Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

SVEDOK GOVORI O VOJNOJ I POLICIJSKOJ KAMPANJI NA KOSOVU

Međunarodni posmatrač kaže da je „zajedničko kontrolno telo“ vršilo koordinaciju dejstava jugoslovenske vojske i srbijanske policije.
By Andrew W
Jedan britanski pripadnik međunarodnih mirovnih trupa opisao je ove sedmice pred Haškim tribunalom kako je uoči etničkog čišćenja Albanaca – koje je na Kosovu izvršeno 1999. godine – jugoslovenska vojska tesno sarađivala sa srbijanskom policijom.



Operativni šef Kosovske verifikacione misije (KVM), general Karol Džon Drevenkijevič (Karol John Drewienkiewicz), svedočio je pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) na suđenju bivšem srbijanskom šefu policije, Vlastimiru Đorđeviću.



Osnovan od strane Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), KVM je bio zadužen za nadziranje primene sporazuma o obustavi vatre koji su u oktobru 1998. sklopile srbijanske vlasti i gerilska Oslobodilačka vojska Kosova (OVK).



Kao nekadašnji načelnik sektora za javnu bezbednost pri srbijanskom Ministarstvu unutrašnjih poslova (MUP), Đorđević se tereti za učešće u zločinačkoj aktivnosti koja je naposletku uzrokovala propast primirja i eskalaciju sukoba, u kojem je tokom 1999. više hiljada ljudi poginulo, dok je proterano oko 800,000 Albanaca.



Tužilaštvo je navelo da je Đorđević sudelovao u „široko rasprostranjenoj ili sistematskoj kampanji terora i nasilja, koja je podrazumevala deportacije, ubistva, prisilna raseljavanja i progone albanskog stanovništva na Kosovu“, i koja je, okvirno govoreći, izvedena u periodu od januara do juna 1999. On je negirao postojanje kampanje čiji bi cilj bilo „narušavanje etničke ravnoteže na Kosovu“, tvrdeći da su srpske snage legitimno pokušale da zaustave separatiste čiji je cilj bilo stvaranje nezavisnog Kosova.



Koristeći se, u cilju dopune Drevenkijevičevog svedočenja, nizom izveštaja KVM-a i korespondencijom, tužilaštvo je sklopilo sliku o bliskim odnosima između Vojske Jugoslavije (VJ) i MUP-a na Kosovu tokom 1998. i 1999.



Tužilaštvo tvrdi da je Đorđević, iako je formalno bio na čelu MUP-a, odgovoran za zločine koje su počinile „snage Savezne Republike Jugoslavije i Srbije“ – koje nije činio samo MUP, nego i VJ, kao i sve druge snage koje su bile pod njihovom kontrolom. Središte dokaznog postupka tužilaštva predstavlja pokazivanje da je MUP na terenu (tj. na Kosovu) bio snažno povezan sa snagama VJ-a.



Drevenkijevič je svedočenje započeo objašnjavajući kako se čak i pre njegovog dolaska na Kosovo mnogo spekulisalo o tome ko je nadležan za situaciju na terenu, gde su bili prisutni i MUP i VJ.



„Otišli smo [na Kosovo] ubeđeni da postoje odvojeni lanci komandovanja za MUP i VJ, što se zaista i moglo očekivati“, rekao je on Tribunalu. No, odmah po dolasku, on se „na terenu suočio sa dokazima da VJ i MUP patroliraju zajedno“.



Oružane formacije VJ-a su 18. decembra organizovale pokretnu tenkovsku vežbu koja je, po Drevenkijevičevim rečima, dovela do neprijateljstava u kojima su VJ i MUP sudelovali u operacijama koje su podrazumevale objedinjeno komandovanje.



„Linija kretanja [tenkova] koju mi je opisao general [VJ-a Dušan] Lončar . . . trebalo je da ih odvede zapadno od Podujeva u [oblast za koju smo] . . . svi znali da će se OVK tamo aktivirati“, kazao je on.



Drevenkijevič je, u svetlu delovanja OVK-a, Lončara pokušao da ubedi u to da tenkovsku vežbu preusmeri istočno od Podujeva.



Lončar je bio nepokolebljiv. VJ se „zaista upustila u obuku vozača kao što je i navedeno, i zaista je na njih otvorena vatra [od strane OVK-a], i zaista je na nju odgovoreno iz glavnog tenkovskog naoružanja“, rekao je Drevenkijevič.



