temisvar, u blizini granice sa Srbijom. Mnoge od njih bice prodate srpskim kriminalnim bandama koje ih odvode u Beogradu ili ih preprodaju kriminalnim grupama u Bosni, na Kosovu ili u Crnoj Gori. Neke od njih zavrsavaju u Albaniji, a potom u Italiji ili drugim evropskim zemljama.


Druga trasa iz Rumunije vodi direktno na jug, kroz Bugarsku, do Grcke. U Bugarskoj se neke od ovih devojaka prodaju bandama koje ih svercuju u Makedoniju, a odatle u Albaniju i Italiju.


Ova trgovina zasniva se na zajednickom interesu koji nadilazi etnicke podele. Trgovinu preko drzavnih granica obavljaju dobro organizovane grupe koje su od ranije medjusobno povezane, zahvaljujuci poslovma sa oruzjem i drogom, ali i samostalni trgovci ljudima.


Rat je od Balkana stvorio region o kakvom su trgovci ljudima mogli samo da sanjaju. Kontrola granica je oslabljena, a zajednice koje su nekada zivele u skladu sa cvrstim moralnim kodeksom potpuno su razbijene i osiromasene.


Sirom Balkana rad policije na kontrolnim punktovima je lose organizovan, a i policija je cesto korumpirana, jer su policajci vec navikli da primaju mito za vreme ratova, kada su svercovani oruzje i droga. Falsifikovani ili ukradeni pasosi se lako nabavljaju, a propisi o viznom rezimu se cesto ne postuju.


Ratovi na Balkanu takodje su stvorili trziste za devojke. Priliv novca od medjunarodnih mirovnih snaga u Bosni, na Kosovu i u Makedoniji podstakao je procvat prostitucije. Jedan izvor IWPR-a iz Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu, UNMIK, izjavio je u avgustu da se ovo trziste vec toliko razvilo da mnoge od devojaka koje su prosvercovane u protektorat sada svojevoljno rade kao prostitutke. Dobro zaradjuju, makroi sa njima lepo postupaju, i, kako same kazu, "to je svakako bolje od povratka u Moldaviju."


Od 826 devojaka koje su primile pomoc u okviru IOM projekata u regionu od maja 2001. do decembra 2002, njih 590 - ili 77 procenata - bile su upucene na Kosovo, u Bosnu ili u Crnu Goru.


Postoji nekoliko nacina dolazenja do devojaka koje se primoravaju na prostituciju. Jedan je davanje oglasa u novinama u kojima im se nudi da obavljaju kucne poslove ili rade kao konobarice u Zapadnoj Evropi. Neke su privucene obecanjima braka sa drzavljanima Evropske unije.


Nakon sto namame devojke, sverceri im oduzimaju pasose, a onda ih odvode u najvece regionalne centre trgovine seksom, gde ih primoravaju da rade kao prostitutke.


Neke uspevaju da umaknu svojim cuvarima. Sreli smo nekoliko devojaka koje su uspele da pobegnu. Ali mnoge od onih kojima je to poslo za rukom sverceri uspevaju ponovo da pronadju ili ih proganjaju cak i kada potraze zastitu u utocistima za zene.


U opseznom istrazivanju u kojem su ucestvovali novinari IWPR-a iz osam balkanskih zemalja pokusali smo da blize ispitamo fenomen masovne trgovine ljudima u regionu. Nasi timovi obisli su uobicajene svercerske puteve, polazeci iz Rumunije na jug, u Bugarsku i Grcku, zatim u Albaniju, i onda na sever kroz bivsu Jugoslaviju.


Posecivali smo klubove, barove, hotele i bordele, razgovarali sa svercerima, makroima, predstavnicima vlasti i samim devojkama.


SVERC ZA OLIMPIJADU


Na granicnom prelazu Kulata izmedju Grcke i Bugarske, desetine taksija stoje u koloni sa bugarske strane granice. Prema izvorima iz bugarske policije, neka od ovih vozila cekaju da prevezu grcke svercere iz dva lokalna grada, Sandanski i Petric, koji su postali regionalni centri trgovine seksom - pijace na kojima se slobodno prodaju devojke iz citavog regiona Balkana i bivseg Sovjetskog Saveza. Neke od njih ce zavrsiti u Italiji i drugim zemljama Evropske unije, ali vecinu kupuju vlasnici nocnih klubova na severu Grcke.


