Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Svedok se priseća ubijanja u okolini Sanskog Mosta

Srpski vojnici su zarobljenike gurali sa Vrhpoljskog mosta i pucali na njih – kaže preživeli svedok pred Haškim tribunalom.
By Rachel Irwin
  • Rajif Begic, a witness for the prosecution in the Mladic trial. (Photo: ICTY)
    Rajif Begic, a witness for the prosecution in the Mladic trial. (Photo: ICTY)

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 755, 7. septembar 2012.)

Jedan svedok, koji je jedini preživeo masakr počinjen 1992. u Bosni, dao je ove sedmice pred sudom stravičan iskaz o tome kako je zajedno sa još 15 ljudi bio tučen, prisiljen da skoči sa mosta, te kako je potom, dok su pokušavali da otplivaju, bilo pucano na njih.

Reč je o Rajifu Begiću, koji se pojavio kao svedok tužilaštva na haškom suđenju ratnom vojnom komandantu bosanskih Srba, Ratku Mladiću.

On je ispričao kako je 31. maja 1992. njegovo selo u opštini Sanski Most (severozapadna Bosna) napala vojska bosanskih Srba, koja je spaljivala kuće i razdvajala muškarce od žena. Potom su vojnici njega i još 19 ljudi prisilno sproveli do obližnjeg Vrhpoljskog mosta.

Na putu do tamo ubijena su četvorica, među kojima su bili otac i sin koji nisu bili u stanju da drže korak – kazao je svedok.

Dok se grupa približavala mostu, vojnici su im naredili da se izuju i skinu najveći deo odeće, ali je svedok – kako je rekao – ipak zadržao majicu na sebi.

Potom su, tvrdi on, vojnici počeli da tuku i njega i ostale, pri čemu su ih sve vreme „psovali i vređali“.

Jedan je vojnik rekao da vojska toga dana mora da ubije 70 Muslimana, „zbog sedmorice srpskih vojnika koji su ubijeni na tom području“ – prisetio se svedok.

„O čemu ste u tom trenutku razmišljali?“, pitala ga je tužuiteljka Kamila Bajbls (Camille Bibles).

„Bili smo uplašeni. Pretukli su nas, bilo je hladno . . . samo smo čekali da vidimo kakva će biti sudbina grupe. Bili smo pomireni sa svojom sudbinom“, rekao je Begić.

Svedok je ispričao kako je, nakon što su vojnici neko vreme proveli u premlaćivanju zarobljenika, jedan od njih pitao ko iz te grupe „lepo skače u vodu“.

Jedan čovek je izdvojen; desilo se da je to bio drugi sin onog oca koji je prethodno ubijen zajedno sa prvim sinom – kazao je Begić.

„On se popeo preko ograde i skočio u vodu. Dok je plivao, video sam kako četvorica vojnika pripremaju automatsko oružje, a kada se [taj čovek] pojavio ispod njih, oni su otvorili rafalnu paljbu, i nekoliko trenutaka kasnije mogli ste da mu vidite telo kako pluta nizvodno“, rekao je on. „Mogli ste da vidite da mu se telo ne pokreće, i mogli ste da vidite kako je reka crvena od njegove krvi.“

Isto se ponovilo i kada su se vojnici vratili postrojenim ljudima, kazao je on, i kada je na red došao jedan petnaestogodišnji dečak.

Taj dečak je stajao nedaleko od svog oca i dvojice braće, a naređeno mu je da skoči u vodu – rekao je Begić. Međutim, kada je trebalo da skoči, prišao mu je vojnik po imenu Jadranko Palija i pucao mu u glavu – kazao je svedok.

„Gurnuo je [dečaka] preko ograde, a dok je telo padalo pod most, četvorica vojnika su ponovo pucala u njega“, dodao je Begić.

Paliji je 2007. bilo suđeno pred Državnim sudom Bosne i Hercegovine, koji ga je proglasio krivim za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, uključujući ubijanje, mučenje, silovanje i pljačku – između ostalog, i zbog učešća u masakru na Vrhpoljskom mostu.

Begić je ispričao kako su, nakon što je dečak ubijen, vojnici počeli da tuku preostale zarobljenike, pri čemu je jedan od njih svedoku naredio da otvori usta.

„Jadranko mi je stavio automatsku pušku u usta, a neko je rekao: ’Nemoj ga ubijati na mostu, ne prljaj most – neka skoči’“, prisetio se Begić, sa suzama u očima.

Svedok je rekao da je, pre no što će skočiti, pogledao svog mlađeg brata, koji se takođe nalazio na mostu.

