Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

TELEVIZIJSKI NOVINAR SVEDOČI PROTIV KARADŽIĆA

Ratni lider bosanskih Srba tvrdi da je dopisnik Skaj Njuza jednostrano izveštavao iz Sarajeva.
By Rachel Irwin

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 646, 24. maj 2010.)

Televizijski novinar koji je ove sedmice svedočio pred Haškim tribunalom negirao je navode optuženika za ratne zločine, Radovana Karadžića, po kojima je njegovo ratno izveštavanje iz Sarajeva bilo pristrasno.

Reč je o novinaru Ernautu van Lindenu (Aernaut van Lynden), koji je u periodu od 1991. do 1995. bio dopisnik Skaj Njuza (Sky News) iz Hrvatske i Bosne. On je u Sarajevo došao u maju 1992., neposredno po otpočinjanju rata, kada je grad već bio izložen teškom granatiranju i snajperskim dejstvima.

Na početku njegovog svedočenja, tužioci su prikazali nekoliko odlomaka iz izveštaja koje je Van Linden slao tokom 1992. U jednom od njih, načinjenom 5. juna, gledalac vidi kako noćno nebo biva osvetljavano višekratnim praskanjem zelenog svetla. Pri tom se u pozadini čuju odjeci eksplozija.

Van Linden u tom prilogu čita izveštaj u kojem se kaže: „Grad je pogođen . . . svakim zamislivim projektilom. Teške granate padaju na zgrade, koje bivaju progutane plamenom. Grad je razoren, a svet to gleda i ništa ne preduzima.“

Van Linden je izjavio da je dotični prilog snimljen sa gornjeg sprata vojne bolnice u kojoj je on odseo sa svojom ekipom.

A u prilogu od 7. juna, svedok se javlja sa odeljenja intenzivne nege „pretrpanog invalidima u bolovima“.

„To je mesto nasumične smrti, gde crvi gamižu po podu“, kaže Van Linden u svom komentaru. „Mala kuća bosanske strave.“

Kao neko ko je u periodu od 1992. do 1996. bio predsednik samoproglašene Republike Srpske (RS), Karadžić se tereti za nadziranje snajperskih i artiljerijskih napada na Sarajevo, koji su trajali 44 meseca i u kojima je ubijeno skoro 12,000 ljudi.

Optužnica ima ukupno 11 tačaka i u njoj se tvrdi da je Karadžić odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, koji su „doprineli ostvarivanju cilja – trajnog raseljavanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su polagali pravo bosanski Srbi“.

Na početku unakrsnog ispitivanja svedoka, Karadžić je rekao da su Van Lindenovi izveštaji bili „toliko pristrasni“ da su „ljudi sticali utisak da pucaju samo Srbi [i da pri tom] nemaju nikakvih gubitaka“.

„Jeste li bili pristrasni?“, upitao je Karadžić.

„Da li sam bio pristrasan ili nisam – procenu prepuštam sudu“, odgovorio je Van Linden. „Ne verujem da sam bio pristrasan. Bio sam pristrasan protiv rata uopšte, nakon 25 godina bavljenja ratnim izveštavanjem.“

On je rekao kako bi uvek pokušao da proveri informacije kod Zaštitnih jedinica Ujedinjenih nacija (UNPROFOR), koje su u to vreme boravile u Bosni. Dodao je i da je snimio policajce bosanske vlade kako pucaju iz malokalibarskog naoružanja, te da je sačinio i izveštaje o zločinačkim elementima unutar bosanskih snaga.

„Naš utisak je u to vreme, a potvrdile su ga i Ujedinjene nacije . . . bio taj da teško naoružanje u suštini pripada Vašoj strani“, kazao je Van Linden.

Karadžić je ukazao na nekoliko primera agresije bosanske vojske i na gubitke bosanskih Srba – nakon čega je Van Lindena pitao zbog čega nije izveštavao i o tome.

„Ukoliko nam nisu pokazani i o njima nismo bili obavešteni – kako smo mogli znati?“, upitao je Van Linden. „U ratnoj zoni ne možete imati dopisnike koji se slobodno kreću. Nikada me tamo nisu povele Vaša vlada ili Vaša vojska.“

Van Linden je dodao da je, budući da je izveštavao iz Sarajeva, sa teritorije koja se nalazila pod kontrolom bosanske vlade – a imajući u vidu opasne uslove – bilo „smešno“ očekivati od njega da „preskoči“ na drugu stranu fronta kako bi video štao se zbiva.

On je ukazao na to da je imao i ekipu na Palama, gde je bilo sedište vlade bosanskih Srba. Boraveći tamo u junu 1992., njegova bi ekipa – kako je rekao – u pokušaju da napusti hotel bila uhapšena na kontrolnim punktovima.

Van Linden je rekao kako „ni u jednom trenutku“ Karadžić nije obavestio njega niti njegovu ekipu na Palama o onome što se dešava na strani bosanskih Srba, niti ih je pozvao da vide gubitke koje je ove sedmice opisao.

