Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

SUDSKA HRONIKA: Slucaj Sarajevo

Americki svedok govorio kako su mu Srbi ponudili da nasumice puca na Sarajevo.
By IWPR ICTY

Nakon sto su ga pocastili kafom i sljivovicom, bosanski Srbi su svom gostu Dzonu Estonu ponudili da ispali par topovskih hitaca u pravcu Sarajeva. On im se zahvalio, uz objasnjenje da ne zeli da ucestvuje u tome, ali su mu oni potom rekli da moze "samo da puca na grad", bez da nekog i ubije.


Eston je protekle sedmice svedocio na sudjenju generalu Stanislavu Galicu, bivsem zapovedniku Sarajevsko-romanijskog korpusa armije bosanskih Srba, optuzenom za granatiranje Sarajeva i snajpersku kampanju protiv civilnog stanovnistva u tom gradu.


Eston se, tokom marta 1993, zatekao u poseti vojnicima iz sastava Romanijskog korpusa koji su se nalazili na artiljerijskim polozajima oko Sarajeva.


On je potvrdio da mu je tada bilo receno da je i njihov ondasnji predsednik, Radovan Karadzic, nesto ranije obisao doticne artiljerijske polozaje, te da je u njegovoj pratnji bio i "neki ruski novinar, ili pisac", koji je istovetnu ponudu prihvatio i otvorio vatru u pravcu grada. (U pitanju je Edvard Limonov, cije je pucanje iz teskog mitraljeza ovekoveceno u dokumentarcu "Srpski epovi", snimljenom za BBC.)


Americki gost izjavio je da je prihvatio ponudu da baci pogled kroz nisan (koji je sam opisao kao "teleskop"), da je tom prilikom izrazio svoju zacudjenost onim sto je video, te da je rekao kako je s takvom opremom lako pogoditi zeljene ciljeve. "Kao ovce na ispasi", pohvalio se jedan od njegovih srpskih sagovornika.


Eston je u Sarajevo prispeo jula 1992, u svojstvu honorarnog fotografa, sa namerom da tokom dva dana nacini izvestan broj fotografija za UN i potom napusti grad. U gradu je, medjutim, ostao bezmalo dve godine, najpre samo kao fotograf, a potom i kao osnivac humanitarne organizacije AMRA, koja je medicinskim i sanitetskim materijalom snabdevala bolnice s obe strane fronta - kako u Sarajevu, tako i na Palama.


Putujuci cesto po okolini Sarajeva i planinskim predelima koji su bili pod srpskom kontrolom, on je puno toga video i cuo. Takodje je nacinio i mnogo fotografija artiljerijskih i snajperskih incidenata, pa je taj materijal protekle nedelje predocio i sudu.


Pre toga, Eston je proveo tri godine u sastavu Obalske straze SAD, odsluzivsi ih u Vijetnamu. Potom je, s kamerom u ruci, obisao ratista u Bejrutu, Eritreji, Avganistanu, Somaliji i Sudanu. Bavio se i poducavanjem na Nacionalnom institutu za brigu o zdravlju u Vasingtonu, sto mu je omogucilo da povremeno pomaze i sarajevskim lekarima u zbrinjavanju ranjenika.


Za vreme boravka u Sarajevu, bio je smesten u drzavnoj bolnici, pa se svojim srpskim prijateljima iz Romanijskog korpusa u vise navrata zalio na ucestale artiljerijske napade.


Oni su mu pak preporucili da potrazi drugi smestaj, tvrdeci da granatiranje nece prestati sve dok bolnica ne bude "ponovo zauzeta".


Eston je posvedocio da su njegovi srpski sabesednici i o samom bombardovanju Sarajeva govorili na slican nacin. Oni nisu zeleli da u potpunosti uniste grad, nego da isteraju Muslimane, kako bi Sarajevo "ponovo postalo srpsko".


Jedan od Estonovih srpskih poznanika bio je i major Indzic, oficir za vezu pri Galicevom stabu. U njegovoj kancelariji u kasarni Lukavica, Eston je video televizor na kome se odvijao program CNN. Tuzilac je u svojoj uvodnoj izjavi tu cinjenicu naveo kao dokaz da je optuzeni znao sta se dogadja u Sarajevu (posto su granatiranje i snajperska paljba bili prenoseni uzivo), ali da nije ucinio nista kako bi sprecio zlocine, ili makar kaznio pocinioce.


Eston je, osim toga, preko svojih "srpskih veza" saznao i za jedan specifican vid granatiranja, odnosno "kaznjavanja" Sarajeva, koji je bio poznat pod nazivom Gvozdeni (ili Pravoslavni) krst.


Za njim se posezalo u cilju osvete zbog pogibije srpskih vojnika ili minobacackih napada bosanske vojske. Ta tehnika, sa kojom je Estona na Palama upoznao jedan "specijalista" za Gvozdeni krst, podrazumevala je podizanje cevi artiljerijskog oruzja za 0.2 stepena pre ispaljivanja prve granate.


Posto bi se utvrdilo da je meta pogodjena, cev bi bila polako podizana za po jedan stepen, pri cemu je ispaljivano sest do osam granata. Potom bi bio menjan kalibar oruzja, i sest do osam granata bile bi ispaljivane horizontalno, zdesna ulevo ili sleva udesno.


Eston je izjavio da je Gvozdeni krst u jednoj prilici pomenuo i pred majorom Indzicem, koji je bio "veoma iznenadjen" cinjenicom da je Amerikanac upoznat sa tim pronalaskom. Indzic je potvrdio da je to bila "neka vrsta kazne" i konstatovao da su artiljerci slobodni da sami odaberu metu i nacin na koji ce koristiti vlastito oruzje. Sudjenje se nastavlja.


Mirko Klarin je visi urednik IWPR za pitanja Tribunala za ratne zlocine i glavni urednik novinske agencije SENSE.