Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Suočavanje preživelog iz Srebrenice s Tolimirom

Bivši vojnik bosanske vlade poziva okrivljenog da prizna da je „ubio toliko mnogo ljudi“.
By Rachel Irwin
  • Prosecution witness Osman Salkic. (Photo: ICTY)
    Prosecution witness Osman Salkic. (Photo: ICTY)

Piše: Rachel Irwin uz Haga (TU br. 671, 26. novembar 2010.)

Bošnjak koji je početkom jula 1995. pobegao iz Srebrenice i tako izbegao masakr zatražio je ove sedmice od okrivljenog generala Zdravka Tolimira da zarad budućeg suživota u Bosni prizna zločine koji mu se pripisuju.

„Ubili ste toliko mnogo ljudi, trebalo bi da ustanete i da to priznate kako bismo mogli da nastavimo da živimo u Bosni“, kazao je svedok optužbe Osman Salkić, koji se tokom unakrsnog ispitivanja direktno obratio Tolimiru.

Okrivljeni je tokom rata bio pomoćnik komandanta za vojno-obaveštajni rad i bezbednost u vojsci bosanskih Srba. Bio je direktno podređen generalu Ratku Mladiću, za kojim i dalje traga Haški tribunal.

Tolimir se brani samostalno, a tereti po osam tačaka – uključujući genocid, zaveru sa ciljem činjenja genocida, istrebljenje, ubijanje, progon, prisilno razmeštanje stanovništva i deportaciju bosanskih Muslimana iz Srebrenice i Žepe tokom jula 1995.

Svedok je, pak, tokom rata bio pripadnik vojske bosanske vlade, a na saslušanju je rekao da je bio i u koloni u kojoj je nekoliko hiljada Bošnjaka 11. jula 1995. pobeglo iz Srebrenice, jer su snage bosanskih Srba tada počele da zauzimaju grad. U narednih nekoliko dana oko 8,000 bošnjačkih muškaraca i dečaka je bilo zarobljeno i ubijeno na brojnim stratištima razasutim po čitavom području.

Nakon što je njegova kolona napadnuta iz zasede, Salkić je šest dana proveo u šumi pre no što je uspeo da se probije do teritorije koju je kontrolisala bosanska vlada.

„Jeste li nosili oružje kada ste krenuli [za kolonom]?“, pitao ga je tužilac Nelson Tejer (Nelson Thayer).

„Da, imao sam lovačku pušku“, odgovorio je Salkić. Kazao je i da je verovatno svaki treći čovek u koloni takođe imao neko oružje.

Svedok je rekao i da su se – nakon što je Srebrenica 1993. godine bila demilitarizovana i proglašena „bezbednom zonom“ Ujedinjenih nacija – bošnjački vojnici povukli sa svojih položaja u gradu, dok je naveći deo oružja bio predat Zaštitnim snagama Ujedinjenih nacija (UNPROFOR).

„Jeste li ikada čuli da su bošnjačke snage napuštale enklavu kako bi izvodile sabotaže uperene protiv srpskih ciljeva izvan [nje]?“, pitao je Tejer.

„Ne, nikada nisam čuo za to, ali znam da su ljudi ponekad izlazili . . . da donesu hranu ili stoku“, kazao je Salkić.

„Da li to isključuje mogućnost da su male jedinice bošnjačkih boraca bile angažovane za izvođenje takvih aktivnosti?“, pitao je Tejer.

„Ne znam ništa o tome“, odgovorio je svedok. On je ponovio da „nakon dolaska UNPROFOR-a tamo više nije bilo nikakvih vojnih aktivnosti, izuzev straža koje su čuvali meštani i sličnih stvari“.

Salkić je rekao da je iz Srebrenice pobegao zajedno sa nekim članovima porodice, uključujući svog oca i šesnaestogodišnjeg brata njegove supruge, Azmira Alispahića, koji je uhvaćen nakon što je na kolonu izvršen prepad.

