Sve manje dokaza optužnice pred očima javnosti?

[Ovo je treći deo izveštaja o svedočenju dr. Roberta Donie (Robert J. Donia) o zasedanjima Skupštine Republike Srpske održanim u periodu između 1992 i 1995 godine. U prvom delu izveštaja su obrađeni dokazi koji povezuju Miloševića sa RS; u drugom nastavku je bilo reči o dokazima zločina i pokušajima rukovodstva RS da ih prikrije; ovaj, treći deo, se odnosi na Miloševićevo unakrsno ispitivanje dr. Donie, koje još nije završeno. Nastavak nije zakazan.]

Milošević je ponovno pokušao da se prikaže kao branitelj bosanskih Srba. Na to ga je sudija Mej opomenuo: 'Vi aludirate da [svedok] po nečijem nalogu svedoči protiv Srba. Ovde se sudi Vama, i ako svedok iznese dokaze i protiv koga, to će biti protiv Vas, a ne protiv Srba.'

Milošević je započeo svoje unakrsno ispitivanje tako što je izrazio sumnju u svedokovu stručnost. Naglasio je da je svedok proveo 19 godina radeći u privatnom sektoru kao finansijski analitičar, pre nego što se vratio na akademski rad sa posebnim fokusom na Bosni i Hercegovini. Odgovor na ovaj izazov je celo svedočenje dr. Donie, iz koga se jasno vidi njegovo izvrsno poznavanje stenograma i razumevanje konteksta tih zasedanja.

Milošević je takođe optužio svedoka da je pristrasan u odnosu na tužilaštvo. Rekao je da je svedok nekoliko puta već svedočio pred Međunarodnim tribunalom, ali nikada u suđenju nekom Muslimanu. Sudija Mej je intervenisao upozorenjem da još nije suđeno ni jednom Muslimanu (premda su neki procesi u pripremi). Kada je optuženi rekao da je dr. Donia kao istoričar istraživao samo bosanske Muslimane, ovaj je odgovorio da je analizirao i socijalne kretanja bosanskih Srba, i da mu je mentor bio poznati srpski istoričar.

Nastavljajuću sa napadom, Milošević je rekao da podnaslovi koje je dr. Donia napisao iznad svakog citata u izveštaju ne opisuju adekvatno citat koji najavljuju. Nakon što je optuženi pročitao nekoliko primera, opet ga je prekinuo sudija Mej: 'Ovo će da traje veoma dugo ako se ponavljaju stvari. Svedok je objasnio da su naslovi samo radi orijentacije. Pretresno veće se neće rukovoditi njima, nego će analizirati same citate.'

Sudija Robinson je napomenuo da Milošević možda ukazuje na, kako se njemu čini, neadekvatne naslove da bi ukazao na svedokovu pristrasnost, bez obzira na to što sudije ne smatraju naslove dokazima. 'Da li nam želite reći da naslovi pokazuju da je svedok neobjektivan i da namerno pokušava da zavede [Sud]?' pitao je sudija Robinson optuženog. Milošević je odgovorio: 'Naravno. Svakako:' Sudija Robinson mu je onda naložio da svedoku to pitanje postavi direktno. Donijin odgovor: 'Naprotiv. [Naslovi] su moj pokušaj da usemerim pažnju čitaoca na ključne elemente citata. Ne radi se o pokušaju da zavedem čitaoca.'

Ako je Milošević uspeo da dovede u sumnju objektivnost dr. Donie, sudije će njegovom svedočenju dati manju važnost u odlučivanju, i osloniće se isključivo na delove stenograma koje citira u izveštaju.

Optuženi je, međutim, takođe pokušao da pokaže da je sam izbor citata problematičan. Sudija Mej i tužilac su upozorili Miloševića da su mu je Kancelarija tužilaca dala na raspolaganje kompletne stenograme na kompakt disku sa programom pretraživačem koji omogućava lakšu analizu materijala. Optuženi ima mogućnost da citira delove stenograma koji nisu uključeni u izveštaj da bi pobio navode optužnice. On takođe ima mogućnost da postavlja dr. Doniji pitanja o kontekstu i značenju citata koje je odabrao. Optuženi je upravo to pokušao da uradi na početku unakrsnog ispitivanja, ali nije uspeo da završi do kraja pretresa.