Ima gorke ironije u cinjenici da je grad Sandanski poznat i kao rodno mesto Spartaka, najcuvenijeg roba u istoriji sveta. Ali malo je verovatno da ce se danasnje mlade robinje pobuniti protiv svojih vlasnika. Previse su slabe, predaleko od kuce, i vec su upletene u visokoorganizovanu kriminalnu trgovinu koja im ne ostavlja mnogo mogucnosti za bekstvo.


Izvori iz grcke policije kazu za IWPR da je prebacivanje zena iz Bugarske u Grcku dobro organizovano i da ga kontrolise cvrsto povezana grupa kriminalaca. Covek koji je dobro poznat grckoj policiji kontrolise svu trgovinu koja se odvija u gradu Sandanski - ukljucujuci i taksi firme koje se koriste za sverc devojaka preko granice - a ocigledno je da ga bugarska policija ili tolerise ili cak aktivno stiti.


Predstavljajuci se kao potencijalni klijenti, u aprilu smo se raspitivali kod taksista o trgovini u gradu Sandanski, o Petricu, kao i o mogucnostima za kupovinu zena u ovoj oblasti. Mada su u pocetku bili nepoverljivi, vozaci su ubrzo poceli da govore i konacno potvrdili da nas mogu povezati sa ljudima koji bi "mogli resiti problem."


Cene devojaka zavise od godina i iskustva. U proseku, prodavane su za iznose izmedju 2.500 i 3.000 evra. "Ako je devojka nova, veoma mlada i nije koriscena, cena je visa," rekao nam je jedan svercer.


Ocekuje se da ce cene, kao i broj devojaka koje se svercuju u Grcku, porasti u vreme Olimpijskih igara u Atini sledece godine, jer sverceri ocigledno racunaju da ce posao sa prostitucijom procvetati.


Sverceri su odlicno organizovani. Spremni su na sve da bi proverili identitet klijenata i tako izbegli policijske zamke; raspolazu opremom visoke tehnologije, kao sto su programi za sifrovanje koji onemogucuje policiji da prati njihove mobilne telefone; cak imaju i ilegalne TV stanice koje emituju porno filmove i reklamiraju javne kuce.


ALBANSKA MAFIJA


Na obodu jednog izuzetno siromasnog albanskog sela, u kojem se magarci natovareni drvima za potpalu vuku izrovanim ulicama, prisustvovali smo bizarnoj paradi luksuznih automobila - "audi", "mercedes", pa i poneki "lambordzini".


U ovoj osiromasenoj zemlji, takva vrsta upadljivog bogatstva povezana je sa organizovanim kriminalom koji je popunio prazninu nastalu posle pada komunizma i rasirio svoje pipke kroz citavu Evropu. U izvestaju Centra za istrazivanje svetskih trzista koji je objavljen u junu, konstatuje se da su albanske mafijaske grupe u kontinentalnoj Evropi stekle reputaciju koja ih stavlja u red najefikasnijih organizacija koje se bave trgovinom drogom i svercom ljudi na ovom kontinentu.


U poslednjih pet godina, nekoliko albanskih ministara unutrasnjih poslova, kao i dva drzavna tuzioca, potvrdili su da je Albanija tranzitna zemlja za prostitutke na putu u Zapadnu Evropu, kao i da je znacajan broj albanskih devojaka prisilno ukljucen u ovu trgovinu.


U ovoj izrazito konzervativnoj zemlji prostitucija se ne tolerise, ali to ne vazi i za sverc i prodaju devojaka u Italiji i drugim zemljama Evropske unije.


Prema izvestaju IOM za 2001, Zrtve trgovine ljudima na Balkanu, sverc devojaka kroz Albaniju "primarno je orijentisan" na Evropsku uniju, preko jadranskih luka Vljore i Dures.


Cak i kada stignu u Italiju, devojke su i dalje izlozene velikom riziku. Italijansko ministarstvo unutrasnjih poslova objavilo je da je 2001.godine ubijeno 168 prostitutki iz inostranstva. Pocinioci su uglavnom bili njihovi makroi. Vecina ubijenih devojaka bile su iz Albanije ili iz Nigerije.


Prodaja albanskih devojaka u Italiji poprimila je takve razmere da je konacno primorala italijanske zakonodavce da izmene zakon 1998.godine. Clanom 18 Zakona o strancima predvidjen je poseban program brige - koji vodi preko 200 nevladinih organizacija u saradnji sa italijanskim ministarstvom za jednaka prava - o licima koja su dovedena u zemlju radi seksualne eksploatacije. Podaci o ovom programu za period od marta do decembra 2000.godine pokazuju da je 20 procenata devojaka kojima je pruzana pomoc stiglo iz Albanije.


