Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Svedokinja govori o zlostavljanju, mučenju i ubistvima u logorima

Dan 159
By IWPR ICTY
Malika Milešević je preživela boravak u srpskom logoru u Hrvatskoj. To iskustvo ju je navelo da počne da pomaže drugim ženama koje su preživele logore i da se uključi u rad Udruženja ratnih zarobljenika Bosne i Hercegovine. Udruženje je osnovano 25.avgusta 1996., sa ciljem da sistematizuje dokumentacije o ljudima svih narodnosti koji su držani u logorima u Bosni i Hercegovini.

Gospođa Malešević je svedočila u suđenju Miloševiću o 651 logoru u Bosni koje je njena organziacija obradila. Dokumentacija Udruženja se zasniva na opširnim formularima koje popunjavaju bivši logoraši, a svaka od tih izjava je proverena četiri puta pre nego što je prihvaćena. Na osnovu hiljada intervjua, Udruženje procenjuje da je oko 100.000 ljudi, a među njima su u velikoj većini bili bosanski Muslimani, držano u logorima između 1992 i 1995 godine. Neke druge organizacije navode da je logoraša bilo možda čak oko 200.000. Pod 'logorom' se smatra bilo koji objekat u kome su držane grupe zarobljenika, i uključuju školske zgrade, fabrike i garaže, kao i zatvore.

Svedokinja je ispričala da su uslovi u logorima bili jezivi. Osim što su mučeni glađu i što nije bilo nikakvih uslova za održavanje higijene, zatvorenici su bili mučeni na razne načine (koje su u Udružeju klasifikovali u 63 kategorije). Njih je gdja. Malešević navela u svojoj pisanoj izjavi, a neke je tužilac Njas pročitao na suđenju. Među njima: odrubljivanje glave, pečenje zarobljenika na žaru, odsecanje delova tela motornom testerom, kidanje genitalija, prisiljavanje zatvorenika da drugom zatvoreniku otkine genitalije, prisiljavanje zarobljenika da jedu delove tela drugih zarobljenika, navođenje životinja da napadaju zarobljenike, stavljanje soli na rane, seksualno zlostavljanje muškaraca, žena i dece, vađenje unutrašnjih organa i prisiljavanje zarobljenika da jedu izmet. Svedokinja je izjavila da je Udruženje proverilo tačnost ovih navoda preživelih logoraša.

Tužilac Najs je zatražio od svedokinje da opiše uslove i događaje u određenim logorima. Masovna ubistva i silovanja su zabeležena u Luci kod Brčkog, kao i u školi u Bratuncu, gde su kanije pronađeni leševi i delovi tela na kojima je bio urezan krst. Tamo je u tri dana ubijeno oko 300 ljudi i njeihova tela su spaljena u kontejnerima u školskom dvorištu. U jednom drugom logoru su muškarci bili masovno silovani. Osmorica očeva i njihovi sinovi su bili izvedeni na binu i prisiljeni da se skinu i onda im je bilo naređeno da jedan drugoga na razne načine seksualno zlostavljaju. Na kraju im je bilo naređeno da odgrizu penise, a trojica koji su to odbili bili su osuđeni na smrt. Jedan je logoraš morao da drži drugoga dok su ga boli nožem, i da onda liže njegove krvave rane.

Uz ove opise užasa bile su prikazane fotografije potpuno izgladnelih logoraša. Gospođa Malešević je rekla da su većina svedoka čije je izjave Udruženje zapisalo i proverilo bilo Bošnjaci, kao i da je ogromna većina logora, njih 520 od 651, bilo pod srpskom upravom.

U unakrsnom ispitivanju, Milošević je nipodaštavao i lično logoraško iskustvo svedokinje, i njene izjave o postojanju srpskih logora. On je naveo podatke svojih saradnika koji tvrde da neki od logora o kojima je ona svedočila nikada nisu postojali. U pokušaju da je diskredituje, Miloševič je od svedokinje zatražio da imenuje pojedine logoraše, što ona nije mogla da učini bez dokumentacije Udruženja. Najs je onda naveo svedokinju da se obaveže da će da istraži pitanja na koja je optuženi zehtevao da odgovori i da će svoje odgovore kasnije da preda Pretresnom veću.

Milošević je još pokušao da igra sa njom neku verziju svoje igre brojeva. Ona je rekla da je u Kreševu, gde je ona držana, bilo između 2000 i 2500 logoraša. Ističući da je grad imao ukupno oko 2500 stanovnika Muslimana, Milošević je rekao da to znači da su svi oni bili u logoru. 'Većina su bili,' rekal je svedokinja, 'ali je bilo i mnogo izbeglica.'

Optuženi je dalje svedokinju ispitivao o razlozima zašto nema informacija o Srbima koji su bili u muslimanskim logorima. Njen odgovor je bio da Udrženje nastavlja da prikuplja materijale, da su nedavno uspostavili saradnju sa srskim udruženjem ratnih zarobljanika i da dve organizacije rezmenjuju podatke. Na Miloševićevu tvrdnju da je bilo 420 logora u kojima su Muslimani držali Srbe, svedokinja je odgovorila da to njoj nije poznato. 'Mi bismo trebali zajedno da radimo. To bi bio korak ka pomirenju,' zaključila je svedokinja.

Milošević je još pokušao da diskredituje gospođu Malešević pitajnem koliko Srba je učlanjeno u njeno Udruženje. Najs se kasnije vratio na istu temu pitajući da li postoji razlog zašto bi Udruženje uopšte vodilo računa o etničkom sastavu članstva, s obzirom na to da je Udruženje multi-etničko. 'Ne, ne mislim da postoji razlog za to,' odgovorila je.

U unakrsnom ispitivanju je prijatelj suda Branislav Tapušković pitao svedokinju da li poseduje fotografije kojima bi potkrepila tvrdnje logoraša, na primer onu o trganju genitalija. Ona je sa nevericom odgovorila da, naravno, takve fotografije ne postoje. Iako je rekla da su dokazi vidljivi na telima preživelih logoraša i u njihovim pričama, Tapušković ju je prisilio da se složi da Udruženje nema 'ni jednu fotografiju' da potkrepi navode.

U nastavku ispitivanja je tužilac Njas potsetio da je amicus Tapušković zanemario da zatvorenici nisu bili u poziciji da fotografiraju svoje mučitelje u času kada su ih mučili. Zločini su počinjeni daleko od očiju javnosti, pa postoje samo fotografije rana i ožiljaka, a medicinska dokumantacija je priložene uz svaki pojedinačni slučaj.

Iz unakrsnog ispitivanja se videlo da Milošević zaboralja ko je njegova publika. Pokušaji diskreditovanja sveodka trikovima i manipulacijom teško da će da prevare profesionalne sudije. Naprotiv, manipulator sam sebe tako diskredituje. Milošević je uporno izjavljivao da se on uopšte ne obraća trojici sudija. Ali, iz iz njegovog uverenja da može da prevari svoju publiku u Srbiji i Republici Srpskoj vidi se koliko malo ih ceni. Taj nedostatak poštovanja vlastitog naroda je još jedna konstanta u Miloševićevom ponašanju.