Svedoci govore o ucescu JNA u ratu u Hrvatskoj
Dan 217
Wednesday, 27 August, 2003
Svedoci govore o ucescu JNA u ratu u Hrvatskoj
Dan 217
Wednesday, 27 August, 2003
Tuzilac je koristio skraceni postupak (po pravilu 92 bis MKTJ) da ustanovi vecinu dokaza o osnovnim zlocinima. To ukljucuje napad, ubistvo, silovanje, pljacku, mucenje, prinudni rad, i prinudnu deportaciju. Ti pojedinacni zlocini i masakri bili su predmet ili nuzni rezultat zajednickog zlocinackog poduhvata, kako to smatra tuzilastvo. Osnovni zlocini nisu glavni fokus sudjenja Milosevicu, na kome se pokusava utvrditi njegova komandna odgovornost i ucesce u zajednickom zlocinackom poduhvatu. Ipak, oni su osnova na kojoj stoji njegova odgovornost.
Tuzilastvo je odabralo veci broj mesta na kojima su se odigrali zlocini da bi ilustrovalo rasprostranjenost i uzasavajuci karakter zlocina. Dana 14.jula 2003.godine, tuzilac se vratio na Hrvatsku svedocenjem tri 'svedoka osnovnih zlocina'. Posto o vecini osnovnih zlocina nece biti moguce govoriti u celosti u toku sudjenja, vazno je drzati ih pred ocima javnosti, pretresnog veca i okrivljenog.
Svedok C-1149 bio je jedan od 1700 hrvatskih muskaraca i decaka uhapsenih u okolini Vukovara i prebacenih autobusima u zatvor u Srbiji, sto je bio deo srpske operacije da se oblast ocisti od nesrba. Hapsenje nije bilo selektivno. Otprilike 10% onih koji su uhvaceni bili su Srbi ili pripadnici drugih manjina. Svaki Srbin koji je ostao u oblasti smatran je izdajnikom.
Svedok i ostali muskarci i decaci udarani su tokom ukrcavanja u autobuse i ponovo u autobusima. Oni koji su ih uhvatili bili su pripadnici Jugoslovenske narodne armije (JNA), koji su delovali zajedno sa lokalnim srpskim paravojnim jedinicama. Civili su na kraju odvedeni na farmu Staricevo u Srbiji, gde su naterani da trce kroz 'toplog zeca' izmedju dva reda pripadnika srpske policije i vojnika JNA. Svedok C-1149 svedocio je da su prebijanja nastavljena cele noci. Kada je sedmorici ozbiljno ranjenih zatvorenika bila neophodna medicinska pomoc, odvezeni su u bolnicu u Zrenjaninu gde im je pomoc uskracena jer su smatrani 'ustasama'. Zatvorenici su takodje bili izlozeni uzasnim uslovima u tzv. zatvoru, gde su bili smesteni u stalama bez vode i toaleta. Hrana i medicinska nega nisu bile adekvatne.
Tokom unakrsnog ispitivanja,Milosevic je pokusao da ukaze da je samo jedan zatvorenik od 1700 muskaraca i decaka umro. C-1149 je odgovorio: 'Samo je jedan ubijen, ali smo svi iskusili batine. Ja imam povrede kicme i povrede u predelu vrata'. Optuzeni je takodje pitao da li su srpske snage smatrale zatvorenike 'ratnim zarobljenicima'. Kada je svedok naglasio da cak i ratni zarobljenici ne bi smeli biti prebijani, Milosevic se slozio.
Pomazuci da se utvrdi postojanje osnovnih zlocina, svedok C-1149 je takodje implicirao da su JNA i srpska policija cinile ratne zlocine. Njegovo svedocenje bilo je takodje vazno da bi se pokazalo da su JNA, srpska policija i paravojne formacije radile zajedno na sprovodjenju prinudnog odvodjenja, prebijanja, maltretiranja i zatvaranja 1700 pretezno hrvatskih civila. Dokazi o umesanosti JNA i srpske policije, kao i o farmi-zatvoru u Srbiji, naposletku dovode do Milosevica.
Marko Miljanic je bio marinac u JNA dok je nije napustio i pristupio hrvatskoj policiji da bi pomogao organizovanje narodne odbrane u Skabrnji. On je podelio 240 seljaka u cete i upravljao je podizanjem barikada i kopanjem rovova. Ti ljudi su bili civili, naoruzani uglavnom lovackim puskama. Takva 'formacija' je bila potpuno neadekvatna za odbranu od napada organizovanih snaga.
JNA je po prvi put granatirala oblast krajem septembra 1991. Upotrebljavajuci zapaljive bombe zapalili su sumu. Dana 1.oktobra, gospodin Miljanic je evakuisao civilno stanovnistvo, sve osim njegovog neadekvatno naoruzanog i obucenog kadra. Dok su ostali civili bezali, vazduhoplovstvo JNA je napalo i ubilo jednog od izbeglica.
Svedok i njegove snage uspeli su da zarobe dva oficira JNA. Jedan od njih im je rekao: 'Ja sam iznenadjen. Sta vi cekate? Mladic ce vas sigurno unistiti. Nemate nikakve sanse. To zasigurno znam. On vam nece dozvoliti da ostanete. Pogledajte oko sebe. Oko vas su oblasti naseljenje Srbima.' Gospodin Miljanic mu je naivno rekao da niko nece napasti. Oficir se kasnije vratio u Knin nakon dugih pregovora u ime Mladica, koji je drzao covekovu zenu i dete.
