Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

SVEDOK TVRDI DA SU SRBI SARAJEVO KORISTILI KAO ADUT ZA PREGOVARANJE

On je izjavio da je grad pod opsadom služio kao „kolektivni talac“ za dobijanje ustupaka od strane bosanske vlade i međunarodne zajednice.
By IWPR ICTY
Veštak tužilaštva je ove sedmice – na suđenju bivšem komandantu jugoslovenske vojske, optuženom za ratne zločine – ispričao kako je Sarajevo zauzimalo ključno mesto u planovima Beograda da stvori „Veliku Srbiju“.



Istoričar Robert Donja (Robert Donia) je pred Haški tribunal pozvan kako bi objasnio istorijsku pozadinu na suđenju Momčilu Perišiću, koji je optužen za zločine protiv čovečnosti, uključujući progone, ubistva i istrebljenje civila u Bosni i Hrvatskoj u periodu od 1993. do 1995.



Donja se kao veštak tužilaštva pred ovim sudom već pojavio u 11 drugih slučajeva. On je rekao da su – ostavši bez Jugoslavije kao jedinstvene države – srpski političari nastojali da ujedine ona područja bivše zemlje koja su bila naseljena Srbima, što je iziskivalo etničko čišćenje onih delova istočne Bosne koji se nalaze uz granicu sa Srbijom.



„Taj plan je bilo nemoguće ostvariti bez sile ili pretnje silom – a to je pitanje oružja“, rekao je Donja pred sudom. On je napisao dva izveštaja koje su tužioci iskoristili za svrhe svog dokaznog postupka: jedan se ticao stvaranja države bosanskih Srba; a drugi, opsade Sarajeva.



On je rekao da je Sarajevo – koje je pod opsadom bilo od 1992. do 1995. – predstavljalo ključan strateški element za Srbe, pošto su, dejstvujući po njemu sa okolnih brda, bili u prilici da osnaže svoju pregovaračku poziciju.



Perišić je tokom opsade Sarajeva, kao i u vreme srebreničkog genocida (u julu 1995.), komandovao Vojskom Jugoslavije (VJ). On se tereti za pomaganje i podsticanje nasumičnog ubijanja i ranjavanja više hiljada sarajevskih civila u snajperskim napadima, artiljerijskom i minobacačkom granatiranju.



Sarajevo je, po Donjinim rečima, kako za bosanske Srbe, tako i za vladu u Beogradu – na čijem se čelu tada nalazio Slobodan Milošević – bilo „kolektivni talac namenjen dobijanju ustupaka od strane bosanske vlade i međunarodne zajednice“.



U svom izveštaju o stvaranju države bosanskih Srba, Donja je pak istakao da su se tokom raspada Jugoslavije osnovna načela etničkih stranaka i stavovi njihovih lidera ticali statusa Bosne. Kao predstavnica srpske zajednice, pogotovo je Srpska demokratska stranka (SDS) bila gnevna zbog raspada Jugoslavije.



„Postojale su dve opcije u glavama lidera SDS-a. Opcija A je podrazumevala očuvanje Jugoslavije, a opcija B, u slučaju da Jugoslavija prestane da postoji, pridruživanje Srbiji“, kazao je Donja.



Na pitanje tužiteljke Kerolajn Edžerton (Carolyn Edgerton) o tome da li je tokom svog istraživanja naišao na dokaze koji potvrđuju da je bosanskim Srbima stizala podrška od lidera iz Srbije, Donja se pozvao na knjigu srbijanskog novinara Srđana Radulovića, pod naslovom Sudbina Krajine.



U toj knjizi se citiraju Miloševićeve reči da „srpski narod želi da živi u jedinstvenoj državi“.



Na pitanje o tome da li su te ideje o ujedinjenju Srbije i ostalih srpskih teritorija zastupali i vojni, a ne samo politički lideri, Donja je potvrdio da je i komandant Vojske Republike Srpske (VRS), Ratko Mladić, takođe izražavao slaganje sa tim stavom.



On je sudu rekao i kako je u beogradskom nedeljniku NIN naišao na jedan intervju sa Mladićem, u kojem ovaj govori o vojnoj operaciji VRS-a pod nazivim Lukavac 93, izvedenoj u leto 1993. Po Donjinim rečima, Mladić je u tom intervjuu „izjavio kako je cilj te operacije ujedinjenje srpskog naroda sa teritorija Bosne, Srbije i okolnih zemalja“.



Već u oktobru 1991., lideri SDS-a su po Donji – suočeni sa pokušajem hrvatskih i bošnjačkih stranaka da stvore demokratsku, suverenu državu – počeli da prete ratom.



Donja je sudijama prepričao jedan zapaljivi govor kojeg je održao lider SDS-a i budući predsednik bosanskih Srba, Radovan Karadžić. Naime, u svom obraćanju bosanskom parlamentu, Karadžić je upozorio da bi „Bosna mogla krenuti istim onim krvavim putem kao Slovenija i Hrvatska, a da bi muslimanski narod mogao biti odveden u nestanak“.



Svedok je potom potvrdio da je Beograd, tokom neprijateljstava koja su usledila, obezbeđivao pomoć VRS-u. Pozvao se i na snimak 50. sednice parlamenta bosanskih Srba, održane 1995., na kojoj je Mladić rekao da je Beograd do aprila 1995. bio glavni snabdevač VRS-a opremom i oružjem.



Štaviše, VRS-u i paravojnim formacijama plate su stizale iz Beograda i zemlje koja je tada još uvek bila poznata pod nazivom Jugoslavija – a to, po Donjinim rečima, Perišića čini odgovornim za podršku bosanskim Srbima.



Tim odbrane je pokušao da dovede u pitanje objektivnost Donjinih izveštaja tako što se podrobno raspitivao o njegovim izvorima. S obzirom na činjenicu da je Donju kao veštaka angažovalo tužilaštvo, koje mu je obezbedilo i neke od dokumenata, odbrana je pokušala da ospori nepristrasnost njegovih izveštaja.



Međutim, svedok je izjavio da je koristio različite izvore, poput knjiga, novinskih članaka i ličnih uspomena, te da su njegovi izveštaji savršeno pouzdani, pošto se temelje isključivo na činjenicama i zaključcima.



Suđenje se nastavlja iduće sedmice.



Elma Mahmutović je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.