Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Svedok opisuje pokolj civila u bratunačkom selu Glogova

Dan 175
By IWPR ICTY
Svedok se seća Miroslava Deronjića kao dečaka, kada je on još bio prijatelj sa njegovim ocem. Nije ga video otkako je ovaj otišao u grad u škole. U maju 1992, Deronjić se vratio u selo Glogova sa vojnicima JNA, i vedok ga je dva puta lično video kada se obraćao meštanima sa zahtevom da donesu svoje lovačke puške, da nemaju razloga za strah, da će im puške biti vraćene. Meštani su za puške dobili potvrde. Treći, i poslednji put kada je svedok video Deronjića, ovaj je bio u uniformi, i posmatrao je druge uniformisane ljude kako masakriraju desetine meštana. Jedan od meštana ga je preklinjao: 'Komšija, pa nećeš mene da ubješ! Išli smo u školu zajedno! Imam dvoje male dece! Znaš da sam invalid.' Maskirani vojnik je ispalio tri hica žrtvi u grudi, a Deronjić, nekadašnji školarac, nije ni trepnuo.

Svedok B-1701 je ceo život živeo u Glogovi, selu u bratunačkoj opštini koje je pre rata imalo oko 750 kuća i oko 2000 žitelja. Meštani, Muslimani i Srbi su decenijama živeli u slozi. To se naglo promenilo 1992, kada su u selo došli vojnici JNA, koji su razoružali Muslimane civile, a ostalima podelili automatsko oružje.

Iako je prošlo gotovo jedanaest godina, svedok neće nikada da zaboravi 9. maj 1992. Tog dana je drškom sekire izudaran po glavi i leđima. Tog dana je gledao kako su mu pobijeni prijatelji i komšije. Taj dan je on jedini preživeo iz cele grupe muškaraca koji su pobijeni na obali reke, nakon što su preneli, i u reku bacili tela ostalih žrtava. Tog dana je ostao da leži četiri sata u reci, među telima svojih prijatelja, tako da su mu samo nos i jedno uvo virili iz vode. Tog dana je ostao živ, ali jedva.

Iako nije mogao da se seti tačnih brojeva, ili ranijih izjava o kojima ga je Milošević ispitivao, svedok se seća kada mu je bilo naređeno da klekne uz reku, seća se da je čuo 'Pali!', da se okrenuo i video kako je jednom njegovom prijatelju metak razneo glavu. Seća se jasno da je osetio kada ga je uprskao prosuti mozak drugog prijatelja, i da je našao komadić u svojoj košulji kada je, četiri sata kasnije, izašao iz reke. Ranije je video kako je tog čoveka ubila uniformisana žena, koja ga je očigledno poznavala. 'Karmile, kako hoćeš da te ubijem? U leđa ili u glavu?' Dva metka mu je ispalila u leđa, i jedan u glavu, koji mu je razneo nos. Zatim je ubila njegovog rođaka koji mu je pomagao i uperila je pištolj, koji se još dimio, u svedoka B-1701. U tom momentu je skinula masku i potegnula 'dva, tri prsta iz boce rakije:'

Traumatični doživljaji se urežu u sećanja, nekada ostaju deo sveesti, a katkada samo u potsvesti. Trauma ne ostaje izolovan momenta u vremenu, nego se nastavlja kroz život, sve do časa kada oni srećni uspeju da je savladaju. Svedok B-1701 je preživeo šta niko ne bi smeo da doživi. Kada je sudijama opisivao šta je video i doživeo tog dana, počeo je da grca. Izvinio se, ponovno je preživljavao sav užas 9. maja 1992. Sudija Mej mu je rekao da nema razloga da se izvinjava.

Iako čovek može da doživi olakšanje kada svoju traumu prepriča drugima, to je ipak bolno i teško, tim više ako je ispitivač osoba koju žrtva krivi za svoja stradanja. Iako je Milošević rekao da će da uzme u obzir svedokovu dob i stepen uzbuđenja, njegovo često irelevantno ispitivanje je bilo više nego što je ovaj stari čovek mogao da podnese. Kada ga je Milošević uporno ispitivao o Stranci demokratske akcije, sa kojom on nije imao nikakve beze, svedok je rekao 'Stvarno mi je teško.' Sudija Mej je intervenisao i obratio se Miloševiću: 'Svedok je opisao masovni egzodus civila. Diskutovanje i politici je čisto gubljenje vremena. .. Ne pokušavate valjda da pokažete da je postojalo neko političko opravdanje za zločine?'

Svedok je postao još napetiji kada je Milošević počeo da ga ispituje o događajima od 9. maja 1992. i o lovačkim puškama koje su oduzete meštanima. 'Sav se tresem,' zavapio je. 'Potresli ste me. Pitate me šta ne bi smeli!' Sudija Mej je opet intervenisao da umiri svedoka, da ga ohrabri da zatraži pauzu kada god želi i da ga uveri da unakrsno ispitivanje ima ograničenja. Milošević se ponašao kao da ne razume da, bez obzira na to ko je izazivao napetost u regionu, ko je imao a ko je krao puške, i ko je koga naoružavao, ništa ne menja činjenicu da su vojnici JNA učestvovali u pokolju civila. Ni jedan vojnik nije uradio ništa da pokuša da spreči ubistva ili da zaštiti civile. I izvršenje, i ne sprečavanje zločina su ratni zločini (dužnost je komandanta da spreči svoje vojnike da ne čine zločine, i da kazni počinioce.)

Milošević je takođe insistirao na tome da svedok može da identifikuje samo jednu osobu, Miroslava Deronjića, i niko ne može da sa sigurnošču tvrdi da su ostali bili pripadnici JNA, jer, iako su imali na sebi vojne uniforme, lica su im bila prekrivena ženskim čarapama. 'Da li znaš da vojnici JNA ne nose čarape na glavama?' pitao je svedoka, koji se nije potrudio da odgovori na takvo pitanje: 'Živeli smo kao braća u staro vrijeme, kada smo još govorili 'drug Milošević.' Sve se promenilo kada ste vi došli na vlast!'

B-1703 je prvi svedok koji je govorio o masakru u Bratuncu. Tužioci će dovesti još svedoka koji će da iznesu detalje kojih se B-1703 ne seća, i koji će da dopune njegovu izjavu. Sud će sigurno da uzme u obzir traumu koju je doživeo kada budu analizirali njegovo svedočenje. Bez obzira na detalje, svedok B-1703 nas je sve potsetio o čemu je, zapravo, ovo suđenje.