Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

SVEDOK OPISAO MANJAČU KAO „LOGOR SMRTI“

Bivši zatočenik je rekao kako tokom prvih meseci zatočeništva niko od zarobljenika nije verovao da će preživeti.
By IWPR ICTY
Na suđenju dvojici komandanata policije bosanskih Srba, ove sedmice je pred Haškim tribunalom jedan svedok govorio o zlostavljanju i mučenju koje je doživeo u vreme svog zatočeništva u logoru Manjača.



Nekadašnji glavni sudija okružnog suda u Sanskom Mostu, Adil Draganović, svedočio je na zajedničkom suđenju bivšem načelniku banjalučkog regionalnog Centra službi bezbednosti, Stojanu Župljaninu, i Mići Stanišiću, koji je u aprilu 1992. bio postavljen za ministra novoformiranog ministarstva unutrašnjih poslova bosanskih Srba.



Župljanin je 1994. postao i savetnik tadašnjeg predsednika bosanskih Srba i sadašnjeg haškog optuženika, Radovana Karadžića, a tereti sa za istrebljenje, ubistvo, progon i deportaciju ne-Srba u severozapadnoj Bosni, u periodu od aprila do decembra 1992.



Stanišić je pak optužen za ubistvo, mučenje i okrutno postupanje prema nesrpskim civilima, kao i za to što nije sprečio niti kaznio zločine svojih potčinjenih.



Stanišić i Župljanin su navodno sudelovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bilo trajno raseljavanje ne-Srba sa teritorije koja je trebalo da bude obuhvaćena srpskom državom. Oni se terete za zločine koji su u više bosanskohercegovačkih opština – uključujući i Sanski Most – počinjeni od 1. aprila do 31. decembra 1992.



Takođe im se pripisuje odgovornost za nezakonito pritvaranje civila u logorima u Bosni, kao i za „stvaranje i održavanje nehumanih životnih uslova u tim logorima“, kaže se u optužnici.



Obojica okrivljenika – čije su optužnice u septembru 2008. godine spojene – izjasnila su se kao nevina po svim tačkama.



Draganović je ranije svedočio na suđenju Radoslavu Brđaninu, bivšem načelniku banjalučkog kriznog štaba Autonomne Regije Krajine (ARK). Brđanin je za zločine koji su u Krajini počinjeni nad ne-Srbima žalbenom presudom iz aprila 2007. osuđen na 30 godina zatvora.



Svedok tvrdi da je srpska policija Muslimane i Hrvate iz Sanskog Mosta držala u pritvoru pod nehumanim uslovima i uz redovna mučenja.



„Ja sam bio uhapšen 25. maja 1992., dve sedmice nakon što me je krizni štab smenio sa položaja glavnog sudije za Sanski Most“, prisetio se svedok. „Proveo sam gotovo punih mesec dana u pritvoru, pod stravičnim uslovima u vlažnoj ćeliji stanice javne bezbednosti u Sanskom Mostu – zajedno sa još šest osoba, u prostoru u kojem ne može da boravi više od jednog ljudskog bića.



„Jedini izvor svežeg vazduha bile su rupe na limu koji je pokrivao prozor. Morali smo da se smenjujemo pred njim kako bismo uopšte došli do vazduha.



„Tokom mog boravka u policijskom pritvoru, zatvorenici koji su odvođeni na saslušanje vraćali bi se sa vidljivim povredama po čitavom telu, licu i tabanima. Ostali zatvorenici bi po čitav dan slušali krike – krike zarobljenika pritvorenih u garaži fabrike Betonirka, na pedesetak metara udaljenosti od policijske stanice.“



U optužnici protiv Stanišića i Župljanina navedeno je kako je u garaži fabrike Betonirka, tokom juna i jula 1992. godine, „veliki broj pritvorenika bio naguran u ćelije površine 3x5 metara – bez ventilacije, bez toaleta, bez kreveta, bez tekuće vode i sa nedovoljno prostora za spavanje.



„Zatočenici su bili primoravani da jedu pokvarenu hranu, što je dovodilo do oštrih bolova u stomaku i dehidracije. Pritvorenici su bili primoravani da se postroje i snažno tuku ostale pritvorenike. Neki privorenici su bili primoravani da zauzmu položaj za molitvu, nakon čega su snažno udarani drvenim nogama od stolice.“



Svedok je rekao kako je, nakon što je proveo mesec dana u policijskoj stanici u Sanskom Mostu, polovinom juna bio prebačen u logor Manjača.



