Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

SUDSKA HRONIKA: SLUCAJ MILOSEVIC

Pise: Ana Uzelac iz Haga (TU br. 411, 17. jun 2005.)
By IWPR

Jasovic se u Hag vratio otprilike mesec dana nakon okoncanja glavnog svedocenja, tokom kojeg je tvrdio da su u zloglasnom incidentu koji se u januaru 1999. odigrao u selu Racak zrtve srpskih snaga uglavnom bili naoruzani albanski pobunjenici.

Incident u Racku se obicno smatra preokretom u novijoj istoriji Kosova. Nakon napada srpske policije, na podrucju tog albanskog sela je na razlicitim lokacijama otkriveno 45 leseva – od kojih je njih oko 25, koliko ih je pronadjeno u obliznjoj jaruzi, po svemu sudeci bilo pogubljeno. Ovaj dogadjaj doveo je najpre do pojacanja medjunarodnog pritiska na Milosevica kako bi se nasilje u pokrajini okoncalo politickim sredstvima. A onda su, zbog neuspeha tih napora, dva meseca kasnije usledili i vazdusni udari NATO-a na Srbiju.

Milosevic uporno tvrdi da je opisani masakr izreziran sa ciljem da se opravdaju vazdusni napadi, te da su ubijeni ljudi zapravo albanski gerilci koji su naknadno presvuceni u civilnu odecu i dopremljeni u jarugu, kako bi se stvorio utisak o toboznjem zlocinu.

Jasovic je u vreme pada Racka obavljao duznost inspektora pri policijskoj stanici u Urosevcu, u cijoj je nadleznosti bilo i doticno selo. On je u aprilu sudu predocio izvesna dokumenta u nameri da pokaze da su lokalni Albanci, koje je zajedno sa svojim kolegama saslusao u istrazi, cak 30 od 45 lica koja su ubijena u Racku identifikovali kao albanske borce.

Okrivljeni se ocigledno nadao da ce to biti dovoljno da bi se dokazalo da su zrtve stradale u oruzanoj borbi, odnosno da nisu pogubljene.

No, haski su tuzioci protekle sedmice analizirali metode putem kojih su pomenute izjave lokalnih Albanaca pribavljene, nastojeci da pokazu da se tom prilikom u urosevackoj policijskoj stanici odigralo iznudjivanje sa ciljem prikrivanja masakra.

Jasovic je to uporno poricao, ali na takav nacin da su potkraj ove sedmice sudije ocito izgubile i poslednje zalihe poverenja spram njega i njegovog svedocenja.

Da bi osporili svedokove navode, tuzioci su se oslonili na izjave koje su im u martu ove godine dala neka od lica cija su svedocenja sadrzana i u dokumentima koja je u sud doneo Jasovic. Prema tim izjavama, radilo se o izudjivanju iskaza – jer su svi koji su o tome pitani potvrdili da su bili muceni elektrosokovima, premlacivani, ili da ih je policija zastrasivala.

Kada su tokom unakrsnog ispitivanja jednog od prethodnih svedoka emitovani video-zapisi tih izjava, sudije su odbile da ih uvrste u dokaze.

Medjutim, tuzioci su ovog puta izneli nove dokaze o tome da je u urosevackoj policijskoj stanici zaista bilo nasilja. Oni su se oslonili na svedocenja izvesnih Jasovicevih «bivsih kolega», medju kojima je i zasticeni svedok pod sifrom SS-375.

U izjavi koju su prilozili tuzioci, SS-375 tvrdi da su premlacivanja prilikom saslusanja u urosevackoj policijskoj stanici predstavljala «uobicajenu, redovnu aktivnost».

Drugi ocevidac onoga sto se desavalo u policijskoj stanici prisetio se kako je, usavsi u jednu od prostorija, zatekao u njoj trojicu policajaca koji su zlostavljali jednog mladog Albanca. Prvi ga je stapom ili palicom udarao po tabanima, drugi ga je pribio uz pod, dok je treci – a u pitanju je bio ovosedmicni svedok, Dragan Jasovic – decaka drzao za glavu.

Jasovic je pak ponavljao kako o svemu tome ne zna nista i kako nikada nije sudelovao ni u cemu slicnom. Rekao je i da Albanci sada govore neistine iz straha od odmazde svojih sunarodnika, koja bi ih svakako stigla ukoliko bi se ispostavilo da su 1999. saradjivali sa srpskom policijom. Insistirao je na tome da je izvestan broj Albanaca u stanicu dosao dobrovoljno.

S druge strane, tuzioci su izneli dokaze da je policija nakon ubistava u Racku svuda naokolo postavila kontrolne punktove, na kojima su ljudi zaustavljani i odakle su prisilno bili odvodjeni u urosevacku policijsku stanicu.