U novembru, stanovnistvo je napravilo tragicnu gresku povratkom u Skabrnje. JNA je 18. novembra napala selo sa 1000 vojnika i 28 tenkova. Ljudi su se sklonili u podrume. Gospodin Smiljanic bio je na brdu kada je cuo snaznu eksploziju i ugledao dim iz necega sto je izgledalo kao kamion sa municijom. Nedugo zatim, u podrumu sa policijskog radija je, zajedno sa jos 60 drugih, cuo razgovor izmedju Mladica i Tripka Cecovica, komandanta 62. motorizovane brigade iz Benkovca. Cecovic je rekao da je rezerva municije eksplodirala i ucinila nemogucim da se nastavi dalje. Prema svedoku Mladic je odgovorio: 'Cecovicu, nastavi sa napadom. Dobices rezerve municije. Ako se povuces, ja cu ti presuditi'.
Tokom napada, gospodin Miljanic je posmatrao kako tri od cetiri helikoptera JNA slecu i istovaruju teret. On je video da ljudi u tamnim uniformama, za koje je mislio da su mozda specijalne jedinice, zauzimaju borbene polozaje. Iako on to nije licno video, kasnije mu je receno da je JNA izvlacila civile iz podruma, nakon cega je neke od njih ubila a neke koristila kao zive stitove. Kroz dvogled Miljanic je video ljude koji su korisceni kao zivi stit. Civili su pobegli i JNA je iznenada prekinula napad.
Tokom napada 42 stanovnika sela su izgubila zivot, medju njima i otac gospodina Miljanica. On je prvo cuo od 13-godisnjeg decaka, a zatim i od svoje majke koja je tome prisustvovala, kako je njegov otac isteran iz podruma i ubijen zajedno sa ostalim muskarcima. 80% od 500 kuca u selu bilo je u potpunosti unisteno.
Kao i svedok C-1149, gospodin Miljanic je svedocio da je JNA napala, i u ovom slucaju, ubila civile u Hrvatskoj.
Poslednji i najupecatljiviji svedok ovog dana bila je gospodja Barbara Nadj. Tuzilac je poceo sumirajuci pismeno svedocenje gospodje Nadj. Njen muz, Steven, metalski radnik, uhapsen je prvi put u novembru 1991. od strane lokalnih vlasti u Brestovcu u baranjskoj oblasti u Hrvarskoj. Nakon sto je zadrzan preko noci, vratio se sa gadnim modricama preko celog tela. Naredjeno mu je da se javlja dvaput dnevno, uglavnom kapetanu JNA. Receno mu je da vise ne moze da radi na poslu. Gospodja Nadj je izjavila: 'Niko se nije usudjivao da nas poseti i nije se ocekivalo da mi imamo kontakte ni sa kim'.
Dana 9.maja 1992.beli kombi se zaustavio ispred njihove kuce. Trojica ljudi su izasla i usla u njihovo dvoriste. Stariji covek nosio je kamuflaznu uniformu, dok su dvojica mladjih imala civilna odela, Svi su imali automatske puske. Rekli su da odvode gospodina Nadja na saslusanje. Stariji covek ga je pitao da li su ga tukli tokom prethodnih saslusanja. Kada je Nadj odgovorio da jesu, on ga je uveravao da nema cega da se plasi i da ga sada niko nece tuci.
Posto se gospodin Nadj nije vratio, njegova zena ga je trazila. Kada su joj neke zene pomenule da je mozda u zatvoru u Belom Manastiru, ona je otisla da ga trazi i ponela mu odecu za preobuku. Vlasti su joj rekle da nije tamo. Uprkos njenim naporima i naporima drugih, nikada ga nije nasla zivog. Sest godina kasnije, njegovo telo je otkriveno u grobnici sa ostalima koji su bili odvedeni te noci.
Tuzilac je pitao svedokinju da li je na telu bilo tragova prebijanja. Placuci tiho, ona je prozborila: 'Rebra su mu bila polomljena, lobanja slomljena, i imao je rane od puscanih metaka'. 'Od mene se ocekuje da govorim glasnije, ali ne mogu', rekla je sudijama. Sudija Mej joj se uvidjavno obratio: 'Ne brinite, ne morate'.
Milosevic je zapoceo unakrsno ispitivanje konstatacijom: 'Ocigledno je da je svedokinja pod stresom i ja ne zelim da je povredim na bilo koji nacin'. Ipak, imao je pitanja koje je morao da postavi. Na mnoga od njih ona nije mogla da odgovori zbog toga sto su se ticala ljudi koje ona nije poznavala i dogadjaja o kojima nije nista znala. Ona je bila sigurna da je videla JNA u svom selu, iako je priznala da muskarac u kamuflaznoj uniformi, koji je odveo njenog muza, mozda nije bio pripadnik JNA. Ipak, bila je sigurna da je on bio Srbin. Jedanaest godina kasnije, pet godina nakon sto je telo pronadjeno, gospodja Nadj i dalje ne zna kako je tacno njen muz skoncao ni ko ga je ubio.
Milosevic je pitao o njenim susedima Srbima. 'Da li je iko govorio sa njima?', upitao je. Oni 'bi morali da znaju ko je odveo Vaseg muza'. Tihim glasom gospodja Nadj je odgovorila: 'Imali smo dobre odnose do rata. Onda su oni poceli da nas smatraju ustasama. Od tada do danas ne razgovaramo. Ja pretpostavljam da bi on morao da zna ko je odveo mog muza. On je bio na ulazu, pustajuci vozila unutra i van' (Iako nije najjasnije iz usmenog svedocenja, izgleda da je ona mislila na zatvorski objekat u Belom Manastiru). Kada je Milosevic hteo da nastavi, gospodja Nadj je pokusala da odgovori, ali jednostavno nije mogla. Tuga ju je preplavila. Nije bilo vise pitanja. Sudija Mej joj je dao vremena da se pribere pre nego sto su joj pomogli da napusti sudnicu.
