SVEDOK GOVORI O ATMOSFERI STRAHA U HRVATSKOJ
Hrvatski Srbin je sudijama ispričao kako je nova hrvatska vlada „izazvala užasavanje“ Srba.
SVEDOK GOVORI O ATMOSFERI STRAHA U HRVATSKOJ
Hrvatski Srbin je sudijama ispričao kako je nova hrvatska vlada „izazvala užasavanje“ Srba.
Jedan svedok je na suđenju političaru koji se tereti za podsticanje Srba na etničko nasilje izjavio da je okrivljeni u vreme izbijanja sukoba u Hrvatskoj bio – nepoznat.
Svedok je potvrdio stav okrivljenog Vojislava Šešelja, po kome je vlada Hrvatske odmah po uspostavljanju nezavisnosti „izazvala užas“ među Srbima, koji su „zasigurno bili uplašeni izjavama [tadašnjeg predsednika Franje Tuđmana]“.
Kao lider Srpske radikalne stranke (SRS), Šešelj se pred Haškim tribunalom tereti za održavanje „zapaljivih govora u medijima, tokom javnih događanja i poseta dobrovoljačkim jedinicama i ostalim srpskim snagama u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovni, podsticanjem tih jedinica na činjenje zločina“ u periodu od 1991. do 1993.
Tajeći svoj identitet iz bezbednosnih razloga, svedok je rekao da je bio član Srpske demokratske stranke (SDS) u Zapadnoj Slavoniji (deo Hrvatske pretežno naseljen Srbima).
On svedoči pod pseudonimom i uz deformaciju glasa, jer želi da zaštiti svoju porodicu od mogućih incidenata na ulicama Beograda. Šešelj je, naime, još uvek politički uticajan, a zamenik predsednika SRS-a je ovog meseca tesno izgubio predsedničke izbore.
Svedok je sudu rekao kako je čuo za zločine koje su nad Hrvatima tokom 1991. i 1992. počinili dobrovoljci SRS-a i srpski ekstremisti koji su u Hrvatskoj živeli po selima Zapadne Slavonije.
Po njegovim rečima, Hrvati su ubijani i premlaćivani u selima poput Voćina, Četekovca i Balinci, dok su njihove kuće, kao i katoličke crkve, sravnjivane sa zemljom.
„Negde pred kraj 1991., čuli smo za zločine koji su počinjeni u Zapadnoj Slavoniji. Izvestan broj smo pripisali dobrovoljcima smeštenim severno od Voćina. Oni oko Pakraca pripisani su ekstremistima među lokalnim stanovništvom“, rekao je svedok sudu.
No, na pitanje suda, svedok je negirao da je Šešeljeva retorika doprinela tome da se 1990. pojavi iskra prvih nasilnih sukoba.
„On je u to vreme bio potpuno nepoznat među Srbima u Hrvatskoj“, kazao je.
Prilikom unakrsnog ispitivanja svedoka, Šešelj je – zanemarujući pitanje tadašnje sopstvene retorike – pokušao da ustanovi razloge zbog kojih su zločini počinjeni. Od svedoka je zatražio da opiše političku atmosferu u Hrvatskoj tokom ranih devedesetih.
Svedok je pak objasnio da su Srbi od nove hrvatske vlade strahovali zbog sećanja na Drugi Svetski rat, kada su u Hrvatskoj vladale ustaše (tj. fašisti). Rekao je i da je Tuđmanov režim bio „doživljavan kao rehabilitacija ustaške države“.
„Srbi u Zapadnoj Slavoniji sumnjali su u Tuđmanovu vlast, njegovo ponašanje, njegovu retoriku, provokaciju koja se pojavila“, rekao je on.
„Sećam se da su na svim mitinzima koje smo držali ljudi vikali samo ’Dajte nam oružje, dajte nam oružje’, jer su bili silno preplašeni novom hrvatskom vojskom koju su videli na televiziji.“
U optužnici protiv Šešelja navodi se da je on „podsticao svoje pristalice i lokalne vlasti na učešće u kampanji progona lokalnog hrvatskog stanovništva“. Šešelj, naprotiv, tvrdi da su Hrvati odgovorni za atmosferu animoziteta u političkom ambijentu osamostaljene Hrvatske.
Da bi to pokazao, Šešelj je svedoka upitao za „ogroman broj“ logora za Srbe u Zapadnoj Slavoniji, gde su hrvatske vlasti navodno regularno sprovodile torturu.
Svedok se saglasio sa Šešeljem, potvrdivši da su – kako je čuo jednog preživelog logoraša – srpski zarobljenici bili mučeni elektro-šokovima i tako što im je „naređivano da jedni drugima odsecaju uši i potom ih jedu“.
Šešelj je potom pokušao da negira vlastitu odgovornost za ponašanje dobrovoljaca SRS-a u Hrvatskoj. Premda mu se zapravo ne pripisuje neposredna odgovornost, on je objasnio da su – nakon što su se u septembru 1991. u sukob uključile i jedinice iz Beograda – dobrovoljci dospeli pod komandu centrale.
Raspoloženi Šešelj upustio se u nemilosrdno ispitivanje sa ciljem da pokaže kako su dobrovoljci SRS-a „bili izjednačeni“ sa nacionalnom vojskom – pošto ih je plaćala vlada, i jer su uživali iste vojne privilegije, a u samoj Srbiji imali pravo i na vojničku sahranu. Svedok je potvrdio sve optuženikove navode koji su se ticali strukture srpskih oružanih snaga u Hrvatskoj.
No, sama optužnica protiv Šešelja se daleko manje odnosi na koordinaciju dobrovoljaca SRS-a u vreme borbenih dejstava, a više na način na koji je on navodno podsticao nasilje i na koji je bio odgovoran za vršenje propagande.
