Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

SVEDOK KAŽE DA JE STANIŠIĆ SRBE IZ HRVATSKE SNABDEVAO ORUŽJEM

On je pred sudom ispričao kako su paravojni lideri Arkan i Medić bivšeg srbijanskog šefa bezbednosti doživljavali kao svog „šefa“.
By Andrew W
Bivši srpski zvaničnik iz grada Vukovara (istočna Hrvatska) izjavio je ove sedmice pred sudijama Haškog tribunala za ratne zločine da je Beograd igrao aktivnu ulogu u organizovanju i naoružavanju Srba u Hrvatskoj uoči rata, koji je u Hrvatskoj trajao od 1991. do 1995. godine.



Sekretar vukovarskog opštinskog odbora Srpske demokratske stranke (SDS), Borivoje Savić, pojavio se kao drugi svedok optužbe na suđenju Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću.



Kao bivši šef srbijanske Državne bezbednosti (DB), Stanišić je zajedno sa svojim zamenikom Simatovićem optužen za planiranje i naređivanje ubistava, deportacije i progona ne-Srba iz Bosne i Hrvatske, a u sklopu zajedničkog zločinačkog poduhvata pokojnog srpskog silnika Slobodana Miloševića, čiji je cilj bilo stvaranje Velike Srbije.



Oba okrivljenika su odbacila sve optužbe.



Prema navodima iz optužnice, Stanišić i Simatović su u periodu od aprila 1991. do decembra 1995. pomogli da se osnuju, naoružaju i finansiraju paravojne grupe, koje su delovale u tesnoj koordinaciji sa Jugoslovenskom Narodnom Armijom (JNA) i srpskom Teritorijalnom odbranom (TO), napadajući gradove i sela širom Hrvatske i Bosne, te vršeći ubistva, silovanja i mučenja.



Savićevo svedočenje je počelo iza zatvorenih vrata. Kasnije, tokom javnog dela zasedanja, tužilaštvo je svedoka pitalo da li ima nekakvih saznanja o podeli oružja na području Vukovara.



„[Jeste li] znali za bilo kakvu podelu oružja, ili za naoružavanje srpskog stanovništva [tokom 1990.]?“, pitalo je tužilaštvo.



Savić je potvrdio da jeste, rekavši: „Bilo je, posle izvesnog vremena, govora o naoružavanju.“



Na pitanje tužilaštva o tome ko je bio odgovoran za lokalnu distribuciju naoružanja u Vukovaru, Savić je odgovorio da je njemu samom oružje prvi ponudio Ilija Kojić, koga je opisao kao lokalnog policajca.



Savić se prisetio kako mu je na jednom sastanku, koji je u Kojićevom vukovarskom stanu održan tokom avgusta 1990., bila pokazana prostorija u kojoj je na podu ležalo nekoliko pušaka: „Uverio sam se da je [distribucija naoružanja] bila jedna od njegovih aktivnosti.



„Pitao sam ga: ’Otkud ovo ovde?’, a on mi je odgovorio da je oružje dobio od Stanišića.“



Savić je rekao i da je za dolazak naoružanih jedinica na područje Slavonije, Baranje i zapadnog Srema (SBZS) – odnosno, u samoproglašenu autonomnu srpsku oblast na hrvatskoj teritoriji – prvi put čuo u aprilu 1991., kada se – krenuvši u Borovo Selo, na sastanak sa Vukašinom Šoškoćaninom, predsednikom lokalnog odbora SDS-a – susreo sa naoružanim stražarima.



„Ko su oni idioti koji stoje na ulasku u selo“, pitao je navodno Šoškoćanina Savić.



Svedok je objasnio da se Šoškoćanin pre toga susreo sa Miloševićem, koji mu je obećao podršku, kao i sa liderom Srpske radikalne stranke (SRS), Vojislavom Šešeljem, koji je „bio zadužen za davanje konkretne pomoći“.



„Pitao sam [Šoškoćanina] da li su [naoružani stražari] došli zahvaljujući Šešelju, a njegov je odgovor bio da ’jesu’“, prisetio se Savić.



Tokom unakrsnog ispitivanja, Savić se prisetio i više sastanaka sa paravojnim liderima koji su komandovali jedinicama u Hrvatskoj i Bosni. Rekao je i da je u jednoj prilici, maja 1991., bio pozvan u jedan beogradski kafić, gde se sastao sa Željkom Ražnatovićem „Arkanom“, liderom paravojne formacije Arkanovi Tigrovi.



Savić je na tom sastanku – kako je rekao – Arkana pitao ko mu je šef, pošto „svako radi za nekoga“.



Arkanov odgovor je glasio „Jovica Stanišić“ – rekao je Savić sudu.