U gradu Fier u centralnoj Albaniji nalazi se utociste za devojke koje su uspele da umaknu svercerima. Sastoji se od tri omanje metalne barake sa nekoliko prastarih kreveta na sprat i nekoliko polica.


Ovaj centar je osnovao pukovnik Dzavit Salja, nekada visoki policijski zvanicnik koji trenutno radi u odeljenju za statistiku i analizu u okviru ministarstva unutrasnjih poslova. Kada je vlada odbila da mu pomogne u realizaciji ovog projekta, uspeo je da prikupi 18.000 americkih dolara od lokalnih biznismena.


Kroz razgovore sa lokalnim liderima, nastavnicima, poslovnim ljudima i stanovnicima, Salja objasnjava kako trgovina ljudima stetno utice na zivot u seoskim zajednicama u zemlji.


U intervjuu koji je dao za IWPR, Salja kaze da ukoliko se zeli resiti problem sverca kroz Albaniju i iz Albanije, a devojke reintegrisati u drustvo, neophodo je da se iz temelja izmeni odnos drustva prema njima, a narocito odnos njihovih porodica.


"Albanci moraju nauciti da ove zene tretiraju kao zrtve, a ne kao prostitutke. Objasnjavamo da to sto su njihove cerke zavrsile kao prostitutke nije samo njihova krivica, vec i krivica njihovih porodica," izjavio je.


"Statistika pokazuje da su ove devojke uglavnom na prevaru uvucene u prostituciju. Mi clanovima njihovih porodicama postavljamo pitanje zasto su dopustili da im cerke budu prevarene."


Strah od mogucnosti padanja u ruke trgovcima ljudima toliko je rasiren da mnoge devojke odbijaju da idu u skolu. Organizacija Save the Children prijavila je u izvestaju iz 2001 da "u zabacenim selima, tamo gde ucenici moraju da pesace do skole i vise od sat vremena, cak 90 procenata devojcica vise ne pohadja skolu". Jedan od glavnih razloga je strah roditelja da ce im cerke na putu do skole biti otete.


Sverc ljudi je u Albaniji endemski rasiren i zahvatio je policiju. U prvih pet meseci 2002.godine, u akciji interne kontrole rada policije koja je organizovana pod pritiskom medjunarodne zajednice, a u cilju smanjivanja priliva devojaka u Evropu, za 102 policajca je utvrdjeno da su bili umesani u trgovinu ljudima. Prema izvestaju albanskog ministarstva unutrasnjih poslova, 16 osumnjicenika je zavrsilo u zatvoru, 12 ih je premesteno na druga radna mesta, a 15 je kaznjeno blazim kaznama.


Stvarne razmere sverca ljudi iz Albanije otkrivaju se u tajnom internom vladinom izvestaju koji je stavljen na uvid IWPR-u. Prema ovom dokumentu, vise od 100.000 Albanki je proscercovano iz zemlje izmedju 1993. i 2001.godine Tesko je utvrditi koliko je od ovog broja zavrsilo u javnim kucama sirom Evrope. Ali, dokazi koji se mogu prikupiti na ulici, govore za sebe. Prema istrazivanju koje je izvrsila organizacija IOM 2001.godine, prostitutke u londonskom Sohou vecinom su poticale iz Albanije ili sa Kosova.


POROZNE MAKEDONSKE GRANICE


Do Kumanova smo stigli putujuci na sever kroz Makedoniju zivopisnim putem koji se penje visoko uz Sar planinu. Na uzurbanim ulicama ovog grada naisli smo na vlasnika zlatarske radnje u centru grada, kome posao, izgleda, odlicno ide.


"Toliko zena prolazi kroz Kumanovo da moj posao nikako ne moze propasti," kaze on. "Zene iz Ukrajine, Rumunije i Albanije kupuju kod mene prstenje. Ponekad prodajem nakit i muskarcima koji ih prate. I njima je potrebno da imaju lepe zene da bi mogli da rade svoj posao."


Ako se Rumunija cesto nalazi na pocetku svercerskog puta, a Albanija na njegovom kraju, onda Makedonija ima kljucnu ulogu kao njegova sredisnja tacka. Granici se sa vise zemalja nego bilo koja druga bivsa jugoslovenska republika, a njene planinske, slabo cuvane granice, idealne su za sverc ljudi. Prema policijskim izvorima sa Kosova, granica ove zemlje sa kosovskim protektoratom verovatno je najporoznija granica u Evropi.


