SVEDOK OPISUJE UŽASNE ZATVORSKE USLOVE

Jedan svedok je ove sedmice – govoreći o svom osamnaestomesečnom boravku u zatvorskom logoru bosanskih Srba – rekao da su ga stražari tukli „za doručak, ručak i večeru“.



Alija Gušalić – građevinski radnik bošnjačke nacionalnosti – svedočio je pred Haškim tribunalom na suđenju ultra-nacionalističkom političaru Vojislavu Šešelju, koji se u 14 tačaka tereti za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, počinjene u periodu od avgusta 1991. do septembra 1993.



Dajući iskaz pred Haškim tribunalom, svedok je priznao i da je granatom pokušao da ubije grupu Šešeljevih pristalica, kako bi ljude „ostavili na miru“.



Tužioci navode da je Šešelj, kao lider Srpske radikalne stranke (SRS), za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji predvodio kampanju ubijanja, mučenja i progona sa ciljem da se iz nekih delova Bosne i Hrvatske oteraju ne-Srbi.



Gušalić je sudu ispričao kako je u junu 1992. iz svog grada Bijeljine (severna Bosna) – zajedno sa još trojicom zarobljenika – bio odveden u pritvorski logor Batković, koji se nalazio na oko pet kilometara odatle.



Na pitanje tužilaštva o tome čime su zarobljenici bili tučeni, svedok je odgovorio: „Bolje bi bilo da me pitate čime nas nisu tukli – lancima, palicama, drškama od sekire . . . Najzad, koristili su kamenje, i morao bih da kleknem kako bi im bilo lakše da me udare.“



Gušalić je rekao da mu je bilo slomljeno pet rebara, kao i jedna ruka, te da je imao povrede po leđima i glavi.



Tužiteljka Liza Birsej (Lisa Biersay) je svedoka pitala ko ga je tukao.



„Srbi“, odgovorio je on. „A bila su tu, nažalost, i dvojica Bošnjaka, koji su takođe tukli zarobljenike – da bi sačuvali sopstvenu kožu.“



Po Gušalićevim rečima, u logoru Batković boravilo je oko 2,000 bošnjačkih i hrvatskih zarobljenika, uključujući starce i decu.



Nakon što je tri meseca proveo u Batkoviću, svedok je – kako je rekao – bio odveden u jedan manji objekat u opštini Doboj, gde je ostao jedanaest i po meseci.



Tamo su zarobljenici bili prisiljavani na naporan rad i donošenje leševa sa bojišta koja su se nalazila po okolnim selima, kazao je on.



„Kad god je bilo pucnjave, kad god je bilo sukoba, dovlačili bismo mrtve. Neki od njih su bili četnici, a neki Muslimani“, rekao je Gušalić sudijama, upotrebljavajući pojam kojim su Bošnjaci i Hrvati označavali srpske ultra-nacionaliste.



Iako se Šešelj ne tereti za događaje koji se tiču logora Batković i Doboj, tužioci su ove sedmice objasnili da su te dokaze izneli kako bi dočarali širi kontekst u kojem su se odigrali zločini u regionu.



Gušalić je svedočio i o onome što se u Bijeljini događalo u martu 1992., uoči izbijanja rata.



U optužnici se navodi da je Šešelj sudelovao u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo trajno proterivanje muslimanskog i ostalog nesrpskog stanovništva iz pojedinih delova Bosne, uključujući i Bijeljinu, a „sa ciljem da se ta područja pripoje novoj državi u kojoj bi dominirali Srbi“.



Tužioci su naveli i da je okrivljeni svojim vatrenim govorima i političkim skupovima podsticao zločine.



Gušalić je sudijama ispričao kako je Šešelj u Bijeljini – ispred opštinske zgrade, pre marta 1992. – održao jedan politički skup. Opisao je kako su svi meštani došli da bi čuli Šešeljev govor, te kako je nakon skupa izbila tuča između Srba i Bošnjaka.



„On ih je svojim govorima posvađao“, rekao je svedok o okrivljenom.



Predsedavajući sudija, Žan-Klod Antoneti (Jean-Claude Antonetti), pitao je Gušalića zbog čega niko od ostalih svedoka, koji su govorili o zbivanjima u Bijeljini, nije pomenuo taj skup.



„Zato što su se plašili“, odgovorio je svedok, koji više ne živi u tom gradu.



„Ne želim da se vratim tamo. Ti ljudi se plaše da progovore. Plaše se da kažu bilo šta.“



Govoreći o onome što se u Bijeljini dešavalo početkom 1992., Gušalić je posvedočio da su pojedinci koji su bili povezani sa Šešeljevim SRS-om počeli da naoružavaju ljude u tom gradu.