Kada je Milošević konačno obratio pažnju na zaista značajne teme, uglavnom se bavio sa dva govora koja je održao pred Skupštinom na zasedanju 5. maja 1993., kada je neuspešno uveravao delegate da prihvate Vens-Ovenov mirovni plan. Dr. Donia je u izveštaju naveo znatne delove drugog Miloševićevog govora, kog je, navodno, održao u kasnijem delu zasedanja, kada je javnost bila isključena. Optuženi je tada rekao da su ostvarili mnoge svoje ciljeve, premda ne sve, i da je Vens-Ovenov plan sredstvo za ostvarenje krajnjeg cilja. Sledi Miloševićevo upozorenje delegatima: 'Moramo malo više da koristimo glave, mozgove, i da prolivamo malo manje krvi.'

Milošević je u nastavku govora pokušao da uveri delegate da ih Srbija neće napustiti dok se bore za ostvarenje svog finalnog cilja (koji nije jasno definisan.) 'Pošto ste Vi Skupština, Vi verovatno znate da imamo sistem transfera novca, i da nameravamo da uvedemo zajedničku valutu, da nameravamo da uspostavimo sve moguće privredne veze, da stabilizujemo ceo ujedinjen ekonomski prostor, kome će srpske zemlje da pripadaju ekonomski, kulturno, obrazovno, i u svakom drugom pogledu.. Još mi dozovlite da Vam kažem na kraju: nemojte nam reći da se osećate napuštenima. Nama, koji smo sve vreme osećali Vaše muke. I nismo ih osećali samo mentalno, nego smo ih i rešavali, i pomagali smo Vam na sve načine, svim svojim mogućnostima, pod cenu velikih odricanja deset miliona građana Srbije. Mi ćemo Vam i dalje pomagati; to nije sporno.'

Kada je analizirao uporedno ova dva Miloševićeva govora, od kojih je jedan održan na otvorenom, a drugi na zatvorenom delu sednice, dr. Donia je zaključio da je optuženi rekao skupštini da će Srbija nastaviti da sarađuje sa RS u cilju stvaranja države u kojoj bi živeli svi Srbi. U prvom govoru, Milošević je definisao krajnji cilj kao 'ostvarenje jednakosti i slobode svih Srba' (a za to nije potrebna jedinstvena srpska država, koji Plan nije predviđao.) Milošević je osam puta upotrebio termine 'sloboda i jednakost' u prvom govoru, a ni jednom u drugom, primetio je dr. Donia.

Milošević je pročitao gotovo kompletan tekst oba svoja govora, što mu je očigledno prijalo. Objasnio je da u drugom govori o nastavku veza između Srbije i RS: 'Govorio sam o uzajamnoj solidarnosti i vezama koje trebaju da se nastave, bez obzira na nezavisnost Bosne i Hercegovine… na veze između Srba.' Dodao je da je čak i Dejtonski sporazum dozvolio mogućnost posebnih veza između Srbije i Srba u Bosni, i između Hrvatske i bosanskih Hrvata.

Dr. Donia je odgovorio da je optuženi govore održao 1993., dakle dve godine pre Dejtonskog sporazuma, i da Vens-Ovenov plan nije spominjao mogućnost specijalnih veza. Zaključio je: 'Opis ekonomske integracije nije opis ekonomske integracije dvaju nezavisnih država, nego između Srba i srpskih zemalja... Vens-Ovenov plan je samo delomično ostvarenje cilja.' Milošević, smatra Donia, je pričao dve različite priče za dve različite publike. S jedne strane, održao je javni govor, koji je bio pre svega namenjen međunarodnoj zajednici, u koje je rekao da bi Vens-Ovenov plan, po kome bosanksi Srbi ostaju izvan Srbije, prekinuo sukob. S druge strane, obratio se bosanskim Srbima koje je uveravao da ovo ne smatra krajnjim rešenjem, i da će Srbija i dalje da ih podržava u nastojanjima da ostvare taj krajnji cilj. On ga nije do kraja opisao, smatra Donia, jer je njegovim slušaocima bilo savršeno jasno o kakvom je cilju reč.

Milošević je odgovorio da su oba dela zasedanja bila otvorena za javnost, da su bila prenošena uživo na radiju, i da su o njima detaljno izveštavale novine. Ako je to tačno, jasno je zašto nije imenovan krajnji cilj, koji je njegova publika tako uporno nastojala da ostvari.

Milošević će nastaviti da unakrsno ispituje dr. Doniu kada se on vrati u Međunarodni sud da završi svoje svedočenje.