Sedeci na plasticnoj stolici u sirokoj sportskoj odeci koju je dobila u centru u koji je smestena, Julijana govori gledajuci u pod. Iza njene dugacke, tamne kose, povremeno se mogu videti oci, crvene od plakanja.


Ova dvadesetjednogodisnja devojka iz Rumunije nerado govori. To nije neobicno, s obzirom na ono sto je prosla. Ali, Julijana je imala srece. Ona je jedna od malobrojnih devojaka u Makedoniji koje su uspele da pobegnu od svog makroa. Nakon ukljucivanja u program zastite svedoka, one svedoce protiv njega na sudu. Okruzena drugim devojkama u utocistu u Skoplju, ona zapocinje svoju pricu.


Njen slucaj svedoci o neverovatnim razmerama trgovine zenama u Tetovu i Velesti i Strugi na jugu.


Njen makro, Dilaver Bojku Leku, bio je u martu optuzen za podvodjenje i osudjen u Strugi na sestomesecnu zatvorsku kaznu. Pretpostavlja se da je Leku kontrolisao jednu od najvecih organizacija za prostituciju u Makedoniji i da je vodio deset barova u ovom regionu, za koje je angazovao devojke iz Moldavije, Rumunije i Ukrajine koje su na putu iz Rumunije kroz Srbiju vise puta preprodavane izmedju razlicitih kriminalnih bandi.


"Rekli su mi da cu raditi u Grckoj, ali nisam ocekivala da ce me prodati. U Srbiji su me kupovali i prodavali bar desetak puta. U Makedoniju sam stigla 2001, u mesto Velesta, gde sam provela pet meseci radeci u Lekuovom baru Ekspreso," rekla nam je Julijana.


Leku je 20. juna uspeo da pobegne iz zatvora, sto je bio veliki udarac za medjunarodnu reputaciju Makedonije. Sklonio se u Crnu Goru, ali je tamo ubrzo uhvacen i izrucen Makedoniji 4. jula. Sada ceka novo sudjenje sa jos cetvoricom osumnjicenih.


Ovaj slucaj privukao je paznju medjunarodne zajednice koja zeli da se na jugu Balkana stane na put organizovanom kriminalu i spreci dalji priliv devojaka u Evropsku uniju. Lorens Batler, ambasador SAD u Makedoniji, izrazio je snazno negodovanje zbog blagih kazni koje su od pocetka godine izricane u slucajevima povezanim sa prostitucijom. "Ovaj propust (da se odrede duze zatvorske kazne) otvara niz novih pitanja, na primer: da li se plasite? Da li ste korumpirani ili nekompetentni?" izjavio je prilikom godisnjeg predstavljanja izvestaja ministarstva spoljnih poslova SAD o trgovini ljudima.


U SLUZBI "INTERNACIONALACA"


Jedna po jedna, tri devojke pocinju da tapsu i tako traze aplauz i novac nakon sto su nam izvele svoju striptiz tacku. Dobrodosli u The Dancer - mracni striptiz klub u u podrumu jedne zgrade u centru Pristine.


Iz coska jedna oniza mrsava zena promuklo vice na njih da se vise potrude da privuku nasu paznju.


Noc je tek pocela i mi smo jedini klijenti u baru. Posle izvesnog vremena gazdarica zastrasujuceg izgleda prilazi nasem stolu i pita da li nam se striptiz dopao. Opazivsi neodobravanje u nasim pogledima, dodaje da zna da nismo dosli zbog plesa vec zbog onoga sto je opisala kao "zabavu s devojkama".


"Cena je 50 evra na sat. Bezbedno je. Ovde niko ne dolazi nenajavljen. Lokalna policija nece praviti probleme," nastavila je zena koja nam se predstavila kao Jana.


Bezbednost u lokalu ocigledno je na visokom nivou. Bar u podzemlju izgledao je kao mala tvrdjava - bez prozora i sa posebno ojacanim vratima. Blizu ulaza, skriven iza nekoliko slozenih gradjevinskih blokova, sedeo je mladic koji prodaje zvakace gume i proverava klijente pri ulasku.


"Nisu vam se dopale devojke? Mozda ovog puta nisu bile narocito dobre," rekao je dok smo izlazili iz kluba. "Iskreno da vam kazem, ni meni se ne dopadaju. Dodjite ponovo. Uskoro cemo imati nove. Vec su na putu ovamo iz Ukrajine."


