Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Svedok govori o Župljaninovoj ulozi u Prijedoru

Pred sudom je rečeno da je bivši zvaničnik policije bosanskih Srba nastojao da smiri situaciju.
By Alexandra Arkin

Piše: Alexandra Arkin iz Haga (TU br. 713, 14. oktobar 2011.)

Bivši zvaničnik policije iz Prijedora izjavio je ove sedmice na suđenju Stojanu Župljaninu da je okrivljeni – uprkos porastu tenzija između Srba i ne-Srba tokom 1992. – nastojao da očuva mir u gradu.

Nekadašnji šef službe veze pri policijskoj stanici u Prijedoru, Miloš Janković, pojavio se kao svedok odbrane na suđenju dvojici nekadašnjih visokih zvaničnika policije bosanskih Srba, Stojanu Župljaninu i Mići Stanišiću.

Župljanin je bivši čelnik regionalnog Centra službi bezbednosti (CSI) u Banja Luci (severozapadna Bosna), a Stanišić bivši ministar unutrašnjih poslova bosanskih Srba. Terete se da su sudelovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo trajno raseljavanje Bošnjaka, bosanskih Hrvata i ostalih ne-Srba sa teritorije koja je trebalo da bude obuhvaćena srpskom državom.

Optuženi su za zločine koji su u periodu od 1. aprila do 31. decembra 1992. počinjeni na području 20 opština širom Bosne, uključujući i Prijedor (severozapadna Bosna).

Janković je prethodno svedočio na nekim drugim suđenjima u Haškom tribunalu, koja su takođe bila povezana sa zločinima koji su na području Prijedora počinjeni na početku bosanskog rata (1992-95.).

On je ove sedmice sudijama Tribunala rekao kako je situacija uoči srpskog zauzimanja grada, koje se dogodilo 29. i 30. aprila 1992. godine, bila „turbulentna“.

Naoružavali su se i srpski i nesrpski civili. „Niste morali da budete niakakav naročit detektiv da biste to otkrili“, kazao je svedok. „Mislim da je u Prijedoru, na gradskom trgu, mogla da se kupi ručna bomba“.

Janković je rekao i da je čak čuo za to da su se ljudi okupljali po restoranima radi podele pušaka. Razmenjivana je i municija, premda je svedok rekao da ne zna u kojim razmerama.

Janković je kazao i da se ne seća nikakvih konkretnih slučajeva javnih nemira. „Naprosto ste imali to predosećanje, čekali ste iskru koja će dovesti do nečeg velikog“, kazao je on.

Nakon što je prijedorsku stanicu javne bezbednosti preuzeo banjalučki Centar, u nju je 9. aprila došao Župljanin da bi razgovarao o tome kako smanjiti etničke tenzije – rečeno je pred sudom.

Tokom tog sastanka, dvojica policajaca iz Prijedora govorila su o potrebi da se prijedorska i ostale policijske stanice reorganizuju, uključujući i stvaranje ratnih policijskih jedinica – a šef bezbednosti te stanice je, prema navodima svedoka, rekao kako im je, da bi se pripremili za predstojeće izbijanje nasilja, potrebno 700 ljudi i 450 pušaka.

„Šef Župljanin je govorio o tome, i rekao je: ’Pa, gospodo, zbog čega su vam potrebne sve te puške?’“, prisetio se Janković. „’Mi smo javna bezbednost. Zaduženi smo za red i poredak. Radimo s ljudima. Protiv koga ćemo upotrebiti puške? Hoćemo li pucati na narod?’“

Župljanin je, po rečima svedoka, kazao da je u pitanju militarizacija. „Policiju pretvaramo u vojsku, a to ne možemo raditi . . . Moramo osigurati da dođe do što manjeg broja sukoba“, navodno je rekao Župljanin.

Prema navodima svedoka, etničke podele su postojale čak i unutar policijskih snaga, što je otežavalo napore da se pronađe zajednički jezik. Janković je rekao da je Župljanin okupljenima na sastanku rekao kako moraju da se usaglase o tome kako treba smiriti tenzije. „Ne možete čekati da dođe neko spolja i uradi to za vas“, navodno je rekao.

Sastanak je rezultirao privremenim ublažavanjem tenzija u gradu – što je svedok pripisao u zaslugu Župljaninu.