A u proleće 1992. godine, svedok je bio pozvan i na sastanak sa Slobodanom Medićem, liderom paravojne formacije pod nazivom Škorpioni.



Medić mu je rekao kako je „prethodnog dana morao da se vidi sa gazdom, i kako su razgovarali o meni“, prisetio se Savić.



„Pitao sam ga: ’Ko ti je šef?’, a on je odgvoorio ’ Jovica Stanišić’“, kazao je Savić.



Stanišić već drugu sedmicu odsustvuje iz sudnice, tvrdeći da se još uvek ne oseća dovoljno dobro da bi sudelovao u procesu. Pozivajući se na lekarske nalaze koje je ove sedmice priložio lekar iz Stanišićeve pritvorske jedinice, a po kojem okrivljeni jeste sposoban za pohađanje procesa, sudsko veće je odlučilo da nastavi bez njega.



Njegova odbrana nije sporila to da su zvaničnici srbijanske vlade sudelovali u planiranju srpskog zauzimanja hrvatske teritorije, ali je odlučno negirala da je to bilo učinjeno pod komandom DB-a, insistirajući na tome da za organizovanje i izvođenje te kampanje odgovornost prevashodno snose JNA, TO i srpske paravojne snage.



Tokom unakrsnog ispitivanja, Stanišićev branilac Vejn Džordeš (Wayne Jordash) je Savića optužio za lažno svedočenje o sastancima sa Medićem i Arkanom.



„Smem li Vam reći da nikada niste razgovarali sa Medićem o tome da mu je Stanišić šef, kao što nikada niste razgovarali ni sa Arkanom?“, pitao je Džordeš.



Savić je ostao pri tome da su njegove ranije izjave tačne.



Odbrana je zatim ukazala na okolnost da u prvoj izjavi koju je dao istražiteljima tužilaštva svedok nije pomenuo to da je Kojić oružje dobio od Stanišića.



„Prva izjava je . . . bila prilično uopštena. Tema zapravo nije bila definisana“, kazao je Savić.



Odbrana je navela i da je početkom devedesetih na području Vukovara oružje poticalo ili od penzionisanih policajaca, ili sa crnog tržišta, ali ne od Stanišića.



Džordeš je Savića pitao i za promene koje su, negde u maju 1990. – nakon što je na vlast došla nacionalistička Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) – izvršene unutar lokalnih policijskih snaga.



„Svim policajcima koji su bili Srbi rečeno je da odu“, kazao je svedok. Džordeš je pitao da li su policajci koji su odlazili sa posla u nekim slučajevima zadržavali svoje oružje.



„Nisam siguran“, odgovorio je Savić.



Odbrana je potom Savića ispitivala o naoružavanju običnih ljudi, tražeći od njega da se izjasni o tome da li se „u leto 1990. naoružavanje vršilo preko crnog tržišta oružja“.



Svedok je potvrdio postojanje crnog tržišta oružja, ali nije mogao da kaže odakle je ono stiglo.



„Mogu li Vam sugerisati da je oružje koje ste videli u Kojićevom stanu on nabavio preko crnog tržišta [a ne od Stanišića]?“ pitao je Džordeš.



„Možete . . . [ali] nema potrebe da izmišljam stvari“, kazao je Savić.



U vezi sa pitanjem komandovanja i kontrole paravojnih formacija, Džordeš je pitao: „Da li sam u pravu kada kažem kako je razlog zbog kojeg su [Šešeljevi dobrovoljci] došli na područje [Vukovara] bilo to što su lokalne organizacije TO-a zvanično od SRS-a zatražile da im iz Beograda pošalje dobrovoljce?“



Savić je odgovorio kako mu nisu poznati mehanizmi posredstvom kojih su dobrovoljci stigli na područje Vukovara.



„JNA je 20. novembra [1991.], u saradnji sa paravojnim formacijama, počinila zločin u vukovarskoj bolnici – da li je to tačno?“, pitala je odbrana.



„Jeste“, odgovorio je Savić.



„Tokom 1991., Šešeljevi dobrovoljci su – nakon što bi došli na ovo područje – bili dodeljivani različitim [jedinicama] TO-a i različitim komandantima JNA. Da li je to tačno?“, upitao je Džordeš.



„Nije“, odgovorio je Savić.



Odbrana je Saviću sugerisala i da je pogrešio kada je za nekoliko ljudi rekao da su radili za DB, jer su oni zapravo pripadali odeljenju za javnu bezbednost ili vojnoj obaveštajnoj službi.



„Pa, ni oni nisu pravili razliku među različitim službama – a kako bih ja to mogao?, upitao je Savić. „Službe su bile pomešane na čitavom tom području. Nisu znali ko radi za koga. Svi su jedni druge koristili kao pokriće.“



Andrew W. Maki je saradnik IWPR-a.