Na Kosovu postoji veliki broj takvih javnih kuca i striptiz barova. Ovaj region je jedno od glavnih odredista za trgovce ljudima. Ali, devojke nisu tu da bi mamile lokalne stanovnike - one su ovde zbog "internacionalaca".


Kosovska ekonomija u velikoj meri zavisi od prisustva sluzbenika medjunarodnih organizacija i medjunarodnih jedinica u protektoratu. U gradovima kao sto su Pristina i Prizren, prodavnice, restorani i pabovi u zapadnom stilu nikli su na sve strane da bi zadovoljili ukuse dobro placenih stranaca i privukli njihov novac.


I mnogi obicni Kosovari uvuceni su u lokalne poslove sa prostitucijom, a medju trgovcima ljudima vlada uverenje da je prostitucija na Kosovu profitabilnija nego bilo gde u Evropi.


"Vecina ljudi ovde zaradjuje novac od trgovine drogom ili zenama. Dobro poznaju puteve, znaju gde su minska polja i prolaze kroz zone u koje KFOR nikada ne zalazi," kaze za IWPR jedan od visokih oficira KFOR-a.


"KFOR ne intervenise jer ne zeli da rizikuje sukob i jednostavno nije zainteresovan za taj problem. Ne tako davno ispaljena je raketa na kontrolni punkt UN-a. Ljudi koji cine KFOR nisu odavde i zapravo ih i ne zanima sta se oko njih desava."


NESPOSOBNOST POLICIJE I KORUPCIJA


Nas izvor iz KFOR-a smatra da lokalna kosovska policija nije u stanju da se nosi sa problemom i tvrdi da neki od policajaca cak kontrolisu operacije trgovine ljudima. "Ne znam da li ih uopste mozemo nazvati policijom. Lokalni stanovnici postaju policajci posle pohadjanja tromesecnog policijskog kursa. Kada zavrse kurs samo ih zanima da dobiju vece plate i prave se vazni, sepure u uniformama, sa oruzjem i u automobilima koje im je dala medjunarodna zajednica," kaze on.


I u drugim delovima Balkana, problemi sa policijom su akutni bas kao i na Kosovu. U Bosni su napori da se stane na put organizovanom kriminalu i trgovini ljudima dovedeni u pitanje preuranjenim ukidanjem mandata medjunarodne policije koja je operisala u ovoj zemlji, smatraju kriticari lokalnih vlasti.


U januaru ove godine, internacionalne policijske jedinice UN-a, IPTF, zamenjene su policijskom misijom Evropske unije, EUPM.


Hiljadu sest stotina policajaca IPTF-a bilo je rasporedjeno na nekih 200 lokacija sirom zemlje da bi obucavali, opremali i nadgledali pripadnike lokalne policije. Prema poslednjim podacima iz avgusta 2003, prisustvo EUPM je znatno manje upadljivo, s obzirom da ova formacija ima samo 480 pripadnika angazovanih u zemlji.


Pre smanjivanja broja angazovanog osoblja, koordinator IPTF-a za Specijalne operacije u borbi protiv trgovine ljudima, Dzon O'Rajli, upozorio je da bande koje se bave ovim poslom intenziviraju svoje aktivnosti, "Kriminalci vec dovode nove devojke. Medju barovima koje smo uspeli da zatvorimo, veliki broj njih se sada renovira."


U razgovoru sa IWPR, O'Rajli je izrazio sumnju da ce EU snage biti u stanju da se nose sa problemom trgovine ljudima, s obzirom na njegove razmere u ovom regionu.


"To nece funkcionisati. Postoji dobra volja, ali ovde ima previse korupcije i previse je ljudi na vaznim polozajima koji ne zele da akcija uspe," izjavio je.


Situacija je slicna i u susednoj Crnoj Gori, gde su u nedavni skandal sa trgovinom ljudima bili umesani i predstavnici pravosudja, sto je predstavljalo veliku neprijanost za vladu.


U julu je pozvana komisija OEBS-a da istrazi ispravnost odluke da se ne pokrene postupak protiv zamenika crnogorskog drzavnog tuzioca, Zorana Piperovica, i jos trojice drugih zvanicnika navodno umesanih u sverc ljudi.


Piperovic i ostala trojica uhapseni su u novembru prosle godine pod sumnjom da su bili umesani u trgovinu zenama, posle iskaza koji je dala jedna zena iz Moldavije koja je uspela da pobegne crnogorskoj bandi koja se bavi trgovinom ljudima i potrazi zastitu u utocistu za zene. Ona je izjavila da je Piperovic bio povezan sa njenim zatocenistvom, za koje vreme je bila drogirana i silovana.


