Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

SVEDOK „ISKOPAVAO LJUDSKA TELA“ NA KOSOVU

Kosovski Srbin pred sudom govorio o tome kako je jugoslovenskoj vojsci i srpskoj policiji pomagao tako što je kopao nove grobove.
By Julia Hawes
Na suđenju Vlastimiru Đorđeviću, koji je optužen za ratne zločine, jedan svedok je ove sedmice govorio o tome kako su ga jugoslovenska vojska i srpska policija unajmile kako bi iskopavao leševe na području Đakovice (Gjakovë).



Svedok K72 je na suđenju bivšem srbijanskom šefu policije svoj iskaz dao pod pseudonimom, ali mu lice pri tom nije bilo prikriveno.



On je ove sedmice ispričao kako su ga visoke starešine Vojske Jugoslavije (VJ) i srbijanskog Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) odvele do svežih grobnica kako bi bagerom iskopavao tela, koja su potom prebacivana u obližnje kamione. To se, po njegovim rečima, dogodilo na tri lokacije u okolini Đakovice, u proleće 1999, tokom bombardovanja Jugoslavije od strane NATO-a.



Đorđeviću se pred Haškim tribunalom sudi zbog navodnog učešća u „sistematskoj kampanji“ terora i nasilja nad albanskim stanovništvom Kosova.



On se tereti za sudelovanje u „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“, koji je doveo do deportacije, ubijanja, raseljavanja i progona oko 800,000 Albanaca u periodu od 1. januara do 20. juna 1999.



U optužnici se navodi da je Đorđević, u saradnji sa snagama srpske državne bezbednosti i VJ-a, „odigrao glavnu ulogu“ u nastojanjima da se prikriju ta ubistva.



Svedok K72, koji je u Đakovici živeo od 1981. do juna 1999., izjavio je pred sudom da mu se tokom 1998. u njegovoj vlastitoj kući obratio jedan oficir VJ-a i najpre zatražio da kopa rovove za vojsku. Svedok je izjavio i da mu nisu poznati čin, niti ime te osobe.



Rekao je kako je za VJ i za MUP – tokom 1998. i početkom 1999. – obavljao poslove kopanja rovova, bunkera i izgradnje puteva.



K72 je posvedočio kako je u njegovu kuću jednog aprilskog dana 1999. godine, oko 8 ili 9 sati uveče, došao jedan čovek odeven u plavu maskirnu uniformu MUP-a, na kojoj nije bilo nikakvih oznaka koja bi ukazivale na njegov čin. Taj oficir mu je rekao kako je neophodno da obavi „jedan delikatan posao“.



Po rečima svedoka, oficir ga je najpre odvezao do policijske stanice, gde je u to vreme bio parkiran njegov bager, da bi se potom zajedno odvezli ka Prizrenu. K72 je u bageru pratio oficira, a sa puta su sišli neposredno pre no što su stigli u Bistrazin – dodao je svedok.



„Video sam da je i pre toga već bilo kopano“, kazao je svedok, opisujući jedan proplanak koji se nalazio na stotinak metara od puta. „Širio se snažan smrad. Odmah sam predosetio da se radi o leševima, a potom sam ih i video.“



Oficir je svedoku rekao da počne da kopa, a potom se vratio u svoj auto koji je ostao na glavnom putu.



Tužilac Eliot Behar je pitao kako je izgledalo to kopanje.



„Iskopavao sam ljudska tela“, kazao je svedok. „U blizini je bilo četvoro ili petoro Roma. Oni bi odnosili tela na mesto odakle bi ih ja mogao izvaditi.“



Svedok je rekao kako je bio u prilici i da vidi kako „Cigani“ pretresaju džepove pokojnika.



„Oštetio sam mnoga tela mašinom“, dodao je svedok. On je rekao da ona „nisu bila teško osakaćena“, ali je dodao kako bagerom možete „otkinuti ruku ili nogu“.



Svedok je rekao i da su svi leševi bili muški i da su na sebi imali civilnu odeću. Izjavio je kako ne može da proceni koliko su dugo ta tela bila u zemlji, ali da se sa samog grobišta širio „stravičan smrad“. Nije mogao da im vidi lica, pošto su ona bila prekrivena prljavštinom i peskom – rekao je on.



K72 je izjavio i da mu je oficir MUP-a rekao da je na tom mestu iskopao stotinak tela. Svedok je opisao „Cigane“ koji su tela utovarali u nešto što je on nazvao „kamionima-hladnjačama“ i u druge male kamione.



Svedok je rekao da je iskopavanje tela potrajalo dva do tri sata. Behar je od njega zatražio da opiše svoj doživljaj samog otkopavanja.



„Bilo je mučno“, rekao je svedok. „Zar bi moglo biti drugačije?“



K72 je ispričao i kako mu se, otprilike tri sedmice docnije, jedan drugi oficir MUP-a obratio povodom nekakvog posla.