On je optužen za izazivanje mržnje prema nesrpskom stanovništvu, a ne zbog toga što nije sprečio ratne zločine – jer bi se potonji tip optužbe u daleko većoj meri mogao odnositi na nekog vojnog zapovednika.
Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.
Svedok je potvrdio stav okrivljenog Vojislava Šešelja, po kome je vlada Hrvatske odmah po uspostavljanju nezavisnosti „izazvala užas“ među Srbima, koji su „zasigurno bili uplašeni izjavama [tadašnjeg predsednika Franje Tuđmana]“.
Kao lider Srpske radikalne stranke (SRS), Šešelj se pred Haškim tribunalom tereti za održavanje „zapaljivih govora u medijima, tokom javnih događanja i poseta dobrovoljačkim jedinicama i ostalim srpskim snagama u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovni, podsticanjem tih jedinica na činjenje zločina“ u periodu od 1991. do 1993.
Tajeći svoj identitet iz bezbednosnih razloga, svedok je rekao da je bio član Srpske demokratske stranke (SDS) u Zapadnoj Slavoniji (deo Hrvatske pretežno naseljen Srbima).
On svedoči pod pseudonimom i uz deformaciju glasa, jer želi da zaštiti svoju porodicu od mogućih incidenata na ulicama Beograda. Šešelj je, naime, još uvek politički uticajan, a zamenik predsednika SRS-a je ovog meseca tesno izgubio predsedničke izbore.
Svedok je sudu rekao kako je čuo za zločine koje su nad Hrvatima tokom 1991. i 1992. počinili dobrovoljci SRS-a i srpski ekstremisti koji su u Hrvatskoj živeli po selima Zapadne Slavonije.
Po njegovim rečima, Hrvati su ubijani i premlaćivani u selima poput Voćina, Četekovca i Balinci, dok su njihove kuće, kao i katoličke crkve, sravnjivane sa zemljom.
„Negde pred kraj 1991., čuli smo za zločine koji su počinjeni u Zapadnoj Slavoniji. Izvestan broj smo pripisali dobrovoljcima smeštenim severno od Voćina. Oni oko Pakraca pripisani su ekstremistima među lokalnim stanovništvom“, rekao je svedok sudu.
No, na pitanje suda, svedok je negirao da je Šešeljeva retorika doprinela tome da se 1990. pojavi iskra prvih nasilnih sukoba.
„On je u to vreme bio potpuno nepoznat među Srbima u Hrvatskoj“, kazao je.
Prilikom unakrsnog ispitivanja svedoka, Šešelj je – zanemarujući pitanje tadašnje sopstvene retorike – pokušao da ustanovi razloge zbog kojih su zločini počinjeni. Od svedoka je zatražio da opiše političku atmosferu u Hrvatskoj tokom ranih devedesetih.
Svedok je pak objasnio da su Srbi od nove hrvatske vlade strahovali zbog sećanja na Drugi Svetski rat, kada su u Hrvatskoj vladale ustaše (tj. fašisti). Rekao je i da je Tuđmanov režim bio „doživljavan kao rehabilitacija ustaške države“.
„Srbi u Zapadnoj Slavoniji sumnjali su u Tuđmanovu vlast, njegovo ponašanje, njegovu retoriku, provokaciju koja se pojavila“, rekao je on.
„Sećam se da su na svim mitinzima koje smo držali ljudi vikali samo ’Dajte nam oružje, dajte nam oružje’, jer su bili silno preplašeni novom hrvatskom vojskom koju su videli na televiziji.“
U optužnici protiv Šešelja navodi se da je on „podsticao svoje pristalice i lokalne vlasti na učešće u kampanji progona lokalnog hrvatskog stanovništva“. Šešelj, naprotiv, tvrdi da su Hrvati odgovorni za atmosferu animoziteta u političkom ambijentu osamostaljene Hrvatske.
Da bi to pokazao, Šešelj je svedoka upitao za „ogroman broj“ logora za Srbe u Zapadnoj Slavoniji, gde su hrvatske vlasti navodno regularno sprovodile torturu.
Svedok se saglasio sa Šešeljem, potvrdivši da su – kako je čuo jednog preživelog logoraša – srpski zarobljenici bili mučeni elektro-šokovima i tako što im je „naređivano da jedni drugima odsecaju uši i potom ih jedu“.
Šešelj je potom pokušao da negira vlastitu odgovornost za ponašanje dobrovoljaca SRS-a u Hrvatskoj. Premda mu se zapravo ne pripisuje neposredna odgovornost, on je objasnio da su – nakon što su se u septembru 1991. u sukob uključile i jedinice iz Beograda – dobrovoljci dospeli pod komandu centrale.
Raspoloženi Šešelj upustio se u nemilosrdno ispitivanje sa ciljem da pokaže kako su dobrovoljci SRS-a „bili izjednačeni“ sa nacionalnom vojskom – pošto ih je plaćala vlada, i jer su uživali iste vojne privilegije, a u samoj Srbiji imali pravo i na vojničku sahranu. Svedok je potvrdio sve optuženikove navode koji su se ticali strukture srpskih oružanih snaga u Hrvatskoj.
No, sama optužnica protiv Šešelja se daleko manje odnosi na koordinaciju dobrovoljaca SRS-a u vreme borbenih dejstava, a više na način na koji je on navodno podsticao nasilje i na koji je bio odgovoran za vršenje propagande.
On je optužen za izazivanje mržnje prema nesrpskom stanovništvu, a ne zbog toga što nije sprečio ratne zločine – jer bi se potonji tip optužbe u daleko većoj meri mogao odnositi na nekog vojnog zapovednika.
Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga.