„Bili su to g. Šešelj, Arkan i Mirko Blagojević. Oni su naoružavali ljude“, kazao je on.



„Arkan“ je ratno ime srpskog paravojnog lidera Željka Ražnatovića, koji je ubijen 2000. – tri godine nakon što ga je Haški tribunal optužio za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Blagojević je bio lokalni lider SRS-a.



Svedok je opisao kako je 31. marta, zatekavši se u jednom kafiću, video naoružane sledbenike Šešelja, Arkana i Blagojevića, koji su bili spremni za napad na Bijeljinu.



„Oni će je i okupirati“, kazao je.



„[Kafić] je bio pun naoružanih ljudi. Mogu da kažem da se radilo o Arkanovim i Šešeljevim ljudima, jer su govorili akcentom koji je bio drukčiji od našeg. Njihovi su akcenti bili onakvi kakve imaju ljudi iz Srbije. Ja sam tamo odrastao.“



Svedok se prisetio kako je otišao po ručnu granatu, te kako se vratio na konju, u nameri da granatu baci na kafić.



No, pre no što je stigao da ostvari svoj plan, bio je – kako je rekao – pogođen u nogu, nakon čega je zajedno s konjem pao.



Zbunjene svedokovom pričom, sudije su od njega zatražile da objasni svoje postupke.



„Da sam bacio tu granatu u kafić, četnici koji su u Bosnu i Bijeljinu stigli iz Srbije bili bi ubijeni“, objasnio je on. „I ja bih možda poginuo, ali bi ostali ljudi bili ostavljeni na miru, i nastavili bi normalno da žive.“



Svedok je ispričao kako je odveden u lokalnu bolnicu, „koju su dva ili tri dana kasnije zauzeli četnici“.



Posle devet dana, svedok je pušten iz bolnice, ali mu je nešto kasnije – kako je rekao – stiglo preteće pismo.



„’Turčine, došlo je vreme da platiš za ono što si nam uradio’“, prisetio se on sadržaja pisma.



„Bilo je potpisano sa ’Četnici’, pošto oni koji su to pismo napisali nisu želeli da se potpišu pravim imenima.“



Svedok je rekao da je ubrzo potom bio uhapšen i odveden u Batković.



Prilikom unakrsnog ispitivanja svedoka, Šešelj je nastojao da dovede u pitanje kredibilitet njegovog svedočenja tako što se pozvao na njegov navodni kriminalni dosije. Svedok je priznao da je pre rata bio osuđivan, mada je ostalo nejasno zbog čega.



„Na osnovu čitavog njegovog dosijea, očigledno je da je on sudelovao u bezbroj svađa i tuča, i da je bio poznat po svom asocijalnom ponašanju“, rekao je Šešelj sudijama. „Kažem vam da je ceo iskaz ovog svedoka lažan.“



Šešelj je potom negirao i da je SRS početkom 1992. u Bijeljini održala bilo kakav skup.



„Kažem vam da pre rata nije bilo nikakvog mitinga Srpske radikalne stranke u Bijeljini. Prvi miting ispred opštinske zgrade održao sam u proleće 1993., a Vi niste bili tamo“, rekao je on Gušaliću.



Antoneti je od svedoka zatražio da to potvrdi, ali je on ostao pri tvrdnji da je skup održan.



Osporavajući svedokov opis događaja u logoru Batković, Šešelj je rekao da su Gušalića tukli Bošnjaci, a ne Srbi.



„Svedok tvrdi da su ga u logoru Batković tukli srpski stražari, što nije istina“, kazao je on sudu.



„Njega su gotovo do smrti pretukli njegovi tamošnji sunarodnici, takođe zarobljenici iz logora. To suštinski pobija istinitost njegovog svedočenja.“



O razlozima koji su Šešelja naveli na taj zaključak raspravljalo se iza zatvorenih vrata.



Po okončanju Gušalićevog svedočenja, sudije su na neodređeno vreme odložile postupak za ratne zločine, jer su 11. februara odlučile da – nakon što su tužioci ukazali na navodno zastrašivanje svedoka – obustave to suđenje.



Zajedno sa svojim pravnim savetnicima iz Srbije, Šešelj je negirao zastrašivanje svedoka.



Okrivljeni se za nepoštovanje suda tereti i zbog navodnog otkrivanja imena zaštićenih svedoka u jednoj od svojih knjiga. Na te sudske postupke, koji su se ove sedmice odvijali u Tribunalu, ne odnosi se odluka o obustavi.



Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.