Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Svedok govori o maskaru koga je preživeo u Bosni

Dan 193
By IWPR ICTY
Svedok B-1455 je bio u grupi od 91 muškarca i 150 žena i dece koje su 30 maja 1992. srpski vojnici odveli iz njihovog sela u Dom kulture u Drinjaču. Svedok je jedan od trojice preživelih muškaraca iz ove grupe. Njegov otac i trojica braće su ubijeni u jednoj noći, nakon celodnevnog premlaćivanja. Iako je i sam primio dva metka, uspeo je da pobegne. Kao posledica rana, svedok je invalid i može da obavlja samo nisko plaćene fizičke poslove. Zahvaljujući psihoterapiji, nakon mnogo godina se konačno oslobodio noćnih mora, i smatra sebe srećnim što je preživeo ne samo on, nego i njegova majka, žena i deca.

Iako je njegovo svedočenje bilo skraćeno po proceduri 92bis, koja dozvoljava da se neka svedočenja iznesu u pisanom obliku, svedok je lično prepričao mnogo detalja svoje tragične priče.

Kada su srpski vojnici sakupili meštane Muslimane i odveli ih u Dom kulture, svedoku je jedan srpski poručnik rekao da su mu meštani Srbi ispričali kako su u miru i prijateljstvu živeli sa Muslimanima i da on zna da oni nisu ništa loše učinili. Poručnik ga je uveravao da im se ništa loše neće dogoditi, i da će on i njihova imovina da budu zamenjeni za Srbe iz Zenice. Tako će da bude bolje i za jedne i za druge, rekao je. Onda je poručnik naredio da žene i deca krenu prema Tuzli, a muškarci, rekao je, će da budu ispitani o vojnim pitanjima i pušteni.

Petnaest ili dvadeset minuta nakon toga, šestorica naoružanih muškaraca su ušli u salu. Bili su obučeni u maskirne uniforme, i imali su na sebi crne kape i rukavice kojima su bili odrezani prsti. Izgledali su kao Arkanovci, ali svedok nije siguran u to. Umesto da ispituju zatvorenike o vojnim pitanjima, naredili su im da pevaju četničke pesme, i onda su ih izvodili na binu gde su ih premlaćivali metalnim i drvenim palicama i pendrecima. To je trajalo do kasno u noć.

Neposredno nakon što su oni otišli, stigla su novi vojnici, obučeni u četničke uniforme koji su delovali pijano. I oni su bili ratoborni i vređali su zatvorenike. Jedan je tražio da se javi deset dobrovoljaca. Kada se niko nije javio, oni su izabrali desetoricu i izveli ih iz sale. Pet ili deset minuta kasnije čuli su se pucnji, a zatim su se četnici vratili po još desetoricu. To je ponovljeno četiri puta, a onda je B-1455 odabran tako što ga je neko kundakom udario u leđa. Kada je ustao, video je svog oca, braću i komšije kako stoje pored vrata i čekaju svoja smaknuća. Takođe je video da je sala, u kojo je bilo 91 muškarac, sada polu-prazna. Sve ovo vreme u Domu su bili grupa rezervista JNA i lokalni Srbi.

Zarobljenivci su odvedeni na mesto na kome su ostali bili streljani. Iako je jedan od zarobljenika viknuo ostalima da beže, B-1455 je pogođen pre nego što je mogao da potrči. Ležao je dok je pucanje nastavljeno i po njemu su popadala tela ostalih. Jedan ga je vojnik šutnuo i rekao da izgleda da je živ. 'Pa šta onda čekaš?' pitao je drugi. Svedok je pogođen s leđa, u rame. Boreći se da ne izgubi svest, čekao je da se ubice vrate u Dom, a onda se odvukao do šume. Usput je prošao pored školskog dvorišta gde su ležala tela ostalih. Jedan je čovek još bio živ i zvao je u pomoć. B-1455 nije mogao ništa da uradi, osim da se bori za vlatiti život.

Iz šume je slušao streljanja. Dvadesetak minuta nakon što je pucnjava prestala, došao je kamion. Čuo je vozača koji je izašao iz kamiona i počeo da viče: 'Ljudi, šta ste uradili? Šta je ovo? Šta ste uradili?' To je nekoliko puta ponovljeno, dok ga nisu konačno umirili.

Svedok je uspeo da se dovuče do sigurnog mesta. 1998 godine je identifikovao tela svog oca i trojice braće ekshumirana iz masovne grobnice u selu Glumini, u opštini Zvornik.

Nije lako unakrsno ispitivati svedoka koji je prošao kroz ovakvu tragediju. Milošević je to na početku čak i priznao: 'Trudiću se da Vam ne postavljam pitanja koja će da Vas uzbude, s obzirom na to da ste izgubili članove porodice.' Njegova prva pitanja su imala za cilj da utvrdi da počinioci ovih strašnih zločina nisu bili pripadnici JNA. 'To što se desilo u Bosni i Hercegovini je tragedija za sve etničke grupe,' prokomentarisao je optuženi. Svedok se složio, ali je insistirao da su na poprištu zločina bili rezervisti JNA, obučeni u JNA uniforme.

Milošević se onda usmerio na druga pitanja: ko je započeo rat, ko je izazivao napetost među narodima, izbori 1990, navodna Izetbegovićeva želja da stvori muslimansku državu, itd. Sudija Mej je zaustavio optuženog upozorenjem da njegova pitanja nemaju nikakve veze sa dokazima koje svedok iznosi. Kada je Milošević nastavio, sudija mu je opet rekao da Sudu ništa ne koriste pitanja o politici. 'Već je mnogo vremena izgubljeno na političke teme,' rekao je Sudija Mej. Milošević je nastavio da prkosi, potsećajući sudije da njegovo unakrsno ispitivanje nema veze sa njima i sa njihovim procesom. 'Ja ću da postavljam pitanja koje smatram da trebam da postavim. Nije važno ako Vama ne koristi. Ja trebam da otkrijem istinu.' Sudija Mej je uzvratio: 'Ako nama ne koristi, ne možete da pitate.' Milošević se opet bunio da ne može da ispituje svedoke iz druge države o stvarima o kojima on ne može ništa da zna, osim preko svojih saradnika.

Iz ovog Miloševićevog komentara se vidi da on ne zna kako da priđe ovom, i sličnim svedocima. B-1455 govori jasno i razgovetno. Deluje snažno. Preživeo je strašne zločine. Izgubio je ljude koje je voleo. Jedan pristup bio bi da se pokuša dovesti u pitanje njegova interpretacija događaja; s obzirom na dubinu traume, možda se ne seća svega. Ali, svedokovo jasno i logično svedočenje nije ostavilo mnogo prostora za tu strategiju. Milošević je pokušao da ga navede da prizna da ubice nisu bili redovni vojnici, ali nije bio uspešan. U tom času je trebao da zahvali svedoku i da prekine unakrsno ispitivanje. Optuženi može da prihvati veliki deo dokaza zločina, a da insistira na svojoj odbrani da on sa time nije imao nikakve veze. Time bi moglo da se uštedi mnogo vremena što, međutim, nije Miloševićev prioritet.

Unaksno ispitivanje svedoka B-1455 biće nastavljeno u ponedeljak.