Piperovic i ostala trojica su odbacili ove optuzbe.


Kontroverznom odlukom crnogorskog visokog drzavnog tuzioca Zorana Radonjica koja je doneta u maju, objavljeno je da nema pravnog osnova za podizanje optuznice, sto je izazvalo burne reakcije javnosti i konacno dovelo do pozivanja OEBS-a da donese konacni sud o ovom slucaju.


Sef misije OEBS-a u Srbiji i Crnoj Gori, Mauricio Masari, izjavio je u julu da Piperovicev slucaj "pokrece pitanje o tome da li je pravosudni sistem Crne Gore uopste u stanju da se nosi sa slozenoscu slucajeva povezanih sa trgovinom ljudima".


ULAZAK NA MINSKO POLJE


Nazad u Pristinu, pa u Prizren na jugu Kosova, a zatim u Cafu i Prusit na kosovsko-albanskoj granici. Prema izvorima KFOR-a, Cafa i Prusit je centar za trgovinu drogom i ljudima. Trasa koja vodi do granicnog prelaza prolazi kroz sela u kojima su tragovi poslednjeg rata, produzene tenzije i novosteceno bogatstvo jasno vidljivi.


U blizini granice, ispred jedne novosagradjene dvospratnice, parkiran je tek uglancani "mercedes". Gotovo svi automobili imaju svajcarske registarske tablice. "Veliki broj ovih automobila pripada Kosovarima. Mnogi od njih su otisli u Svajcarsku za vreme sukoba, i sada se vracaju da bi nastavili svoje poslove, koji uglavnom imaju veze sa organizovanim kriminalom," izjavio nam je izvor iz KFOR-a.


Na nekoliko kilometara od Cafe i Prusita nalaze se minska polja. Kroz ovu smrtonosnu zonu vodi prasnjavi put. Na obe strane nalaze se zute trougaone oznake sa natpisima "minas, minas", i dzinovske konstrukcije od betona, koje ovde zovu "zubi zmaja", a koje su tu rasporedile srpske snage da bi sprecile napredovanje NATO tenkova.


Kontrolni punkt UN-a za Cafu i Prusit, koji cuva samo nekoliko vojnika, podignut je na brdima koja dominiraju ovom oblascu. Vrsenje nadzora iz punkta pomazu i mobilne patrole UN-a koje postavljaju prepreke na putevima i kontrolisu sva sumnjiva vozila u dolini ispod brda. Devojke se ovde prebacuju u oba smera. Prema podacima IOM-a, vecina se prebacuje u Albaniju i odatle u Italiju, ali neke od njih se prebacuju na Kosovo i odvode na bogato pristinsko trziste.


Sverc je u porastu, delom i zbog toga sto pripadnici medjunarodne i lokalne policije nisu spremni da rizikuju zivot napustajuci bezbednost puta i zalazeci na minska polja.


Na severoistoku se nalazi jos jedna granica koja je slabo cuvana i koju trgovci ljudima cesto koriste. To je granica izmedju Kosova i Crne Gore. Mesta prelaska se nalaze na visokim planinama. Kao i u drugim delovima Balkana, ovakva geografija ide na ruku trgovcima zenama i cini potragu za njima izuzetno teskom.


I sama multinacionalna priroda posla te trgovine dodatno otezava zadatak zaustavljanja ove poplave.


"Izmedju kriminalaca nema jezickih, religijskih, niti bilo kakvih drugih problema," izjavio je Zak Klajn, odlazeci sef UN Misije u Bosni za IWPR neposredno pre napustanja ove funkcije u decembru 2002. "Oni nemaju nikakvih dilema u pogledu zajednickog poslovanja - to je jedna veoma sofisticirana kriminalna struktura."


Radeci zajedno, balkanski kriminalci razlicitih etnickih pripadnosti izgradili su bezbednu mrezu za trgovinu ljudima kojom uspevaju da kontrolisu profit i devojke. Ipak, neke od njih uspevaju da im umaknu.


DEVOJKE KOJE SU POBEGLE


Nisu sve devojke koje smo sreli na nasem putu bile kontrolisane od strane makroa. U Bukurestu smo naisli na nekoliko devojaka koje su pocele da rade samostalno nakon sto su pobegle svojim gazdama. I u Beogradu smo takodje pronasli devojke koje su nastavile same da rade nakon sto su pobegle ljudima koji su ih prosvercovali.