„[Lokalni policajci] su se ponašali na vrlo arogantan i drzak način“, kazao je on. „Oni su postavljali izvesne uslove, tvrdeći ’to nećemo’ ili ’to hoćemo’.“

Janković je rekao da ga je brinulo to što su njegovi neposredni pretpostavljeni bili u prilici da postignu sporazum, ali su umesto toga „zauzeli tako tvrd stav da se nisu mogli [pomeriti] ni za milimetar.

„Nisam mogao da vidim kuda to vodi, ali znao sam da to nije način na koji se radi posao.“

Nasuprot tome, Župljanin je, po rečima svedoka, „postupao na veoma miran i ljubazan način, pokušavajući da umiri [sve etničke grupe], baš poput majke koja pokušava da smiri nevaljalu decu.“

„Nije bilo rečenice koju je izgovorio, a koja ne bi bila usmerena na ublažavanje tenzija“, kazao je Janković. „Bio je to pomirljiv ton, čiji je cilj bilo smirivanje situacije.“

Janković je kazao i kako nije stekao utisak da je rukovodstvo bosanskih Srba želelo rat. „To je bilo nešto što je do nas dopiralo preko [Župljanina]“, rekao je on, „Ono što sam video bila je namera da se postigne sporazum.“

No, on je ukazao na to kako su izbijanje rata u Hrvatskoj i srpsko zauzeće Prijedora dodatno zaoštrili podele u policijskoj stanici i gradu.

Jankovićeva je supruga takođe radila u policijskoj stanici, kao službenica u kriminalističkom odeljenju, pa je on ispričao i kako su se njegovi odnosi sa jednim Muslimanom, koji je radio sa njom, izmenili.

„Bili smo u vrlo dobrim odnosima“, kazao je. „A onda je odjednom počeo da me izbegava.“

Janković je posvedočio i da je nakon zauzeća život ne-Srba postao teži, te da su mnogi Muslimani napustili stanicu.

Tokom unakrsnog ispitivanja, tužilac Tomas Hanis (Thomas Hannis) je insistirao na tome da mu Janković pruži što više podataka o tome kako je izgledao ostanak u Prijedoru nakon zauzeća koje je bilo neprijatno po ne-Srbe.

Svedok je odgovorio da su sve do 30. maja 1992. – kada su Muslimani u Prijedoru napali policijsku i opštinsku zgradu – oni bili samo dovođeni u stanicu i saslušavani zbog konkretnih incidenata. Tek nakon tog napada su pretresi postali sistematični.

„Razumem da nije jednostavno odgovoriti na to pitanje“, kazao je Hanis. „Niste precizno odgovorili na pitanje koje sam Vam postavio o tome zbog čega je bilo teško ne-Srbima, odnosno Muslimanima.“

„Prvi deo pitanja – zbog čega je bilo neprijatno onima koji nisu bili Srbi – ima isti odgovor kao i pitanje o tome što se dogodilo onima koji nisu bili Muslimani na područjima gde su Muslimani bili u većini“, kazao je Janković.

„Da li je tačna tvrdnja da je u opštini Prijedor, na područjima gde su Muslimani predstavljali većinu, ne-Muslimanima bilo teško jer je postojala opasnost od uznemiravanja, diskriminacije, pa čak i nasilja? A da je na isti način, u onim delovima Prijedora sa srpskom većinom, iz istih razloga bilo neprijatno i opasno za ne-Srbe – jer su postojali i muslimanski i srpski ekstremisti?“, pitao je tužilac.

Janković je rekao da je to tačno, ali da to nije način da se situacija sagleda u potpunosti – pošto nijedan grad u Srbiji ili Jugoslaviji nije poput područja Prijedora ili Kozarca. On je naveo da je tokom Drugog Svetskog rata skoro 20,000 dece i između 20,000 u 30,000 odraslih bilo ubijeno ili proterano sa tog područja.

„Na ovom području ne postoji srpska kuća koja nema barem jednu stravičnu priču“, kazao je on. „Ovo je veoma neobična regija i sve što može biti kritički razmotreno mora se posmatrati u tom svetlu.“

Suđenje se nastavlja naredne sedmice.

Alexandra Arkin je stažistkinja IWPR-a u Hagu.