Osoba ciji je identitet bio otkriven samo tokom saslusanja koje je odrzano iza zatvorenih vrata, opisala je kako je sa grupom svojih rodjaka 5. februara 1999. bila zaustavljena na jednom takvom punktu, te kako su je potom «otpratili» do stanice, gde ju je licno saslusao ovosedmicni svedok. Ona tvrdi da nju niko nije tukao, ali i istice kako je u Jasovicevoj kancelariji videla bejzbol-palice, kao i tragove krvi po zidovima.

Jasovic je sve to porekao, napominjuci da ga je doticno lice posetilo dobrovoljno, i to u vezi sa jednom ranijom istragom.

Potom su se tuzioci posvetili analizi Jasovicevog spiska sa imenima navodnih albanskih gerilaca koji su ubijeni u Racku, pokazujuci kako je jedan od njih bio mentalno poremecen, drugi star 77 godina, a treci svega 13.

Jasovic je ponavljao da je sve podatke pribavio na dobrovoljnoj bazi; kazao je i da ne zna zbog cega bi bilo ko osobu od 77 godina prijavio kao borca.

Tuzioci su se posvetili i samom dogadjaju u Racku, pokusavajuci da od svedoka doznaju jesu li gerilci zaista pucali na pripadnike srpskih snaga – kao sto su prethodno tvrdili Milosevic i njegovi raniji svedoci.

Jasovic je insistirao na tome da su mu Albanci sa kojima je razgovarao nakon napada rekli da su pripadnici Oslobodilacke vojske Kosova (OVK) prvi otvorili vatru na policajce. Medjutim, nasavsi se pod unakrsnom vatrom sudija i tuzilaca, koji su od njega trazili da ukaze na konkretnu izjavu koja to potvrdjuje, svedok je poceo da se povlaci, isticuci kako je bilo mnogo svedocenja i kako je od tada proslo suvise mnogo vremena da bi se secao detalja.

Jasovic je konstatovao i da mu nisu poznate nikakve pojedinosti operacije Racak, buduci da u njoj nije ni ucestvovao, jer su pripreme za nju bile poverene njegovim pretpostavljenima. On uporno tvrdi i da mu nije poznato da li je u svemu tome ucestvovala vojska (kao sto sugerisu tuzioci), ponavljajuci kako se u vreme izvodjenja operacije nalazio u svojoj kancelariji u zgradi urosevacke policije.

Donekle iziritiran, sudija Jan Bonomi (Iain Bonomy) iz Skotske upitao je svedoka kako je moguce da jedan policijski inspektor, ciji je glavni zadatak bila borba protiv terorizma, nije znao nista o tako velikoj operaciji koja se odigravala u zoni njegove neposredne odgovornosti.

Potom je usledio niz pitanja koja su Jasovicu postavili tuzioci, i koja su se ticala prisustva Vlastimira Djordjevica – generala beogradske policije – u urosevackoj policijskoj stanici u danima nakon dogadjaja u Racku. Naime, tuzioci su u medjuvremenu pribavili izjavu jos jednog zasticenog svedoka, SS-376, koji tvrdi da je haski begunac Djordjevic (koji se tereti za zlocine pocinjene na Kosovu), zajedno sa izvesnim brojem pripadnika beogradskih tajnih sluzbi, boravio u policijskim stanicama u Urosevcu i Stimlju kako bi koordinisao akciju zataskavanja masakra u Racku.

Prema recima svedoka SS-376, Djordjevic je to navodno cinio iz kancelarije sefa urosevacke policije, Bogoljuba Janicijevica. Jasovic – koji je u ranijoj fazi sudjenja izjavio kako se nikada nije licno sreo s Djordjevicem – sada tvrdi kako ne zna da li je potonji dolazio ili nije. «Nisam bio u sefovoj kancelariji da bih vam mogao reci da li je Rodja dolazio ili nije», kazao je on, upotrebivsi generalov nadimak.

Iako ce se njihovi iskazi mozda pokazati i kao presudni za potkopavanje Jasovicevog kredibiliteta, SS-375 i SS-376 se nisu pojavljivali u dosadasnjem toku dokaznog postupka optuzbe. Ostalo je nejasno da li su njihova svedocenja pribavljena samo za svrhe ovog unakrsnog ispitivanja.

Ta svedocenja su okrivljenom bila obelodanjena uoci pocetka unakrsnog ispitivanja, ali jos uvek nisu uvedena u dokaze. Ocekuje se da ce tuzioci, po okoncanju unakrsnog ispitivanja svedoka, zatraziti da se to ucini.

Ana Uzelac je voditeljica projekta IWPR-a u Hagu.