Jedna od takvih devojaka je Vera. Njen skromni stan u centru grada je jednostavno opremljen, ali cist. Na krevetu stoji kutija kondoma, u cosku je ostava. I to je sve. Nema makroa, nema obaveza prema bilo kome. Ova dvadesetdvogodisnja devojka s ponosom prica kako su ona i devojka s kojom deli stan dospele ovamo.


"U martu sam konacno uspela da pobegnem od trgovaca ljudima koji su me drzali u jednoj kuci u Novom Sadu nakon sto su nam oduzeli pasose," objasnjava ona. Sada sama vodim svoj posao. U novinama dajem oglase sa brojem mobilnog telefona. Sada radimo za sebe."


Njihovo olaksanje je ocevidno, ali i dalje su veoma oprezne. Nijedna ne zeli da kaze odakle su dovedene i kuda su ih trgovci ljudima vodili.


"Sverceri su nas nudili na prodaju, maltretirali su nas i drzali zakljucane. Sada samo moramo da pazimo na to ko su nam klijenti," nastavlja Vera. "Ako nas pitaju na srpskom, odgovaramo im da su pogresili broj. Primamo samo strane klijente. Naravno, vise bismo zaradjivale kada bismo prihvatale i domace klijente, ali plasimo se da bi oni mogli biti trgovci ljudima koji zele da nas vrate nazad."


Jedan od rezultata policijske akcije protiv prostitucije jeste i to sto se sada problem tretira sire od centralne zone Beograda. Prema izvestaju OEBS-a iz 2002, "zahvaljujuci kontroli i racijama policije, broj barova se smanjio, a deo poslova trgovine ljudima prebacen je iz centra na periferiju i na manje upadljive lokacije".


Na vecem delu Balkana medjunarodna zajednica je ulagala velika sredstva u cilju sprecavanja trgovine ljudima, ali Srbija u tom pogledu nije prosla jednako dobro.


Ipak, zahvaljujuci pritisku nevladinih organizacija, pitanje trgovine ljudima i dalje se nalazi na politickoj agendi. U julu 2001, ministarstvo unutrasnjih poslova odvojilo je prostor za utociste za zene koje su bile zrtve trgovine, a promenama zakona povecane su kazne za trgovce ljudima.


REGIONALNA STRATEGIJA BORBE PROTIV TRGOVINE LJUDIMA


Iz Srbije smo se vratili tamo odakle smo posli, u Rumuniju. Tamo smo posetili Janu Matei, direktorku projekta Reaching Out, koji pruza utociste devojkama koje su uspele da se spasu iz ruku trgovaca ljudima. Do sada su Jana Matei i njeni saradnici uspeli da sagrade nekoliko stanova za takve devojke u gradu Pitesti - 100 kilometara severno od Bukuresta - gde se nalazi velika fabrika automobila Dacia.


U ovom ne narocito privlacnom gradu mnoge devojke su pronasle malo mira. Ali tacna lokacija se drzi u tajnosti zbog straha da bi trgovci ljudima mogli uci u trag devojkama.


Ovde smo se ponovo sreli sa Dianom. U januaru ove godine IWPR je objavio istrazivacki tekst o svetu svercera u Rumuniji. Tada smo otkupili Dianu od jednog makroa u Bukurestu za 400 americkih dolara. Kao i Marku, mogli smo odvesti Dianu u neki od centara prostitucije na Balkanu ili je prodati srpskim kriminalnim grupama u Temisvaru.


U vreme kada smo je kupili bila je prehladjena, prestrasena, gotovo naga i izgladnela. Prethodnu novu godinu je docekala u Bukurestu, lancem vezana za kavez za pse.


Ali sada, uz pomoc ljudi iz utocista, ona se postepeno vraca relativno normalnom zivotu. Stan deli sa drugim devojkama i uci kako da brine o sebi i zivi bez straha.


Pred Dianom je dug put. Mentalni oziljci i godine fizickog i seksualnog zlostavljanja ostavili su teske posledice.


Analiticari se slazu da sverc i trgovina ljudima na Balkanu predstavljaju veliki medjunarodni problem koji trazi koordiniranu akciju vlada u regionu i vlada iz Zapadne Evrope, kao i njihovih policijskih snaga.


