SUMORNA BUDUCNOST ZA ROME U JUZNOJ SRBIJI
Bujanovacki Romi, bez zaposlenja i diskriminisani od strane kako Albanaca tako i Srba, nemaju cemu da se nadaju.
SUMORNA BUDUCNOST ZA ROME U JUZNOJ SRBIJI
Bujanovacki Romi, bez zaposlenja i diskriminisani od strane kako Albanaca tako i Srba, nemaju cemu da se nadaju.
Zeca Iseni, Rom iz Bujanovca u juznoj Srbiji, lagano ispija kafu u stanicnom bifeu, cekajuci autobus iz 200 kilometara udaljene Cuprije, gde njegov desetogodisnji sin Canija pohadja "Skolu za muzicke talente".
Iseni je jedan od retkih Roma u ovom gradu koji ima srednjoskolsko obrazovanje, stalan posao i mesecnu zaradu nesto vecu od 200 evra, koliki je prosek u Srbiji.
Njegov sin ce, mozda, imati vise srece. Beogradska filharmonija, ciji su ljudi Canijino virtuozno muziciranje na violini culi na nekom muzickom takmicenju, insistirala je na njegovom daljem usavrsavanju i prihvatila je da snosi deo troskova skolovanja u muzickoj skoli u Cupriji.
Uprkos tome, Iseni jedva uspeva da obezbedi ostatak za skolovanje svog deteta. Odbili su ga kada je od nadleznih u opstini pokusao da izdejstvuje stipendiju. Dobio je odgovor da "muzicka skola postoji i u Bujanovcu". A ipak, on ne zeli da se bavi sitnim svercom i preprodajom, sto je osnovni izvor prihoda mnogih bujanovackih Roma.
Njegova supruga, sa kojom pored Canije ima jos dvoje dece skolskog uzrasta, ne radi nigde. Oboje zele da svojoj porodici obezbede normalan zivot, kakav sebi moze priustiti samo mali broj njihovih sunarodnika.
"Iako imam solidnu platu i dobar posao, strasno tesko sastavljam kraj s krajem", priznaje Iseni.
Isenijev primer svakako protivreci stereotipima o Romima, po kojima oni nemaju nikakvih briga i vecito su raspevani, razigrani, te ne haju mnogo za buducnost.
Romima u Saveznoj republici Jugoslaviji, SRJ, 2002. godine priznat je status nacionalne manjine, ali od toga, u gradovima kao sto je Bujanovac, nisu imali nikakve prakticne koristi.
Tacan broj Roma u bujanovackoj opstini nije precizno utvrdjen, jer se samo nekoliko hiljada odazvalo na poslednjem popisu stanovnistva 2002. godine.
Politicari iz cetiri romske partije koje deluju u Bujanovcu, procenjuju da se broj Roma u gradu krece izmedju 7.000 i 10.000, racunajuci i one izbegle sa Kosova 1999. kojih ima preko 1.000.
Koja god da je prava brojka, njihov los status u lokalnoj zajednici i slabi izgledi za boljitak su neosporni. "Romi u Bujanovcu nemaju osnovnih uslova za zivot", kaze za BCR Enver Idic, aktivista Partije romskog jedinstva- PRJ- najstarije romske stranke u gradu. "Nad njima se vrsi svakovrsna diskriminacija i, sto je najgore, nema nagovestaja da ce biti bolje."
Idic, koji je aktivan i u Centru za progres Roma, jednoj od cetiri nevladine organizacije u opstini koje su osnovali Romi, kaze da za ovakvo stanje deo odgovornosti snose i oni sami. "Treba da sami sebi pomognemo, pa onda da pomoc ocekujemo i od drugih", smatra on.
Pocetkom marta ove godine, kada je odrzana osnivacka skupstina nove romske stranke, Ujedinjene partije Roma, UJP, cinilo se da ce bujanovacki Romi konacno resiti bar deo svojih problema.
Medjutim, iako je od tada proslo nekoliko meseci, ova partija jos nije zvanicno zazivela. Lokalni posmatraci jednoglasni su u oceni da je kljucni razlog tome borba za prevlast i uticaj u novoj stranci.
"Postoje takozvani romski politicki lideri, koji zbog licnih interesa opstruiraju rad nove partije, iako smo se svi slozili da nam je jedna autohtona, lokalna partija neophodna", kaze Kenan Rasitovic saradnik programa UNDP-a, Programa Ujedinjenih nacija za razvoj.
