Sukob tuzioca i sudija

Predocavajuci sudijama plan po kome tuzilastvo planira da izvede ostatak sudjenja koji
se odnosi na Kosovo, glavni tuzilac Dzefri Najs je informisao sudije Pretresnog veca da
tuzilastvo planira da prekoraci rok od 26.07.2002. koji su im oni za to ranije odredili. Na
to je predsedavajuci sudija, Mej, potsetio tuzioca da je Vece vec odbilo molbu tuzilastva
da se produzi rok do kada tuzilastvo mora da iznese sve dokaze (14.0.2003.) Mi
ocekujemo da vidimo neki znak da radite na tome [da ispostujete rok.] Kada vidim spisak
... imena 80 - 90 svedoka [koje tek planirate da izvedete,] sklon sam da zakljucim da i ne
pokusavate da se povinujete nasem zahtevu.”

Po prvi put u toku tri meseca, koliko vec traje sudjenje, inace flegmatican Najs je
otvoreno pokazao nestrpljenje. “Sklon sam da ovo primim kao uvredu,” rekao je, dodavsi
da je do sada branio sudije od nezadovoljstva drugih advokata i istrazivaca tuzilastva.
Iako ga je sudija Mej prekinuo sa molbom da njegove reci ne dozivi kao uvredu, Najs je
iskoristio priliku da potseti sudije sta su sve tuzioci ucinili da skrate svoju prezentaciju
dokaza, a da pri tome izvrse svoju obavezu da dokazu navode optuznice.

“Ucinili smo sve sto smo mogli da bismo postovali rok za koji svi u timu tuzilaca
smatramo da je nerealan,” rekao je Najs, i potsetio Vece da nisu obrazlozili svoju zahtev
da tuzilastvo iznese dokaze koji se odnose na kosovski deo optuznice u roku od 90 dana.
Pod tim ogranicenjem, zakljucio je Najs, tuzilastvo nece moci da iznese dokaze za pola
(sest) poprista zlocina. Sef tuzilastva je jos rekao da je on protiv toga da optuzeni bude
osudjen ako ne bude izneto dovoljno dokaza protiv njega. Tuzioci su izracunali da su do
sada imali samo 67 sati u sudnici, odnosno 13 punih radnih dana (s obzirom na to da
Medjunardoni sud ima samo tri sudnice a u toku su sest sudjenja, sudjenje Milosevicevu
u proseku traje po cetiri i po sata dnevno.) Uz to, zato sto pravilo 92bis daje pravo
optuzeniku da unakrsno ispituje svedoke cije su izjave sudu predocene u pisanom obliku,
tuzilastvo je potrosilo manje od 6 sati, a Milosevic je proveo vise od 26 sati usmeno
ispitujuci svedoke optuznice.

Najs je naveo neke od teskoca sa kojima se tuzilastvo suocava u procesu koji je nazvao
“najvecim takvim sudjenjem od Drugog svetskog rata.” Kao prvo, veoma je tesko navesti
ljude da sveodce. Ocigledno svestan neraspolozenja u javnosti oko izbora i rasporeda
svedoka optuzbe, Najs je rekao da je njihov prvi svedok, Mahmut Bakali, bio “jedan od
nekolicine koji su imali hrabrosti da izadju pred sud i svedoce.” Vremenom su se ljudi
odvazili i sve se lakse odlucuju da svedoce, ali to ne vazi i za ljude iz Milosevicevog
najuzeg kruga. Najs smatra da se “ovakvi predmeti lako dokazuju kada barem jedan clan
uzeg kruga izadje pred sud i iznese neoborive dokaze o tome sta se dogodilo. Jedan takav
svedok bi gotovo u potpunosti dokazao optuznicu. Ali, ne ide tako. Sto blize pridjemo
[Milosevicu], to je teze naci i upotrebiti [svedoke.]”

Najs se zatim osvrnuo na sporni princip Medjunarodnog suda po kome stranka mora da
prihvati kompletan iskaz svog svedoka, bez prava da ospori i jedan element svedocenja.
Drugim recima, stranka ne moze unakrsno da ispituje svog svedoka u nastojanju da
diskredituje neki deo njegove ili njene izjave. Medjutim, sto je veca uloga koju je svedok
imao u dogadjaju o kome se diskutuje, to je veca verovatnoca da ce da pokusa da prikrije
ili promeni svoju ulogu u zlocinu.

Tuzilac je predlozio da bi taj problem mogao da se resi tako sto bi Sud pozvao neke od
svedoka (sto je dozvoljeno Pravilom 98,) koje bi onda mogli da ispituju i tuzioci i
odbrana. Uz to, svedoci bi verovatno bili skloniji da se povinuju pozivu Suda nego
nagovorima tuzilastva, premda je moc Suda da prisili nekoga da svedoci vrlo ogranicena.