U tu svrhu Evropska unija je u martu osnovala tim od 20 nezavisnih eksperata koji treba da predloze dalje akcije u cilju koordiniranja borbe protiv trgovine ljudima. Osnivanje ove grupe je samo jedan od nekoliko poteza koji su usledili posle proslogodisnje konferencije EU na temu borbe protiv kriminala.


Na konferenciji je preporucena dalja koordinacija izmedju zemalja clanica EU u pogledu zakonodavstva i policijske kontrole, uz poziv na dalje uskladjivanje nacionalnih zakona, tako da kazne za trgovce ljudima budu ujednacene bez obzira na to u kojoj zemlji su uhvaceni. U okviru programa AGIS Brisel je obezbedio sredstva za saradnju policijskih i pravosudnih sluzbi u okviru EU u cilju resavanja ovog problema.


Dzuli Bindel, clanica tima koji je osnovala Evropska unija i istrazivac na Univerzitetu Severnog Londona, gde se bavi problemom zlostavljanja dece i zena, smatra da se napredak u ovoj oblasti sporo ostvaruje, uprkos tome sto Brisel posvecuje znacajnu paznju ovoj temi. Takodje smatra da potreba za poostravanjem i koordinacijom zakona EU u ovoj oblasti jos nije dovoljno naglasena.


"Problem uglavnom pocinje na Balkanu i Evropska unija se mora vise angazovati u tom regionu. Promene u oblastima zakonodavstva i finansiranja su sporadicne i uglavnom usmerene na resavanje problema samo sa jedne strane lanca," izjavila je.


"Na primer, ministarstvo spoljnih poslova Velike Britanije obezbedilo je sredstva za sastavljanje baze podataka o svim nevladinim organizacijama koje se bave problemom trgovine ljudima, i obezbedjen je novac za resavanje problema decje prostitucije, ali i dalje imamo samo dvadeset policajaca koji se bave iskljucivo slucajevima trgovine ljudima, sa bazom u stanici na Cering Krosu, a oni treba da pokriju citav London."


U balkanskim zemljama koje se nadaju da ce biti primljene u Evropsku uniju, mnogi ce morati vise da se potrude da bi stekli sansu za ulazak. U Sporazumu o Evropskoj uniji eksplicitno se govori o problemu trgovine ljudskim bicima i zahteva da sve clanice postuju nacelne standarde u sferi policijske kontrole i zakonodavstva u ovoj oblasti. U ovom trenutku, malo je balkanskih zemalja koje su makar i blizu tog cilja.


Ali, ima znakova da bi se uskoro mogao ostvariti regionalni pristup ovom problemu.


U septembru 2002.godine, Centar za borbu protiv prekogranicnog kriminala u okviru Inicijative za saradnju u jugoistocnoj Evropi, SECI, pokrenuo je prvu regionalnu operaciju u borbi protiv trgovine ljudima. Pod imenom MIRAGE, ova inicijativa okupila je policijske snage iz deset zemalja, ukljucujuci Albaniju, Bosnu, Bugarsku, Rumuniju, Hrvatsku, Grcku i Misiju UN na Kosovu.


U izvestaju o ovoj operaciji SECI navodi da je do januara 2003. godine pronadjeno 237 zrtava trgovine i da su uhapsena 293 trgovca ljudima posle vise od 20.000 racija u nocnim klubovima, diskotekama, restoranima i na granicnim prelazima na Balkanu.


Mada MIRAGE predstavlja relativan uspeh, operacija je u isto vreme otkrila razmere korupcije medju mnogim pripadnicima policijskih snaga na Balkanu, sto hrani trgovinu zenama. U brojnim slucajevima istrage sprovedene u okviru operacije MIRAGE ukazale su na to da su i policajci bili umesani u trgovinu ljudima. To je otreznjujuce saznanje koje ukazuje na probleme sa kojima se lokalne vlasti mogu suociti u pokusajima da stanu na put ovoj strasnoj posasti.


Rad na izvestaju koordinirao je Paul Radu iz Rumunije, a sastavio ga je Dejvid Kvin, pomocnik urednika za istrazivacke projekte u Londonu. U istrazivanju su ucestvovali sledeci novinari: Stefan Kandea i Sorin Ozon u Rumuniji, Dzuli Harbin i Nidzara Ahmetasevic u Bosni-Hercegovini, Gazmend Kaplani u Grckoj, Milorad Ivanovic u Srbiji, Kaca Krsmanovic i Boris Darmanovic u Crnoj Gori, Ziliftar Bregu u Albaniji, Fatmire Terdevci na Kosovu, Zoran Jacev i Zaklina Gjorgjevic u Makedoniji.