Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

SVEDOK OPISUJE SRPSKO ZLOSTAVLJANJE ZAROBLJENIKA

No, Šešelj pred sudom tvrdi da njegovi dobrovoljci nisu imali nikakve veze sa zločinima.
By IWPR ICTY
Jedan bošnjački svedok je na suđenju Vojislavu Šešelju ove sedmice sudijama opisao kako su srpski nasilnici ubijali, mučili i zlostavljali pritvorenike.



Ovaj zaštićeni svedok je, dajući iskaz na suđenju srpskom nacionalističkom političaru, zaplakao dok je govorio o tome kako su srpske snage na području Zvornika (Bosna) u junu 1992. postupale sa zarobljenicima.



Osoba pod pseudonimom VS1065 je sudu ispričala i da su desetorica zatvorenika jednog pritvorskog objekta na području Zvornika, uključujući očeve i sinove, bili dovedeni na platformu, gde im je naređeno da seksualno opšte.



„Ljudi na pozornici bili su prinuđeni da se svuku i obave oralni seks“, rekao je on sudu.



Lideru Srpske radikalne stranke (SRS), Vojislavu Šešelju, sudi se pred Haškim tribunalom po optužnici za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti koje su dobrovoljci njegovog SRS-a – u periodu od 1991. do 1993. godine – počinili u nastojanju da stvore „Veliku Srbiju“.



Optužnica protiv Šešelja sadrži pored ostalog i navode o ubistvima i zlostavljanju Bošnjaka i ostalih nesrpskih civila u zatvorskim logorima na području Zvornika. Šešelj se suočava s optužbama za „seksualno nasilje nad hrvatskim, muslimanskim i ostalim zarobljenim nesrpskim civilima, izvršeno od strane srpskih vojnika“.



Svedok VS1065, koji je svoj iskaz dao uz iskrivljenje glasa i lika, opisao je kako su ga potkraj maja 1992. – u vreme kada je to učinjeno sa još oko 500 civila – ljudi u vojnim uniformama uhapsili u njegovoj kući u selu Divićima (područje Zvornika).



On je pred sudom ispričao i kako je, nakon što su bili prevezeni na različite lokacije, u grupi od 174 vojno sposobna muškarca bio prebačen u administrativnu zgradu Novi izvor, gde su i pritvoreni.



Neki zatvorenici su iz Novog izvora bili odvedeni, navodno da bi pomogali u pretresu seoskih kuća.



Na pitanje tužioca Matijasa Markusena (Mathias Marcussen) o tome da li je te zarobljenike više iko ikada video, svedok je odgovorio: „Mislim da ih niko nije video žive, ali su neki od njih pronađeni mrtvi.“



Tri dana kasnije, preostali zarobljenici bili su – po rečima svedoka – odvezeni u pritvorski objekat u Domu kulture u Čelopeku (okolina Zvornika).



Svedok je potom opisao uslove u zatvoru Čelopek, kao i zlostavljanja i ubijanja koja su se tamo odigrala. U prva tri dana, po njegovim rečima, zatvorenicima nije davana nikakva hrana.



„Morali smo nekako da se snalazimo uz pomoć stražara. Dali bismo im novac, a oni bi nam nabavili nešto za jelo.“



Svedok je pred sudom ispričao kako su grupe ljudi odevene u vojne uniforme, ili u odeću koja je bila „pola vojna, a pola civilna“, došle u pritvorski objekat. Ti ljudi – među kojima je svedok po imenu ili nadimku identifikovao „Repića“ i „Zoksa“ – podvrgavali su zarobljenike verbalnom i fizičkom zlostavljanju.



„Dok su tražili oružje i novac, oni bi nam na različite načine pretili. Zoks nam je rekao da su naši životi jeftiniji od metaka iz njegovog pištolja“, kazao je svedok.



Početkom juna je, kako je svedok objasnio, najviše 15 zarobljenika bilo negde odvedeno, a da ih kasnije niko nije video.