„Bio sam, zajedno sa grupom ostalih zatvorenika, prepušten vojnoj policiji, koja je vodila logor. Sam logor je bio vojni, ali je u njegovom obezbeđenju bilo i policajaca. Pogotovo je policija iz Ključa bila poznata po okrutnosti sa kojom je tukla zatvorenike“, rekao je on.



Opisujući uslove u Manjači, svedok je izjavio kako su „svi zatvorenici koncentracionog logora Manjača izgubili i do 30 kilograma telesne težine zbog izgladnjivanja i redovnog zlostavljanja. U štalama Manjače, zatvorenicima je bilo strogo zabranjeno ma kakvo kretanje, a jedina dozvoljena aktivnost bila je prisilni rad, koji je pored ostalog podrazumevao i izgradnju jedne pravoslavne crkve.“



U optužnici protiv Stanišića i Župljanina kaže se i da su pritvorenici logora Manjača, u periodu od maja do kraja decembra 1992., „bili redovno premlaćivani u čitavoj zoni logora, uključujući i okolinu pokretne bolnice, konjušnice i ostale zgrade.



„Premlaćivanje je vršeno pesnicama, stopalima, pendrecima, drvenim palicama, kundacima i kablovima za struju. U nekim slučajevima se radilo o batinama koje su bile toliko teške da su dovodile do trajnih teških ozleda i smrti.“



Draganović je izjavio da je za vreme njegovog boravka u pritvoru Župljanin Manjaču obišao potkraj juna 1992.: „Tom prilikom sam čak i razgovarao sa Župljaninom, pošto sam ga poznavao još iz srednje škole.“



Takođe, Draganović je prepoznao fotografije različitih zgrada iz Sanskog Mosta, koje su – kako se navodi u optužnici – služile kao pritvorski objekti. Dodao je i da je, barem koliko je njemu poznato, policija obezbeđivala i vodila sve pritvorske objekte u tom gradu.



Prilikom unakrsnog ispitivanja, Župljaninova odbrana je tvrdila da je Draganović preterao kada je Manjaču opisao kao „logor smrti“.



Advokat Igor Pantelić je rekao: „Logor Manjača nije sagrađen da bi bilo ko bio uništen, to nije bilo mesto gde bi ljudi bili spaljivani ili masovno likvidirani. Logori smrti bili su, po mom mišljenju, nacistički logori iz Drugog Svetskog rata, u kojima su ljudi bili masovno uništavani.“



Obraćajući se svedoku, Pantelić je nastavio: „Mislim da preterujete i da ne bi trebalo da posežete za takvim poređenjem, pošto takva vaša izjava liči na dodavanje soli na ranu.“



„Ja nisam pesnik“, odgovorio je Draganović. „Ja samo svedočim o onome što sam video.“



Dodao je i da niko od pritvorenika tokom prvih meseci svog boravka u logoru nije verovao da će preživeti svakodnevna premlaćivanja, maltretiranje i izgladnjivanje.



„Šta bi to drugo bilo, nego plan za naše uništenje?“, upitao je Draganović.



„Mogu da se složim oko toga da nije bilo onoliko strašno kao u logorima Omarska i Keraterm, pokraj Prijedora, jer su ljudi tamo zaista bili masovno i svakodnevno ubijani, ali je – po mom mišljenju – i Manjača bila logor smrti.



„Dopustite mi da vam navedem primer za ono o čemu govorim. Pre samo dva dana, supruga me je obavestila da je profesor Ilijaš Avdić prerano preminuo u 54. godini. Bio je pritvorenik u Manjači. Ne prođe ni dan a da neko ko je bio zatočen u Manjači ne umre. Prošle godine je umro i lekar Muhamed Derviškadić. Lečio je zatvorenike u Manjači. I on je umro u pedesetoj.



„Izvesno je da je više od 500 bivših pritvorenika Manjače umrlo. Zato ja kažem da je to bio logor smrti, zbog toga što su njegova glavna posledica patnja i, u krajnjoj liniji, smrt svih onih koji su tamo boravili.“



Suđenje se nastavlja iduće sedmice.



Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a u Sarajevu.