Potom su se njih dvojica odvezli do obližnje osnovne škole, gde je bio parkiran svedokov bager. Sačekali su da padne mrak, a onda su se odvezli na groblje koje se nalazilo nekoliko kilometara od Brekovca.



Tamo mu je, kako je izjavio, bilo rečeno da otkopa neke grobove. Zemlja na njima je bila sveža i bili su obeleženi drvenim daskama, pri čemu su na nekima pisala imena – rekao je K72.



Tužilac Behar je svedoka pitao kog su etničkog porekla bila imena ispisana na daskama.



„Sudeći po imenima, pretpostavljam da se radilo o Muslimanima, ali to ne mora nužno biti tačno“, odgovorio je svedok.



Svedok je tela uklanjao jedno po jedno, a gupa „Cigana“ ih je potom – kako je rekao – tovarila u obližnju prikolicu.



Svedok je sudijama rekao da je iskopavanje započeo oko 9 ili 10 sati uveče i da je ono trajalo do 10 sati narednog jutra. Kazao je kako ne može ni da pretpostavi koliko je tela izvadio iz zemlje.



„Povremeno sam mogao da razaznam lica“, rekao je svedok, dodajući da su svi leševi bili muški. „Neki su bili do pojasa goli i imali su rane od metaka.“



Tužilac je potom svedoka upitao za izjavu koju je dao tužilaštvu i u kojoj je rekao kako je video kako je glava jednog leša bila obrijana tako da se video natpis „OVK“.



K72 je sudu rekao kako je zbog te oznake posumnjao da je taj čovek bio pripadnik albanske separatističke Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), ali da to ne može sa sigurnošću tvrditi. Nijedan od leševa nije na sebi imao prepoznatljivu uniformu OVK-a, kazao je on.



Svedok je rekao i da je nekoliko dana kasnije, u selu Guska, bio angažovan u još jednom takvom poduhvatu. Ponovo je po njega došao jedan čovek u uniformi MUP-a, pa su se – kako je rekao – nakon odlaska po bager odvezli u obližnje naselje.



Tu mu je rečeno da prekopa tri do četiri groba poređana u tri reda. I ponovo su otkopana tela pripadala odraslim muškarcima, obučenim u civilnu odeću.



Behar je svedoka pitao da li je policija, po njegovom mišljenju, planski vršila ta iskopavanja.



„Bili su loše organizovani“, kazao je M72, dodajući kako je to „nešto što se nije smelo dogoditi“.



„Ali su, posle svega, ostali tragovi“, rekao je svedok. „Ljudi su mogli da kažu . . . kako je nešto bilo prikriveno.“



Behar je svedoka pitao da li je sa bilo kim iz MUP-a razgovarao o iskopavanjima.



„Da, jedan čovek mi je na neki način pretio“, kazao je svedok, rekavši kako mu je oficir rekao da bi, ukoliko bilo kome kaže išta o tome, mogao „izgubiti glavu“.



K72 je rekao kako nije bio upoznat sa pojedinostima iskopavanja, niti ko ih je odobrio.



Tokom unakrsnog ispitivanja, branilac Dragoljub Đorđević je pitao svedoka zbog čega je u junu 1999. napustio Đakovicu i da li je to imalo ikakve veze sa MUP-om i VJ-om.



„Jeste li bili uplašeni?“, upitao je Đorđević svedoka.



„Da, veoma“, odgovorio je on, dodajući kako se nikada ne bi vratio na to područje.



Đorđević je svedoka potom upitao da li je o iskopavanjima ikada razgovarao sa nekim iz MUP-a ili sa „Ciganima“, te da li je ikoga pitao kako su sahranjeni ljudi umrli.



„Bio sam samo obični radnik“, odgovorio je K72. „Nije bilo potrebno da mi iko išta kaže. Niko nije nikada rekao da su ti ljudi bili ubijeni.“



Đorđević je unakrsno ispitivanje okončao vraćajući se na pojedinosti iz svedokovih iskaza o samom iskopavanju, pogotovo one koje su se ticale prisustva MUP-a.



On je svedoka pitao da li je po njegovom mišljenju bilo čudno to što je policija za vreme iskopavanja osiguravala okolinu.



„Pa, bilo je čudno što me niko nije obavestio šta ću raditi“, kazao je svedok. „Da li je čudno to što policija sudeluje u ekshumacijama – ne znam. Meni je to bilo prvi put. Nadam se da to više neću raditi.“



Svedok je o istim događajima pred Haškim tribunalom već svedočio u oktobru 2006., na suđenju šestorici srpskih zvaničnika koji su bili optuženi za zločine na Kosovu – uključujući i Milana Milutinovića, bivšeg predsednika Srbije. Milutinović je u februaru ove godine oslobođen po svim tačkama optužnice.



Suđenje Đorđeviću biće nastavljeno iduće sedmice.



Julia Hawes je saradnica IWPR-a iz Haga.