Najs je zatim kritikovao Pravilo 70, po kome vlada neke zemlje moze da ogranici sta
svedok koji je njihov drzavljanin moze da izjavi. Naglasivsi da se ne slaze sa uslovima
koje su postavile vlade tih neimenovanih zemalja, rekao je da nije spreman da pristane na
njihova ogranicenja. Kao rezultat toga, svedocanstva koja bi zauzela izmedju sedam i
petnaest dana sudjenja jos nisu dogovorena i mozda ih se nece cuti. (Pravilo 70 se odnosi
na informacije koje tuzilac dobije samo da bi na osnovu njih dalje prikupljao dokaze. On
te informacije ne sme da iznese na sudjenju bez pristanka osobe koja mu ih je dala. Cak i
ako je ta osoba spremna da svedoci, Sud ne moze od nje da zahteva da iznese dodatne
informacije.)

Nakon ovog izlaganja tuzioca Najsa, cinilo se da sudije pokazuju nesto vise razumevanja
za teskoce sa kojima se njegova strana suocava u ovom obimnom i kompleksnom
sudjenju. Premda nisu ponovo odlucivali ni o jednom od spornih pitanja na koja ih je
upozorio, sudije kao da su prihvatili njegovu tvrdnju da je kancelarija tuzilastva mnogo
ucinila da se povinuje njihovom zahtevu da se ubrza sudjenje. Ipak, kada je na pitanje
sudije Meja Najs odgovorio treba jos dva meseca da dokae navode optuznice koji se
odnose na Kosovo, ovaj je zakljucio da bi to odlozilo pocetak sudjenja za Hrvatsku i
Bosnu do pocetka 2003, “sto ne moze da se dogodi.”

Sudije i tuzioci su suoceni sa problemima koji ne postoje u uobicajenim krivicnim
predmetima, pa cak ni u drugim sudjenjima pred Medjunarodnom sudom. Pred njima je
covek koji je optuzen da je najodgovorniji za ubistva 250 hiljada ljudi, za etnicko
ciscenje ogromne teritorije, unistavanje materijalnih dobara i kulturnog nasledja sa
ciljem da se unisti svaka veza izmedju stanovnistva i spornih teritorija, za silovanja i za
zlostavljanja koja su koristena kao sredstvo rata i etnickog ciscenja. Koliko navoda takve
optuznice treba da se dokaze? Da li je dovoljno, kao sto je predlozio jedan od sudija, da
se dokaze komandna odgovornsot i da se na tome stane? Ocigledno da to nije dovoljno --
treba da se dokaze i da su zlocini zaista pocinjeni. Ali koliko zlocina treba da se dokaze?
Nije dovoljno da se dokaze jedno ubistvo, ili cak jedan masakr, ako u optuznici stoji da
su ubistva bila deo sveobuhvatne strategije etnickog ciscenja. Jedno silovanje moze da
bude iznimno, zlocin nedisciplinovanog vojnika. Isto vazi za deset silovanja u razna
vremena u raznim delovima Kosova. Koliko onda silovanja i ubistava pokazuje da je u
pitanju obrazac, deo komplikovanije strategije? Isto pitanje se postavlja za deportacije.
Kao sto je rekao Najs, jedan covek iz Milosevicevog uzeg kruga bi mogao da resi
problem time sto bi posvedocio da su ubistva i silovanja bila deo strategije etnickog
ciscenja. Isto vazi za priznanje optuzenog. Ali, ni jedan od ova dva scenarija nije realan.
Nadalje, ne postoji pravni standard po kome se deset masakara civila smatra delom
strategije, rezultatom politicke odluke koju je morao da odobri ili donese sef drzave, a
sest ili devet masakara je slucajnost, ili odgovornost komandanata jedinica.

Uz to ne postoji konsenzus sta bi zadovoljilo prezivele zrtve ovih zlodela, sta od Suda
ocekuju gradjani zemalja nastalih raspadom bivse Jugoslavije, a sta svetska javnost?
Sudjenja ovog tipa imaju dodatne uloge: da ljudima daju osecaj da je pravda barem
delomicno zadovoljena a da su njihova vidjenja realnosti priznata; da se ponudi
zajednicka interpretacija proslosti, da se objavi dovoljno informacija da se podstakne
javna diskusija i privatno razmisljanje o spornim dogadjajima. Medjutim, postoji
opasnost da ce ove vazne funkcije, koje su cak navedene u osnivackim dokumentima
Madjunarodnog suda, da budu zanemrene pod pritiskom ogromne kolicine materijala
koji treba da bude obradjen.

Ovde ne postoje spremna prava resenja, Pretresno vece mora da nadje ravnotezu izmedju
ovih interesa, a da pri tome osigura optuzenom nepristrasno sudjenje. Mozda je Dzefri
Najs rekao upravo da tuzilastvo ne zeli da bude prepreka, vec saradnik u ovom procesu?
Premda je uloga tuzilaca jasno definisana, oni imaju isti cilj kao i sudije -- pronalazenje pravde.