Milosevic, uz pomoc Pretresnog veca, nastavlja da razvaljuje delove optuznice. U
poslednjem svom nastojanju da budu fer prema optuzenom, koji i dalje tvrdoglavo odbija
da prihvati usluge profesionalnog advokata, sudije pretresnog veca su mu dozvolili da provede gotovo
dvostruko vise vremena unakrsno ispitujuci Stjepana Kljujica nego sto je tuzilastvo
potrosilo na unakrsno ispitivanje ovog znacajnog svedoka. To je navelo Dzefrija Najsa da
najavi da ce tuzilastvo mozda da odluci da ne poziva “interesantnije” sveodke, s obzirom
na to koliko vremena sudije daju optuzenom za unakrsno ispitivanje.

Tuzioci su se nasli u pred ovom dilemom zbog vise razloga: delomicno je to zato sto je
predmet izuzetno obiman i komplikovan, a delomicno zato se Milosevic ponasa na
neprihvatljiv nacin, pri cemu sudije cine sve sto mogu da obezbede da sudjenje bude
pravicno u odnosu na njega i da bude okoncano u razumnom roku. Milosevic nastavlja da
odbacuje Tribunal i sudjenje kao nelegitimne, i samo se donekle pridrzava pravila, s time
sto ih maksimalno rasteze i minira napore Suda da sudjenje sprovode po Pravilniku. Na
primer, s obzirom na to da se optuzeni brani bez pomoci profesionalnog advokata, Sud
mu daje na raspolagnje ukupno onoliko vremena za unakrsno ispitivanje svakog svedoka
koliko su tuzioci potrosili na direktno ispitivanje. Gotovo bez izuzetka, Milosevic zahteva
produzetak ovog termina, premda su vecina njegovih pitanja irelevantna i vise puta
ponovljena. On redovno ostavlja kriticna pitanja za sam kraj unakrsnog ispitivanja, kada
mu je vreme gotovo isteklo. Bez ozira da li on to radi namerno, ili ne, on dovodi sudije u
nedoumicu: da li da prekinu unakrsno ispitivanje i onemoguce optuzenom da postavi
vazna pitanja, ili da mu dozvole da nastavi, pri cemu ga nagradjuju za vreme koje je
prethodno protracio?

Sud je strogo ogranicio tuziocima vreme koje imaju na raspolaganju da iznesu dokaze
optuznice. Istovremeno, odbacili su vise predloga tuzilaca kojima bi moglo da se ustedi
vreme, predloga koji su cesce vidjeni u inkvizitornom sistemu nego u akuzatornom
sistemu koji jace utice na praksu Tribunala (npr., pisane izjave umesto licnih svedocenja,
kratko prepricane izjave vise svedoka, itd.)

Dokazivanje 66 navoda optuznice protiv Milosevica u strogo ogranicenom vremenskom
periodu zahteva odlicno planiranje. Medjutim, tuzioci mogu da planiraju koliko ce
vremena da provedu ispitujuci pojedinog sveodka, ali nemaju nikakvu kontrolu nad time
koliko vremena ce na unakrsno ispitivanje da utrosi Milosevic. Po planu koga se tuzioci
za sada pridrzavaju - racunajuci na to da ce Sud da dozvoli optuzenom podjednako vreme
za unakrsno ispitivaje koliko oni potrose na direktno ispitivanje -- za svakog svedoka
imaju na raspolaganju najvise po jedan sat. Ali, kada su sudije dozvolili Milosevicu da
ispituje Kljujica dvostruko duze nego sto je bilo planirano, potpuno su poremetili plan i
vremenski raspored tuzilaca, tim pre ako je to znacilo da oni vise ne mogu da racunaju na
podjednaku podelu vremena sa svedocima.

Na Najsovu intervenciju, sudija Mej je priznao da su se i oni nasli u dilemi: “Nema
sumnje da postoji problem,” rekao je. Sudije za sada jos nisu pokusali da nadju za njega
resenje, ali bez sumnje morati to da ucine.

Deo problema je da Pravilnik Medjunarodnog suda dozvoljava odbrani da delomicno
iznese svoju odbranu kroz unarksno ispitivanje svedoka otpuznice. Pravilo 90H kaze da
ce “se unakrsno ispitivanje mora ograniciti na predmet glavnog ispitivanja i pitanja koja
se ticu verodostojnosti svedoka te, u slucaju da svedok moze dati iskaz relevantan za
navode strane koja ga unakrsno ispituje, na predmet tih navoda”

To je razumna odredba, jer dozvoljava optuzenom da iznese dokaze koji idu njemu u
prilog kad je svedok vec u sudnici na poziv tuzilastva, tako da isti svedok ne treba da
bude ponovno pozivan. Problem nastaje kada Sud ogranici ukupno vreme koje je na
raspolaganju tuziocima za iznosenje dokaza optuznice, kao sto je ucinjeno u sudjenju
Milosevicu. U tom slucaju optuzeni uzurpira deo vremena koje je na raspolaganju
tuziocima.

Pretresno vece je obavezno da obezbedi pravicno sudjenje optuzenom. Ova je obaveza
tim veca kada se sudi optuzenom koji odbija usluge profesionalnog branioca, i vece je
spremno da mu daje vece slobode. Ali, ulazuci maksimalan trud da se optuzenom
obezbedi pravicno sudjenje, sudije zakidaju pravo javnosti - koji predstavljaju tuzioci -
da se uveri u krivnju ili nevinost optuzenog.

Vece je vise puta sa nestrpljenjem reagovalo na tuzioce i nisu pokazali razumevanje za
njihova nastojanja da se povinuju odlukama Suda. Ovo je verovatno rezultat
tradicionalnog adversarialnog sistema, u kome je naglasak na pravu optuzenog vizavi
mocne drzave. Inkvizitorni sistem daje veci znacaj pravima zrtve (dozvoljava im da
direktno ucestvuju u predmetima) i na pravo javnosti. U Sjedinjenim americkim
drzavama, na saveznom i na republickim nivoima, javnost je prisilila sudove da otvore
svoja vrata i da daju glas zrtvama. U novom statutu Medjunarodnog krivicnog sda,
takodje se zrtvama daju veca prava nego sto je to slucaj pred Medjunarodnim krivicnom
sudom za bivsu Jugoslaviju.

Postoji potreba da se bolje zastupe prava zrtava i javnosti pred Medjunarodnim krivicnim
sudom u Hagu, ali to ne treba da se radi tako sto bi se umanjila prava optuzenog. Nema
potrebe da se dozvoli beskonacno unarksno ispitivanje, kao sto nema potreba ni da se
dozvoli da optuzeni postavlja stalno ista irelevantna pitanja. Time sto su dozvolili
Milosevicu da se samostalno brani, a da pri tome ne priznaje legitimitet Tribunala, sudije
su na sebe preuzele jos veci teret. Oni ne moraju samo da zastite prava optuzenog, nego
moraju da se staraju o tome da sudjenje bude pravicno i u odnosu na zrtve, i na siru
javnost. To je kljuc krivicnog prava. U pitanju je nepisani sporazum izmedju naroda i
drzave, da narod nece preuzimati pravdu u svoje ruke, ako zakon donosi pravdu. Nadamo
se da ce Pretresno vece i Medjunarodni poceti da podjednako stite interese svih strana.