„Zapravo nisam video da ikoga ubijaju. Dva čoveka su bila odvedena i potom su se čula dva ispaljena metka. Docnije su odveli još jednu osobu da vidi šta se dešava. Rečeno im je da nam kažu šta su videli“, rekao je on.



Treći čovek je bio poznat kao “Buca“, i on bi – po rečima svedoka – „zabadao nož ljudima u butinu, odsecao bi im prst i nožem ih povređivao po šaci i ruci“.



Na Markusenovo pitanje o tome da li je i sam bio zlostavljan, svedok je odgovorio: „Da. I meni je ozledio obe ruke i rasekao mi levo rame.“



Svedok je potom opisao i „ozbiljnije incidente“ koji su se polovinom juna odigrali na sam Bajram, tj. muslimanski verski praznik.



On je rekao kako je dobrovoljac Repić desetorici zarobljenika, među kojima je bilo očeva i sinova, naredio međusobni oralni seks, dok se sam šetao birajući ljude za streljanje.



„Pošto im je naredio da počnu sa oralnim seksom, Repić je birao ljude koje će streljati“, rekao je svedok sudu.



Svedok je potom opisao još jedan zločin, koji je Repić istog dana izvršio nad dvojicom zarobljenika.



„Repić je odabrao dvojicu . . . i rekao im da legnu. Nisam mogao da vidim šta se tim ljudima dogodilo, ali sam od ostalih čuo da je jednom od njih prerezan grkljan, dok je drugom nož bio zaboden u srce“, kazao je.



Nakon takvih napada, leševi su tovareni u kamione i odvoženi, dok su zatvorenici – po rečima svedoka – bili primoravani da uklone tragove svega toga.



„Morali smo sve da počistimo, kako ne bi bilo vidljivih tragova krvi, i kako niko ne bi mogao da primeti da se nešto dogodilo“, kazao je on.



Svedok je rekao i da se ljudi koji su leševe tovarili u kamione „nikad nisu vratili“.



Potom je opisao napade koji su na zatvorenike izvršeni na pravoslavni praznik Vidovdan – 28. juna 1992.



Svedok je rekao da je Repić ušao u zgradu i ispalio nekoliko hitaca u vazduh – ranivši trojicu zatvorenika koji su pali na pod, pri čemu jedan od njih više nikada nije ni ustao.



„Jednoj osobi je bio odsečen polni organ“, kazao je svedok.



Svedok je rekao da je Repić višekratnom pucnjavom ubio tridesetak ljudi.



Nakon toga je, tvrdi svedok, stotinak preživelih zarobljenika bilo prebačeno u jedan stari zatvor u Zvorniku.



Na samom kraju svedočenja, sudija Žan-Klod Antoneti (Jean-Claude Antonetti) je upitao svedoka da li mu je poznato Repićevo pravo ime. On je odgovorio da se radi o Dušanu Vučkoviću.



Vučković je priznao krivicu za ubistva u Čelopeku; srpski sud ga je osudio na deset godina zatvora, ali je osuđenik pre dve godine izvršio samoubistvo.



Šešelj nije želeo da unakrsno ispita svedoka, rekavši sudu da je dotični istinito svedočio.



Međutim, doveo je u pitanje značaj samog svedočenja. Naime, okrivljeni je porekao da je na bilo koji način povezan sa jedinicom koja je počinila pomenute zločine i rekao da njegovi dobrovoljci, u vreme kada su se ti zločini desili, nisu ni boravili u Zvorniku.



„On je svedočio o zverskom ponašanju pripadnika [jedinice] Žute ose, a na [Kancelariji tužitelja] je da dokaže da je i nakon 26. aprila . . . neko od dobrovoljaca Srpske radikalne stranke ostao u Zvorniku“, kazao je Šešelj.



Žute ose su srpska paravojna jedinica koja je u Bosni delovala početkom devedesetih.



Markusen je rekao kako tužilaštvo planira da pred sudom iznese dokaze da je Šešelj ipak bio povezan sa onima koji su počinili zločine.



Suđenje se nastavlja iduće sedmice.



Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.