"Romska zajednica je veoma ranjiva, a nejedinstvo samo doprinosi tome", pojasnjava Rasitovic.
Do demokratskih promena u Srbiji 2000. godine, bujanovacki Romi su masovno na izborima glasali za vladajucu Socijalisticku partiju Srbije, SPS, Slobodana Milosevica.
U to vreme vlast je beskrupulozno koristila njihovo siromastvo, pa im je pred svake izbore besplatno delila po koji litar ulja i kilogram secera i brasna.
Uoci vanrednih lokalnih izbora na jugu Srbije, koji su odrzani 29. jula 2002. godine, romske birace pokusavali su da privuku i Srbi i Albanci, mada su Romi na te izbore izasli sa dve svoje izborne liste.
Romski kandidati nisu postigli nikakav uspeh. Za ulazak u opstinski parlament, koji danas ima 18 srpskih i 23 albanska odbornika, bilo je potrebno osvojiti 600 glasova.
Uprkos svojih 3.800 biraca, Romi nisu uspeli da predju cenzus, najvise zahvaljujuci svom nejedinstvu, ali i cinjenici da mnoge njihove porodice u to vreme odlaze na sezonski rad u Vojvodinu.
Ilijaz Kasumi, jedan od retkih romskih novinara u citavom Pcinjskom okrugu, kome pripada i Bujanovac, kaze za BCR da rukovodstva te dve romske partije nisu mogle da uvere narod kako su oni pravi promoteri njihovih interesa.
Romima u ne ide u prilog ni to sto su, kako tvrde, od strane drzavnih i medjunarodnih institucija aktivnih ovde, ali i od nevladinog sektora zapostavljeni u korist dominantnih Srba i Albanaca, koji se medjusobno bore za primat.
Ovu tvrdnju potkrepljuje Izvestaj Medjunarodne krizne grupe o stanju na jugu Srbije uradjen krajem 2003. godine, u kome se kaze da je "romsko stanovnistvo, u brojnim raspravama o integraciji i multietnickom zivotu, uglavnom zapostavljen".
U Izvestaju takodje stoji da u oblastima sa vecinskim albanskim stanovnistvom "Albanci na Rome gledaju podozrivo, smatrajuci ih prosrpskim elementima".
Na kraju izvestaja kaze se da su Romi etnicka "grupa koja je nesrazmerno stradala u ratovima" na Balkanu tokom devedesetih, te da bi to moglo da se ponovi ukoliko se "nasilje ponovo razbukti".
Pored politickog nejedinstva, Rome u Bujanovcu dodatno opterecuje njihov ponizavajuci ekonomski status.
Prema podacima kojima raspolaze Enver Idic, stalan posao ima tek oko 250 do 300 pripadnika njegove etnicke zajednice.
A oni koji su imali srecu da se zaposle u privrednim preduzecima ili drzavnim ustanovama, po pravilu rade najprljavije i najteze poslove, poput cistaca ulica i kanalizacionih cevi, ili na poslovima koji zahtevaju samo fizicku snagu.
Idic navodi primer opstinske uprave gde, prema njegovim saznanjima, radi samo nekoliko Roma. Sam Enver radi kao laborant u lokalnom Domu zdravlja.
"Ukupan broj Roma prijavljenih u gradskoj filijali Nacionalne sluzbe za zaposljavanje krece se izmedju 1.000 i 1.500", kaze on. "Stvarni broj nezaposlenih Roma je mnogo veci".
Samo je 200 nezaposlenih Roma zavrsilo srednju skolu. Ostatak predstavlja neskolovana radna snaga. Prema Idicu, nijedan lokalni Rom nema univerzitetsku diplomu.
Sunita Diljaj ima 15 godina i izdrzava se tako sto za skromnu nadnicu od 100 evra mesecno odrzava higijenu u kucama imucnijih porodica.
Rodjena je u Nemackoj gde su njeni roditelji trinaest godina boravili kao azilanti, ali su ih tamosnje vlasti u jesen 2003. godine proterale nazad u Srbiju.
Od nemacke ustedjevine njen otac kupio je malu kucu u Bujanovcu, ali u petoclanoj porodici niko nije zvanicno zaposlen.
