Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

SUŽAVA LI SE U SRBIJI PROSTOR ZA PORICANJE?

Profesorka međunarodnog prava analizira uticaj Haškog tribunala u Srbiji.
By IWPR ICTY
U Srbiji se odnos stanovništva prema Haškom tribunalu značajno poboljšao u poređenju sa dobom Slobodana Miloševića, ali saradnju u vezi sa hapšenjem osumnjičenika još uvek kvare politički pritisci, a ne postoji ni opšta saglasnost oko toga da li su odluke koje sud donosi pravične.



To proističe iz studije koju je ove sedmice u Srbiji predstavila Dajana Orentliher (Diane Orentlicher), profesorka međunarodnog prava na Američkom univerzitetu u Vašingtonu.



Poboljšan odnos Beograda prema Tribunalu, po njenim rečima, mora biti shvaćen kao protivteža tome što Srbija nije uhapsila lidere bosanskih Srba Ratka Mladića i Radovana Karadžića, koji su još uvek na slobodi iako je protiv njih odavno podignuta optužnica za zločine počinjene tokom bosanskog rata (1992-95.).



„Poznato je da je Srbija pružala utočište obojici, a smatra se da još uvek štiti Mladića – čime nastavlja da krši Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida“, kaže se u studiji pod naslovom „Sužavanje prostora poricanja: Uticaj MKSJ-a u Srbiji“.



Reakcije srbijanske javnosti na slanje osumnjičenih u Hag – čak i kada su u pitanju dobrovoljne predaje – često umeju da budu burne. Orentliherova objašnjava da se to dešava i zbog toga što mnoge od tih osoba uživaju izvestan stepen lične popularnosti. Drugi razlog, po njenim rečima, jeste to što visok procenat javnosti čine radikalni nacionalisti koji se protive tome da se Srbima sudi za ratne zločine. Tajne službe, koje se opiru promenama i deluju mimo demokratske kontrole, takođe predstavljaju prepreku.



Činjenica da se za ratnog komandanta vojske bosanskih Srba, Ratka Mladića, još uvek smatra da se skriva u Srbiji, predstavlja „pokazatelj demokratske zrelosti“ zemlje i usporava njenu integraciju u svetsku zajednicu – piše Orentliherova.



„Ali su u Srbiji, makar među inteligencijom, čak i kritički nastrojeni posmatrači impresionirani skrupuloznošću Tribunala kada je reč o pravičnosti suđenja“, kaže se u izveštaju. „To bi ubuduće moglo predstavljati solidnu osnovu za prihvatanje onih činjenica koje su još uvek sporne.“



Srbi koji podržavaju Tribunal smatraju kako je za lakšu tranziciju Srbije ka demokratiji pogotovo bilo važno krivično gonjenje bivšeg jugoslovenskog predsednika, Slobodana Miloševića. Oni su mišljenja da važan pokazatelj uspeha Tribunala jeste njegova sposobnost da srbijansku javnost edukuje o ratnim zločinima, pogotovo onima koje su počinili srbijanski politički lideri.



Po rečima tužilaca, Milošević – koji je umro pre no što je okončan sudski proces protiv njega – tokom devedesetih jeste bio u samom središtu ratnih zbivanja u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu.



Orentliherova zapaža kako se „skroman napredak“ u prihvatanju osnovnih činjenica od strane srpske javnosti temelji na ključnim događajima čiji su akteri bili srpski počinioci.



Rad Tribunala je u Srbiji otežan i zbog toga što – izuzimajući Kosovo – ta zemlja nije iskusila onu vrstu sukoba koji dovodi do podizanja optužnica pred Tribunalom. Iako su dve trećine optuženika Tribunala poreklom Srbi, tek je manji deo njih zapravo iz Srbije.



Nova, prozapadna srbijanska vlada obećava punu saradnju sa Tribunalom, ali su zvaničnici naglasili i da Tribunal treba da obezbedi da se svi osumnjičenici nađu pred licem pravde – što je odraz stava po kojem na haškim suđenjima postoji tendencija da oni koji nisu Srbi imaju blaži tretman.



Na promociji knjige Orentliherove, srbijanska ministarka pravosuđa, Suzana Malović, izjavila je: „Insistiraćemo na tome da svi zločini budu jednako tretirani. Neke poruke iz Tribunala su nas zabrinule. Sugeriše nam se da je politika jača od pravde za žrtve. A ukoliko zločinci postanu političari, na šta će ličiti institucije koje oni vode?“



Srbijanski tužilac za ratne zločine, Vladimir Vukčević, koji je takođe sudelovao na promociji, posebno se osvrnuo na oslobađanje komandanta Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), Ramuša Haradinaja (Ramus Haradinaj), te zapovednika bosanske vojske iz Srebrenice, Nasera Orića – jednog Albanca i jednog Bošnjaka.



U Orićevom slučaju je, po Vukčevićevim rečima, ustanovljeno da „postoje zločini, i žrtve, ali ne i kazna. Kao tužiocu mi je teško da prihvatim tu situaciju.“



Orić je u junu 2006. kažnjen sa dve godine zatvora, ali ga je protekle sedmice žalbeno veće oslobodilo svih optužbi. Orentliherova u svojoj knjizi zapaža kako suđenje Oriću nije bilo prvo na kojem su Bošnjacima izrečene blage presude. Još dvojica komandanata bosanske vojske – Enver Hadžihasanović i Amir Kubura – osuđeni su na tri i po, odnosno dve godine.



A u slučaju Haradinaj je, po rečima Orentliherove, stepen srpskog nezadovoljstva načinom na koji je suđenje vođeno „teško preuveličati“.



Reputacija Tribunala je u Srbiji narušena i time što su pojedini optuženici bili prinuđeni da veoma dugo čekaju na početak suđenja. Lider bosanskih Srba, Momčilo Krajišnik, čekao je skoro četiri godine, suđenje nacionalističkom lideru Vojislavu Šešelju počelo je više od četiti i po godine nakon njegove predaje, dok je bivši predsednik Srbije, Milan Milutinović, čekao tri i po godine.



Direktorka Fonda za humanitarno pravo (FHP), Nataša Kandić – koja je takođe govorila na predstavljanju knjige – kazala je da se ključni problem sastoji u tome što različita društva na području nekadašnje Jugoslavije poseduju sopstvene, međusobno suprotstavljene verzije istine.



Na primer, isto onako kao što Srbi ne mogu da shvate kako su Haradinaj i Orić mogli da budu oslobođeni, ni hrvatska javnost nije bila u stanju da prihvati presude koje su izrečene bivšim oficirima jugoslovenske vojske, Veselinu Šljivančaninu i Miroslavu Radiću, za zločine počinjene u Vukovaru početkom devedesetih. Iako je Tribunal trećeg optuženika na tom suđenju, Mileta Mrkšića, prošlog septembra osudio na 20 godina zatvora, Šljivančanin je dobio svega pet godina, dok je Radić oslobođen.



„Zbog tih različitih istina, veoma je važno da bude osnovana regionalna komisija za utvrđivanje činjenica“, zaključila je Kandićeva.



Aleksandar Roknić je obučeni novinar IWPR-a iz Beograda.