Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

SVEDOKINJA GOVORILA O VIŠEGRADSKOM UŽASU

Zaštićena svedokinja opisala je ono što je prethodilo masovnom pogubljenju u istočnobosanskom gradu.
By Goran Jungvirth
Jedna svedokinja sa suđenja Milanu i Sredoju Lukiću ispričala je ove sedmice kako je, zajedno sa svojom porodicom i ostalim civilima, umalo bila živa spaljena od strane bosanskih Srba u Višegradu.



Zaštićena svedokinja VG-101 je jedna od sedam osoba koje su 14. juna 1992. godine izbegle smrt u Pionirskoj ulici u tom istočnobosanskom gradu. Ispričala je kako je zajedno sa svojom sestrom pobegla upravo pre no što su Milan Lukić i njegovi ljudi prisilili sedamdesetak Bošnjaka da uđu u kuću, koju su zatim zapalili.



„Nisam se plašila smrti. Plašila sam se samo silovanja“, izjavila je svedokinja VG-101 pred Haškim tribunalom UN-a za ratne zločine.



Tužioci tvrde da se Milan Lukić, koji je pre rata živeo u Nemačkoj, u svoj rodni Višegrad vratio 1992., te da je tada osnovao paravojnu formaciju poznatu pod nazivom Beli orlovi ili Osvetnici. Njegov rođak Sredoje, lokalni policajac, postao je član te grupe, koja je potom – kako se navodi u optužnici – zajedno sa policijskim i vojnim jedinicama vršila teror nad lokalnim bošnjačkim stanovništvom.



U optužnici se navodi i da se Jugoslovenska Narodna Armija (JNA) iz tog grada povukla 19. maja 1992., nakon čega su lokalni Srbi osnovali takozvanu Srpsku opštinu Višegrad, preuzevši kontrolu nad svim funkcijama u opštini. A potom je, kako se kaže, usledila jedna od najstrašnijih akcija etničkog čišćenja u čitavom bosanskom sukobu.



Zaštićena svedokinja VG-101 je ove sedmice govorila o vlastitom iskustvu. Rekla je da je u Višegrad stigla nakon što je iz svog sela Koritnik pobegla od srpskih snaga.



„Srpske komšije su mi rekle da nas više ne mogu štititi od dolaska [srpske] vojske“, rekla je svedokinja, prisećajući se kako su Srbi i Muslimani pre toga živeli u miru i da su se redovno uzajamno posećivali.



Rekla je i da je oko 50 članova njene šire porodice stiglo u Višegrad, gde su čekali autobus kojim je navodno trebalo da budu odvezeni sa teritorije koju su okupirali Srbi. Grad je bio pun srpskih vojnika i neki od njih su počeli da vređaju i zlostavljaju Bošnjake.



No, autobus nije došao. Umesto toga ih je Milanov kum, Mitar Vasiljević, poslao u jednu praznu kuću u Pionirskoj ulici, obećavši im da će narednog jutra odatle otići autobusom. Vasiljevića je žalbenom presudom Tribunal osudio na 15 godina zatvora, nakon što je proglašen krivim za pomaganje i podsticanje progona i ubistava.



Milan Lukić i trojica pripadnika njegove jedinice pojavili su se na vratima pola sata kasnije, tražeći da im se predaju „novac, zlato, sve na sto“ – rekla je svedokinja pred sudom.



Svedokinja je tada imala 23 godine, a Milana Lukića je – kako je rekla – poznavala jer su išli u isti razred u osnovnoj školi, a potom i u istu srednju školu.



Iako su im Bošnjaci dali sve što su imali, jedan od Srba je ženama – po rečima svedokinje – naredio da se skinu, tvrdeći da traži skriveni novac ili nakit.



„Nije ni pokušavao da nađe novac. Bio je to čin degradacije. Nije pretresao odeću, nego je sedeo u stolici i smejao se, govoreći kako moramo da skinemo sve. Bilo je to jedno veliko poniženje“, kazala je ona. Muškarci nisu bili prisiljeni da se skinu, kazala je ona.



Po rečima svedokinje, jedan od stražara je rekao Lukiću: „Našao sam jednu za tebe.“ Tu devojku, koja je imala samo 15 godina, odveli su iz kuće.



Vidno uznemirena, svedokinja je drhtavim glasom opisala kako su se muškarci vratili nakon silovanja prve devojke i kako su odveli drugu.



Prva devojka je navodno u suzama rekla svedokinji da je bila silovana i da joj je Milan Lukić rekao da će se ista stvar dogoditi i svim ostalim ženama.



Nakon silovanja druge devojke, Lukić i ostali Srbi su se vratili u kuću i naredili zarobljenicima da ostanu gde su, dok oni odu da pojedu jagnjeće pečenje.



„Rekli su: ’Vratićemo se’ i zapretili . . . da će kasnije svi doći na red. Kako sam se osećala? Užasno. Ne bih to nikome poželela“, kazala je svedokinja.



Prema njenom svedočenju, nekoliko sati kasnije – oko ponoći – Milan Lukić, Vasiljević i još neki su se vratili u automobilu. Zarobljenicima su naredili da izađu iz kuće i da ništa ne nose sa sobom. Svedokinja je rekla kako se uspaničila i kako je želela da pobegne tako što bi skočila sa drugog sprata kuće, ali je shvatila da je to previsoko.



A kada je čovek koji ih je odvodio u drugu kuću na trenutak pogledao u stranu, svedokinja i njena sestra – koja je pre nje takođe svedočila ove sedmice – sakrile su se u jednoj šupi i potom pobegle u šumu, odakle su čule jauke i pucnjavu.



„Rekla sam svojoj sestri: ’Ti ljudi sad ubijaju našu majku i snahu sa dvoje dece’“, kazala je svedokinja, plačući.



Da bi sprečila tvrdnje odbrane kako se radi o zameni identiteta, tužiteljka Lori Sartorio (Laurie Sartorio) je od svedokinje zatražila da u sudnici identifikuje Milana Lukića.



„Nije mi potrebno [nikakvo dodatno] vreme za to. [Prepoznajem] Milana Lukića, koji sedi tamo. Ovo je Milan Lukić – čovek koji sedi do ovog čoveka ovde“, rekla je svedokinja, tačno identifikujući okrivljenog.



Od dve sestre nije traženo da identifikuju Sredoja Lukića, ali je prva ovosedmična svedokinja, VG-18, rekla da se obojica rođaka nalaze u sudnici.



VG-18, koja je iz kuće u plamenu pobegla sa svojim trinaestogodišnjim sinom, odbacila je tvrdnje odbrane da su njihovi srpski susedi iz Koritnika odgovorni za masovno ubistvo u kući u Pionirskoj ulici.



Tokom unakrsnog ispitivanja, odbrana je rekla da su svedokinje pogrešno identifikovale okrivljene, jer su se nalazile na velikoj udaljenosti od njih i jer je osvetljenje bilo slabo.



Iako je odbrana svedokinji VG-101 rekla da Vasiljević nije bio tamo kada su se ubistva dogodila, jer je slomio nogu, svedokinja je odbacila mogućnost da je videla nekog drugog.



I Vasiljević je ove sedmice svedočio. Na njegovom sopstvenom suđenju, on je 2001. svu krivicu svalio na Milana Lukića, tvrdeći za sebe da je bio bespomoćni posmatrač.



A 10. septembra je zatražio da njegovo svedočenje bude tajno, zbog toga što je zabrinut za bezbednost svoje porodice.



Suđenje se nastavlja naredne sedmice.



Goran Jungvirth je obučeni novinar IWPR-a iz Zagreba.