"Otac i moja dva brata kupuju u Beogradu stare cipele, kod kuce ih popravljaju, pa ih preprodaju po okolnim pijacama. Majka je zaduzena samo za vodjenje domacinstva. Sta da se radi, od necega mora da se zivi", kaze za BCR ova devojcica.
U proseku se svake godine na obavezno osnovno obrazovanje upise oko 150 malih Roma. Taj broj je na upisu u srednju skolu manji za deset puta, dok se Romi, koji na kraju, ipak, steknu srednju strucnu spremu, mogu izbrojati na prste jedne ruke.
Romi nemaju mogucnost da uce na maternjem jeziku. Takodje, mali je broj informacija koje mogu dobiti na svom jeziku. U gradu rade dve "piratske" radio i jedna romska televizijska stanica, koje jedino emituju zabavno-muzicki program.
Na opstinskom Radio Bujanovcu, Romi imaju samo jednu emisiju nedeljno, u trajanju od 30 minuta, sto u svakom slucaju ne odgovara njihovim potrebama.
Idic kaze da se ovde mnogo vise ocekivalo od lokalne samouprave, drzavnog Koordinacionog tela, ali i od medjunarodnog vladinog i nevladinog sektora.
"Zivimo u svojevrsnim getima, u naseljima koja uglavnom nisu prikljucena na vodovodnu i kanalizacionu mrezu", kaze Idic, dodajuci da je projekat izgradnje kanalizacione mreze u najvecem romskom naselju zapocet, ali da nikada nije zavrsen.
Vlasti demantuju ove tvrdnje, isticuci da Rome ne odvajaju od Srba i Albanaca, te da se trude da podjednako zadovolje zahteve svih etnickih zajednica u Bujanovcu.
Medjutim, zvanicni podaci o sredstvima koje je drzava, uz pomoc inostranih organizacija ulozila u opstinu Bujanovac, govore da se najvise ulagalo u infrastrukturu u naseljima sa vecinskim srpskim i albanskim zivljem.
Izbegli Romi s Kosova, nakon povlacenja srpskih bezbednosnih snaga 1999. godine, su u jos goroj situaciji.
Prema procenama UNHCR-a, u Srbiji ih ima izmedju 40.000 i 50.000 raseljenih Roma s Kosova. O njihovom broju u Bujanovcu nema zvanicnih podataka, ali Enver Idic procenjuje da ih je izmedju 1.000 i 1.500.
Deo njih smesten je u izbeglickom kampu "Salvatore", u predgradju Bujanovca, gde su uslovi za zivot veoma losi. Stotinak porodica ovde zivi u improvizovanim stracarama od najlona i kartona, i sve one dele jedan sanitarni cvor i tri cesme sa pijacom vodom.
Raseljena lica u ovom kampu kazu da im ni drzava, ali ni strane humanitarne organizacije nisu previse pomogle. "Ne znamo da li je ovde gore zimi, kada duva sa svih strana, ili leti, kada nam prete zaraze", kaze za BCR Bekim, koji je ranije ziveo u okolini Pristine.
Rabit je rodjen u Gnjilanu na Kosovu i u kampu, sa suprugom i trogodisnjim detetom, zivi u nekoliko kvadratnih metara zasticenih starim limom i najlonom. "Dali su nam ceradu da pokrijemo ovu stracaru, ali smo je prodali za hranu", iskren je on.
Njegova supruga kaze da hranu dobijaju samo jednom dnevno – po veknu hleba i konzervu pastete. "A treba tri puta da se jede, treba i mleko za dete", kaze ona suznih ociju.
Svi u ovom naselju su nezaposleni, ako se ne racunaju sezonski poslovi i nadnicenje.
Pa ipak, smatra Enver Idic, najugrozenija grupacija svakako je romska omladina, kojoj kulturni sadrzaj ne nudi niko osim Kulturno-umetnickog drustva "Zulficar Bajramovic", ali ni za to nema para.
"Nasa omladina ne sme da ide ni u albanske ni u srpske kafice", kaze on. "Tamo je nepozeljna, i to joj se otvoreno, od strane vlasnika, konobara, ali i gostiju, stavlja na znanje".
"Cak se i policija prema nama odnosi s prezirom, a isti je slucaj u gotovo svim drzavnim sluzbama. Ljudi ovde jos uvek, u 21. veku, robuju starim predrasudama".
Nikola Lazic je novinar nedeljnog lista "Novine Vranjske".
