SVEDOK OKRIVIO DVOJICU LUKIĆA ZA UBISTVA

Bošnjak koji je 1992. godine u spaljenoj kući u Višegradu izgubio majku i dve sestre izjavio je ove sedmice pred Haškim tribunalom da su među počiniteljima tog zločina bili i Milan i Sredoje Lukić.



Huso Kurspahić je ove sedmice u Tribunalu svedočio o onome što se u pomenutom gradu, za vreme rata (1992-95.), desilo u Pionirskoj ulici.



Tužioci kažu da je 14. juna 1992. sedamdeset žena, dece i starih ljudi bilo zaključano u jednu kuću, te da su potom živi spaljeni.



Lukići se po ukupno 21 tački optužnice terete za progon, ubijanje i okrutno postupanje – zločine koji su, u periodu od 1992. do 1994., bili posledica njihovog navodnog nastojanja da iz Višegrada oteraju Bošnjake.



U optužnici protiv dvojice rođaka pominje se i slučaj u Pionirskoj ulici, gde su, kako se navodi, „Milan Lukić, Sredoje Lukić i ostali . . . zabarikadirali ljude u jednu sobu unutar kuće . . . i podmetnuli požar, čiji je plamen progutao i ljude i kuću.“



Kurspahić je sudu rekao da su obojica optuženika sudelovala u podmetanju požara, u kojem je živo spaljeno pedesetak njegovih rođaka.



„To su učinili Sredoje Lukić, Milan Lukić [i] Mitar Vasiljević . . . ukupno su njih sedmorica došli pred kuću u Pionirskoj ulici“, izjavio je svedok pred sudom.



Jednog od prijatelja dvojice Lukića, Vasiljevića, Haški tribunal je 2004. osudio na 15 godina zatvora zbog ubistava i progona izvršenih u Višegradu tokom 1992., ali ga je tom prilikom oslobodio optužbi za požar u Pionirskoj ulici.



Kurspahić je, kako je rekao – pre no što je 6. aprila 1992. napustio grad – bio komandant policijske uprave u Višegradu. Dodao je i da je desetak godina radio zajedno sa optuženim Sredojem Lukićem.



Kurspahićevi dokazi temelje se na razgovorima koje je vodio sa svojim ocem, koji je preživeo lomaču u Pionirskoj i čija je poslednja želja bila da istina o tom događaju izađe na videlo.



„Prilikom mog prvog susreta sa [ocem] nakon požara, on je zaplakao čim me je video, i rekao mi: ’Ostavljam tebi da ti govoriš o onome što se dogodilo tog dana u Pionirskoj ulici, jer sam ja star i verovatno neću živeti dovoljno dugo da dočekam oslobođenje [od paravojne kontrole nad Višegradom]’“, kazao je svedok.



Tužilaštvo takođe tvrdi da su oko 27. juna 1992. dvojica optuženika prisilno u jednu kuću u naselju Bikavac (nadomak Višegrada) uveli sedamdesetak Bošnjaka, nakon čega su je eksplozivom digli u vazduh.



Kurspahić je opisao svoj susret sa jednom ženom koja je preživela eksploziju u Bikavcu.



„Njeno telo bilo je otvorena rana. Sve joj je – i lice, i ruke, i telo – bilo u ranama, koje su širile toliko neprijatan miris da niko nije mogao ni da joj priđe“, rekao je svedok sudu.



Ta žena bi trebalo da se pred Tribunalom pojavi kao zaštićena svedokinja.



Na pitanje tužioca Stivena Kola (Stevan Cole) koga ta žena smatra odgovornim za zločin u Bikavcu, Kurspahić je odgovorio: „On je pomenula samo Milana Lukića, Sredoja Lukića i Mitra Vasiljevića – tvrdeći da su oni digli kuću u vazduh.“



Kurspahić je na suđenju Vasiljeviću bio zaštićeni svedok, dok je ove sedmice svedočio javno, nastojeći da pojasni i događaje u višegradskoj kasarni Uzamnica, gde su dvojica optuženika – u periodu od avgusta 1992. do oktobra 1994. – navodno mučila zatvorenike u tamošnjem zatvorskom logoru.



Kurspahić je rekao kako je čuo da je u tom logoru pogubljen i njegov vlastiti sin.



„Prema onome što sam saznao, on je odveden u vojnu kasarnu Uzamnica u Višegradu, i tamo je pogubljen“, kazao je svedok. „Ukoliko želite da saznate od koga sam to čuo – bio je to Milan Lukić.“



Tokom unakrsnog ispitivanja, branilac Milana Lukića, Džejson Alarid (Jason Alarid), nastojao je da ospori Kurspahićeve dokaze kao „u potpunosti utemeljene na tuđim saznanjima“ o događajima, umesto na sopstvenim opažanjima.



„Izuzimajući ono što su vam ljudi rekli ili što ste čuli, vi ne znate zaista ništa o požarima u Pionirskoj ulici i u Bikavcu. Sa svim tim ste upoznati tek posredno, zar ne?“, upitao je Alarid.



Svedok se saglasio, potvrđujući da zapravo nije prisustvovao nijednom događaju.



Alarid se osvrnuo i na televizijski intervju koji je Kurspahićev otac dao nakon požara u Pionirskoj, i u kojem nije ni pomenuo Lukiće.



„To je istina“, odgovorio je svedok. „Ali morate pogledati tog čoveka i videti kako je on izgledao nakon te tragedije u kojoj je spaljeno njegovih 70 suseda i rođaka, uključujući i suprugu . . . kakvu izjavu biste vi dali da ste bili na njegovom mestu?“



Alarid je ukazao i na neusaglašenost između izjava koje je svedok dao Tribunalu, tvrdeći da u izjavi iz 2000. on nije pomenuo ženu koja je povređena u požaru u Bikavcu.



„Nije li tačno da se vaš iskaz tokom vremena menjao, i da ste, nakon što je vaš otac 1992. dao izjavu, vi dodali neka imena?“, upitao je Alarid svedoka.



„Dao sam izjavu u kojoj sam ponovio ono što mi je on rekao. Ne znam šta je on kazao ranije“, odgovorio je Kurspahić.



Branilac Sredoja Lukića je vreme koje mu je stavljeno na raspolaganje za unakrsno ispitivanje iskoristio tako što se usredsredio na prijateljske odnose koji su tokom deset godina, u vreme dok su zajedno radili, postojali između svedoka i njegovog klijenta.



Na pitanje branioca da li se ikada zapitao kako to da je Sredoje Lukić, kao njegov prijatelj i kolega, mogao sudelovati u tim zločinima, Kurspahić je odgovorio: „Ne bih bio u stanju da mu uradim ono što je on uradio meni . . . Običnom čoveku to nije logično.“



Na insistiranje sudije Patrika Robinsona (Patrick Robinson) da objasni kako se osećao kada je čuo da je Sredoje Lukić kriv za zločine, Kurspahić je odgovorio: „Bilo je teško poverovati. Ali ja jesam poverovao i to se stvarno i desilo.“



Svedok je zaključio da žena koja mu je govorila o tome da je Sredoje Lukić umešan u zločin u Bikavcu nije imala razloga da laže, te da „niko neće ispričati priču koja se nije desila“.



„Pa, nisam sasvim siguran u to“, uzvratio je sudija Robinson.



Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.