„Tada smo se videli poslednji put“, kazao je.

Begić je ispričao kako je skočio naglavce, udarivši glavom o kamen na dnu reke Sanice.

„Okrenuo sam se i uspeo da izronim do srednjeg stuba mosta. Stajao sam tamo i slušao vojnike koji su me tražili. Znali su da moram da prođem“, rekao je.

Da bi izbegao da bude „laka meta“, on je – kako je ispričao – skinuo svoju belu majicu i pustio je niz vodu. Zaronio je, malo levo u odnosu na vojnike, koji su spazili majicu u vodi i otvorili vatru.

„Pošto sam imao sreće, uspeo sam da izbegnem te metke“, kazao je svedok.

Nakon što je otplivao niz reku, bio je u prilici da se uhvati za jedan žbun i sakrije za neko vreme. Iz tog skrovišta je još uvek mogao da vidi most, a pred sudom je rekao kako je „mogao da vidi ljude kako skaču sa mosta i tela koja padaju u reku, ali nije bilo moguće prepoznati osobu koja skače u vodu“.

„Mogli ste da čujete kako ljudi stenju i zapomažu“, dodao je on.

Nakon što je narednih nekoliko dana proveo lutajući po tom području, Begić je odlučio da pomoć zatraži od svoje bake, Srpkinje koja je živela u blizini. Tokom noći se otputio do njene kuće i sakrio se u štalu, gde je ostao sve dok se baka nije pojavila narednog jutra.

Smestila ga je i očistila mu ranu na glavi šljivovicom, ali su njeni srpski susedi to saznali i neko od njih ga je prijavio vlastima – kazao je on. Begić je bio saslušan i naposletku poslat u zatvorski logor Manjača, gde je ostao do decembra 1992., kada je taj objekat bio zatvoren.

Telo njegovog mlađeg brata identifikovano je nakon ekshumacija koje su bile sprovedene u zoni oko mosta.

Tokom unakrsnog ispitivanja, Mladićev advokat, Branko Lukić, zatražio je od svedoka neke dodatne informacije, uključujući i one koje su se ticale njegove tvrdnje da je, dok je stajao na mostu, mogao da vidi tela koja su plutala nizvodno.

Svedok je pojasnio da je tela mogao da vidi nakon što bi otplovila 30 ili 40 metara nizvodno, te da nije mogao da vidi šta se dešava ispod samog mosta.

„Ne znam gde su ta tela završila. Mogao sam da ih posmatram kako plutaju, ali ne sve vreme, jer [smo] bili tučeni, tako da je naša pažnja bila preusmerena, pa nismo mogli da gledamo kuda tela odlaze“, kazao je Begić.

Lukić ga je potom pitao za izjavu koju je dao 1996. i u kojoj je rekao da je, pre no što se uhvatio za žbun, ronio nekih 100 ili 150 metara. U svom ovonedeljnom svedočenju, rekao je da se radilo o 50 metara.

„Ni danas ne mogu da kažem kolika je tačno bila razdaljina od mosta do tog žbuna. Kada sada razmišljam o tome, čini mi se da je u pitanju bilo 150 metara. Ponekad kažem 50, ali u svakom slučaju je udaljenost bila najmanje 50, a najviše 150 metara. To je najtačnija procena“, rekao je Begić.

Tužioci tvrde da je Mladić, kao neko ko je od 1992. do 1996. bio komandant vojske bosanskih Srba, odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, te da je „doprineo ostvarenju cilja – trajnog uklanjanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su pravo polagali bosanski Srbi“.

Takođe se tereti za planiranje i nadziranje opsade Sarajeva, koja je trajala 44 meseca, i u kojoj je poginulo skoro 12,000 ljudi; kao i za masakr koji je u julu 1995. počinjen nad više od 7,000 muškaraca i dečaka u Srebrenici. Nakon što je 16 godina proveo u bekstvu, Mladić je u maju 2011. uhapšen u Srbiji.

Okrivljeni je ove sedmice u sudnici uglavnom bio miran, ali je u više navrata opomenut zbog svojih gestova, uključujući i pretnje prstom upućene jednom svedoku sa kojim se nije slagao.

Mladić je 3. septembra odbio da se pojavi u sudnici, jer je poželeo da mu krvni pritisak izmere lekar ili medicinska sestra, a ne sudski stražar. Nakon što je sudija Alfons Ori (Alphons Orie) rekao kako je veće spremno da nastavi suđenje i bez njega, on se vratio u sudnicu.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.