Dodao je i da je „ova [ofanziva] verovatno poslužila i kao podsticaj za potonju operaciju, koja je izvedena 24. decembra.



Prema izjavi koju je Drevenkijevič istražiteljima Tribunala dao 2000. godine, 24. decembra 1998. je jedna kolona naoružanih Srba izašla iz Prištine i napala područje zapadno od Podujeva.



Tužilaštvo se pozvalo na taj njegov iskaz, u kojem stoji: „VJ i MUP nisu putovali odvojeno, delovi kolone su bili podjednako izmešani duž čitavog konvoja“, da bi potom Drevenkijeviča upitalo šta to znači.



„Ukoliko spajate kolonu [vozila i vodova] . . . način na koji se ona povezuje podrazumeva da iza A sledi B, a potom C“, kazao je on.



„Dakle, ukoliko duž kolone iznenada naiđete na MUP, to nagoveštava da nije u pitanju jedinica koja se upravo pridružila grupi, [nego] niz policijskih odreda, od kojih je svaki tesno povezan sa jednom od pod-formacija VJ-a“, rekao je on.



Drevenkijevič je nagovestio kako je „jedan od razloga zbog kojih ste to mogli učiniti bilo i to što su [pod-formacije] VJ-a raspolagale vozilom MUP-a, tako da su VJ i MUP mogli da budu u vezi tokom operacije u kojoj su zajedno sudelovali“.



Nastojeći da ukaže na obrazac koordinacije dejstava između snaga VJ-a i MUP-a, tužilaštvo se potom usredsredilo na ofanzivu u Račku, koja se odigrala 15. januara 1999. i u kojoj je ubijeno 45 ljudi – što je jedan od najkrvavijih incidenata tokom kosovskog sukoba.



Drevenkijevič je objasnio kako se odvijao napad. Najpre je, sa svojih položaja u brdima iznad sela, VJ iz teškog naoružanja delovala po centru Račka, da bi potom dejstva preusmerila ka rubovima sela.



Čim je VJ svoje naoružanje preusmerila sa centra Račka, „dok je pucnjava još uvek trajala, MUP je ušao u selo“, kazao je on.



„To nije vrsta koordinacije kakvu obično sprovodite“, rekao je Drevenkijevič. „Trebalo je biti veoma precizan pri izdavanju naloga tenkovima da vatru preusmere tako da ne gađaju ništa što se nalaze na jednoj strani od nekog punkta, kako biste vi ušli sa druge strane tog punkta.“



Ova operacija je „iziskivala veoma visok stepen kontrole“, rekao je on. „Ona je morala biti prikladno isplanirana i morao je postojati kontrolni položaj za njeno praćenje. To, naprosto, niste mogli izvesti drugačije.“



Nastavljajući da pokazuje kako su lanci komandovanja VJ-a i MUP-a bili tesno povezani, tužilaštvo je potom Drevenkijeviču postavilo i pitanje koje se ticalo napada na logor OVK-a u Rogovu, o kojem je 29. januara 1999. izvestio prizrenski regionalni centar KVM-a.



Drevenkijevič je objasnio šta se dogodilo, rekavši da je farma koja je važila za bezbedno utočište OVK-a „bila napadnuta od strane specijalne policijske jedinice [MUP-a] u ranim jutarnjim časovima“, te da su 24 zatečena Albanca bila ubijena.



Drevenkijevič se prisetio kako je, stigavši na imanje u Rogovu nekoliko sati nakon tog incidenta, tamo već zatekao generala Lončara: „[Lončar] je izašao sa imanja kada mu je javljeno da ja dolazim, a potom mi se pridružio na imanju kada je bilo odlučeno da mogu da uđem tamo.“



Po Drevenkijevičevim rečima, „Lončar je evidentno bio nadležan za nešto što je bila policijska operacija, ili barem operacija koju je vodila policija“.



Tokom unakrsnog ispitivanja, odbrana je osporavala autentičnost materijala na koje se Drevenkijevič oslanjao pri sastavljanju izjave koju je prvobitno dao istražiteljima MKSJ-a. Drevenkijevič je odgovorio da je posedovao ličnu arhivu, sačinjenu od sopstvenih beležaka i izveštaja KVM-a, te da se od te zbirke dokumenata nikada nije odvajao.



Nastavak suđenja je zakazan za narednu sedmicu.



Andrew W. Maki je saradnik IWPR-a.