Taj dečak je kasnije identifikovan kao jedan od šestorice Bošnjaka koje su streljali i ubili pripadnici paravojne jedinice Škorpioni. Video-snimak tih ubistava – koji su načinili sami počinitelji – javno je prvi put bio prikazan 1. juna 2005., tokom suđenja bivšem srbijanskom predsedniku Slobodanu Miloševiću. Taj danas zloglasni snimak emitovan je i na televizijama širom bivše Jugoslavije, a potom su na suđenju u Beogradu za ta ubistva bila osuđena četvorica pripadnika Škorpiona.

„Kada ste poslednji put videli Azmira Alispahića?“, pitao je Tejer.

„Poslednji put sam ga video u Kamenici, kod Bratunca, pre žestokog granatiranja [kolone]“, odgovorio je Salkić, koji je svedočio i na suđenju Škorpionima u Beogradu.

„On je još bio dete, nije uspeo da izbegne granate“, nastavio je Salkić. „Obuzela ga je panika.“

Tejer je potom pokazao fotografije tamnokosog dečaka u prljavoj majici koji stoji okrenut iz profila sa rukama na leđima. To je Azmir, potvrdio je svedok.

„U svom beogradskom svedočenju na suđenju Škorpionima pomenuli ste . . . da je za Vas bilo veoma bolno kada [ste] videli da ljudi . . . prilikom obraćanja Muslimanima koriste reč ’balija’ [uvredljivi naziv za Bošnjake]“, kazao je Tejer. „Postoji li ikakva razlika između upotrebe reči ’Turčin’ i upotrebe reči ’balija’ – a ako postoji, šta Vam to kaže o stavu onoga ko koristi reč ’balija’?“

„Pa, ukoliko Vas neko nazove balijom, to znači da ste najgori od svih, i da ta osoba zbog toga na Vas ne gleda kao na ljudsko biće, niti kao na nešto pozitivno“, odgovorio je Salkić. „Kada kažu ’Turčin’, oni verovatno veruju da mi imamo tursko poreklo. Nama je bilo veoma teško da budemo tako ponižavani, jer su u Srebrenici pre rata među ljudima vladali odlični susedski odnosi.“

Na početku svog unakrsnog ispitivanja, Tolimir se nadovezao na ovu argumentaciju.

Objasnili ste gospodinu Tejeru razliku između balije i Tučina, i kazali ste da su u gradu vladali dobrosusedski odnosi, ali možete li nam reći da li su Muslimani želeli da ostanu u celovitoj [Jugoslaviji]?“, pitao je on.

„Generale, mislim da Vam je dobro poznata izjava koju je g. Karadžić izrekao na zasedanju skupštine, i da znate ko je kome pretio i čije je postojanje bilo ugroženo“, kazao je Salkić, koji je pri tom na umu imao obraćanje bivšeg predsednika bosanskih Srba, Radovana Karadžića, na zasedanju tadašnje multi-etničke bosanske skupštine koje je održano 15. oktobra 1995.

U tom snimljenom govoru, Karadžić – kome se trenutno sudi u Tribunalu – tvrdi da oni koji se zalažu za nezavisnost Bosne nju vode „u pakao, a muslimanski narod možda i u nestanak, jer muslimanski narod ne može da se odbrani ako ovde bude rat.“

„Dobro Vam je poznato da je održan referendum i da se Bosna izjasnila za nezavisnost“, rekao je Salkić okrivljenom. „Zbog čega niste podjednako štitili oba naroda? Zašto ste dozvolili da se desi rat?“

Izgledalo je da Tolimir ignoriše ispitivanje; umesto toga je svedoka pitao da li su „čak i pre rata, Muslimani želeli da se otcepe iz [bivše Jugoslavije]“.

„Gospodine, moram da kažem da u Vašim pitanjima postoji veoma snažan politički prizvuk“, odgovorio je Salkić. „Čak i sada, mi još uvek živimo zajedno – Srbi i Muslimani. U Srebrenici me danas nijedan Srbin ne dira . . . mi zaista živimo zajedno. To je naša sudbina.“

Suđenje se nastavlja iduće sedmice.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.