„Ne možete nas kriviti za to što ste nas odbili Vi i Vaša vlada“, ponovio je Van Linden. „. . . U teškim ratnim uslovima, izveštavali smo kako smo najbolje mogli i onoliko tačno koliko je to bilo moguće.“

U avgustu 1992., Van Linden se sa Karadžićem sreo u Londonu. Tom prilikom su ugovorili kasnije susrete u Beogradu i na Palama.

Tokom jednog od sastanaka, Karadžić je, po Van Lindenovim rečima, „u više navrata naglasio kako je nemoguće živeti sa ’tim ljudima’“, te kako bi trebalo izgraditi zid kojim bi se bosanski Srbi odvojili od Bošnjaka (bosanskih Muslimana) i Hrvata.

„Bio je to prilično preteran komentar, jer je usledio manje od tri godine nakon pada Berlinskog zida“, kazao je Van Linden. „Da budem iskren, smatram da je potpuno neprihvatljivo predlagati podele u Evropi na ovakav način.“

Karadžić je ove sedmice pobijao Ban Lindenove navode o zidu za razdvajanje, kao i njegovu tvrdnju da je okrivljeni o Bošnjacima govorio kao o „Turcima“.

Optuženi je pitao zbog čega Van Linden nije objavio ono što je u to vreme smatrao navodno „drastičnim“ komentarima.

Van Linden je odgovorio da se radilo o nezvaničnim razgovorima koji su se odigravali kasno uveče, uz čašu vina.

„Naposletku ste govorili o tome da su [Bošnjaci] Turci – eto kako se toga sećam“, kazao je Van Linden. „Da ste ih smatrali Srbima, bilo bi čudno da je uopšte došlo do rata.“

Karadžić je odgovorio da se „građanski ratovi događaju unutar istog naroda“ i upitao zbog čega na sudu jeste prihvatljivo iznošenje sadržaja njihovog razgovora, dok u novinskim izveštajima nije.

„Od mene je zatraženo da pred sudom kažem istinu“, odgovorio je Van Linden. „Drugačije je kad izveštavate za neku TV-stanicu. Nisam mogao da dokažem [svoje navode], jer u toj prilici nisam imao kameru. To je bio neformalan razgovor. A ovo je zakoniti sud.“

Van Linden se prisetio i jednog intervjua kojeg je 1992. načinio sa generalom Ratkom Mladićem, koji je bio najviši autoritet u vojsci bosanskih Srba i blizak Karadžićev saradnik. Za Mladićem takođe traga Tribunal, ali on je već godinama u bekstvu, pri čemu se veruje da se skriva u Srbiji.

Tužilaštvo je prikazalo odlomak Van Lindenovog razgovora sa Mladićem, koji je vođen u brdima iznad Sarajeva, na jednom od vatrenih položaja bosanskih Srba.

„General Mladić je neumoljiv“, komentariše na snimku Van Linden. „Potpuno je uveren u to da je on u pravu, a svet u krivu.“

U drugom delu izveštaja, koji pred sudom nije emitovan, Van Linden je kazao da je o Mladiću govorio kao o „biču Sarajeva“. Rekao je i da je, iako su prve reakcije bosanskih Srba na njegov prilog bile negativne, nekoliko dana kasnije bio u prilici da se susretne s Mladićem i da je general „imao širok osmeh na licu“.

„[Kazao mi je:] „Ja sam bič Sarajeva“, prisetio se Van Linden. „Potapšao me je po leđima i pozvao nas na ručak. Delovao je prilično ponosno.“

Van Linden je iz Holandije morao da ode pre no što je to bilo planirano, pa je Karadžić rekao kako će možda zatražiti od njega da se u nekoj drugoj prilici vrati i nastavi da svedoči. On je konstatovao da su Van Linden i „svi zapadni mediji situaciju opisivali na način koji je za nas bio veoma štetan“.

Karadžić se inače protivio Van Lindenovom svedočenju. Naime, okrivljeni je u svom podnesku od 14. maja od sudija zatražio da ne prihvate novinarevo svedočenje, tvrdeći da „nije postojalo valjan razlog da mu se uskrate povlastice koje ima kao ratni dopisnik“, te da mu je samo njegov poslodavac, Skaj Njuz, mogao uskratiti te povlastice – što bi mu omogućilo da svedoči.

Sudije su taj zahtev odbacile 17. maja, nazivajući ga „neozbiljnim i uznemirujućim“. One su saopštile da Karadžić samo ponavlja „iste one bezvredne“ argumente koje je izneo i u ranijem podnesku koji se odnosio na sve ratne izveštače.

„Veće još jednom izražava zabrinutost zbog načina na koji okrivljeni koristi svoje resurse, premda ograničenje resursa nastavlja da pominje kao prepreku svojim tekućim pripremama za suđenje“, tvrde oni.

Suđenje se nastavlja iduće sedmice, svedočenjem Kolma Dojla (Colm Doyle), koji je tokom 1991. i 1992. bio čelnik Posmatračke misije Evropske komisije (European Commission Monitoring Mission, ECMM) u Bosni.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.