SUDSKA HRONIKA: Slucaj Bosanska Krajina

Protekle se nedelje, na sudjenju Radoslavu Brdjaninu i generalu Momiru Talicu - optuzenima za genocid u Bosanskoj Krajini - moglo cuti da je etnicko ciscenje Banja Luke otpocelo ukidanjem preduzeca za komunalne usluge, Cistoca.

Naime, svedok Muharem Krzic govorio je da je pomenuto preduzece postalo izlisno u prolece 1992., kada su lokalne vlasti pod srpskom kontrolom procenile da se pripadnici muslimanske i hrvatske manjine mogu prisiliti da isti posao obavljaju besplatno.

"Mogli ste videti direktore najvecih trgovackih kompanija, univerzitetske profesore, lekare . . . kako metu ulice i skupljaju smece, ciste kanale i otpatke, ili pak cepaju drva", potvrdio je Krzic, tadasnji lokalni predsednik pretezno muslimanske Stranke demokratske akcije (SDA).

Krzic je opisao porast tenzija u banjaluckoj regiji po izbijanju rata u Hrvatskoj, buduci da su se tada na ulicama pojavili uniformisani pripadnici paravojnih snaga, zlostavljajuci Bosnjake i Hrvate, te pevajuci cetnicke pesme iz Drugog svetskog rata, sa stihovima poput "Odavde pa sve do Teherana, nece vise biti Muslimana".

Pesme o Bosni su na lokalnom radiju bile zabranjene, dok su novine pisale o tome da Muslimani i Hrvati predstavljaju opasnost po Srbe. Prema Krzicevim recima, po izbijanju sukoba, situacija u Banja Luci se pogorsala. Bosnjaci i Hrvati bivali su jos cesce izlagani direktnim napadima. Podmetane su bombe u njihove stanove, kuce i preduzeca, dok su naoruzani pripadnici paravojnih jedinica na razlicite nacine maltretirali civilno stanovnistvo.

Banjalucki Bosnjaci pokusali su da se obrate generalu Momiru Talicu, koji je od aprila 1992. komandovao Petim korpusom Jugoslovenske narodne armije (JNA) - kasnije preimenovanim u Prvi krajiski korpus Vojske Republike Srpske (VRS) - kako bi nasilje bilo zaustavljeno.

Krajem maja 1992., Krzic je predvodio nestranacku delegaciju koja je od generala Talica zatrazila pomoc. Cak i tada su, kaze on, mnogi Bosnjaci jos uvek verovali da JNA predstavlja neutralnu silu koja je kadra da im pruzi zastitu od srpskih ekstremista.

General Talic je tom prilikom obecao da ce gradovima i selima u citavom regionu - pogotovo nocu, kada su napadi bili najcesci - patrolirati nekoliko brigada. Krzic tvrdi da se Talic prema citavoj delegaciji, a narocito prema banjaluckom muftiji ophodio "s postovanjem".

Uprkos pomenutim obecanjima komandanta bosanskih Srba, situacija se svakodnevno pogorsavala, da bi u obliznjem Prijedoru postala u potpunosti beznadezna. Tamo su, naime, unistavana citava sela i gradovi, ljudi su zatvarani u logore, dok su zene i deca deportovani. Krzic kaze da je pocetkom juna 1992. cuo da je na banjalucku stanicu stigao i voz prepun proteranih Bosnjaka.

Zajedno sa jos nekoliko muslimanskih predstavnika, on je otisao na stanicu, gde je i video kompoziciju sacinjenu od 15-30 vagona, od kojih su neki bili i stocni, prepunu ljudi koji su molili da dobiju malo vode. Srpski vojnici su stajali duz platforme. Pokusaj stanicnog radnika da donese vedro vode onima koji su bili izmuceni od zedji zavrsio se tako sto je jedan vojnik izvrnuo vedro, prosuo vodu, i Krsica i njegove saradnike oterao sa stanice, uz psovke i pretnje.

Svedok je izjavio da nikada nije saznao odakle su dosli svi ti ljudi, mada mu je poznato da su vec tada poceli napadi na Kozarac i druge muslimanske gradove u blizini Prijedora. Nikada nije saznao ni to kakva je bila dalja sudbina svih tih ljudi koje je tog dana video.

Muslimanska delegacija je krajem juna 1992. ponovo zatrazila prijem kod generala Talica. Krzic je kazao da su tom prilikom izneli cinjenice vezane za pogorsanje situacije u gradu, kao i informacije o osnivanju logora i "pritvorskih centara" u Bosanskoj Krajini.

Talic im je odgovorio da se povodom logora obrate opstinskom Kriznom stabu, buduci da se pod neposrednom armijskom kontrolom nalazio jedino vojni zatvor u Manjaci. Takodje, Krzic tvrdi da im je Talic rekao da o svemu tome "cute" dok se "situacija ne poboljsa".

Banjalucki Bosnjaci uzalud su se nadali tom "poboljsanju". Delegacija nije usvojila Talicevu sugestiju da se obrati Kriznom stabu, posto je njegov sef - Radoslav Brdjanin - bio nadaleko cuven po svom neprijateljstvu prema manjinama, koje je nazivao "smrtnom prijetnjom". Pri jednom od svojih javnih pojavljivanja, Brdjanin je po Krzicevim recima sve ne-Srbe opisao kao "gamad, olos, bubasvabe koje treba zgnjeciti".

Svedok je osim toga potvrdio da je Brdjanin osudjivao one Srbe koji su nastojali da pomognu Hrvatima ili Muslimanima.

Krzicevo svedocenje bice nastavljeno sledece nedelje unakrsnim ispitivanjem Brdjaninovih i Talicevih branilaca.

Vjera Bogati je specijalni dopisnik IWPR iz Haga i novinar novinske agencije SENSE.