SUDSKA HRONIKA: MILUTINOVIĆEVO OSLOBAĐANJE IZAZVALO RAZLIČITE REAKCIJE

Oslobađanje bivšeg predsednika Srbije, Milana Milutinovića, kao i osuđujuće presude koje su ove sedmice u Tribunalu izrečene njegovim sa-optuženicima, izmamili su pohvale nekih advokata i negodovanje mnogih Srba.



Milutinović je bio najistaknutiji od šestorice visokih srpskih zvaničnika kojima je suđeno za ratne zločine počinjene nad albanskim stanovništvom na Kosovu za vreme rata koji je tokom 1998. i 1999. vođen u toj pokrajini. Nakon dvogodišnjeg sudskog procesa, svi njegovi saoptuženici su osuđeni po nekim ili svim tačkama.



„Iako na području bivše Jugoslavije – a pogotovo u Srbiji – ima mnogo nepovjerenja u sam Tribunal, [ova presuda] pokazuje da se radi o pravičnoj, nepristrasnoj i nezavisnoj instituciji koja pravdu sprovodi na temelju dokaza“, izjavio je za IWPR branilac Karim Kan (Karim Khan).



„Oslobađanje najviše rangiranog pojedinca iz optužnice predstavlja dokaz nezavisnosti i nepristrasnosti ovog sudskog veća.“



Zbog velikog broja srpskih optuženika, mnogi u Srbiji smatraju da je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) politička institucija antisrpske orijentacije.



Prilikom izricanja presude, sudija Ian Bonomi (Iain Bonomy) je ove sedmice potvrdio razmere zločina koje su na Kosovu počinile vojska i policija.



Međutim, on je presudio da Milutinović – nakon što je 24. marta 1999. izbio rat – nije kontrolisao Vojsku Jugoslavije (VJ), niti srbijansku policiju (Ministarstvo unutrašnjih poslova, MUP). Iako nekadašnji predsednik jeste bio nadležan za policiju, izneti dokazi – prema proceni sudija – nisu pokazali da je on umešan u njihove postupke.



No, mnogi Srbi negoduju zbog toga što je sud osudio ostalu petoricu bivših političkih, vojnih i policijskih zvaničnika, pri čemu je trojici izrekao zatvorske kazne u trajanju od 22 godine.



Bivši potpredsednik vlade Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), Nikola Šainović; bivši general VJ-a, Nebojša Pavković; te bivši komandant policije, Sreten Lukić – proglašeni su krivima za ubistvo, progon, prisilno raseljavanje i deportaciju kosovskih Albanaca, u periodu od 1. januara do 20. juna 1999.



Istovremeno, bivši načelnik generalštaba VJ-a, Dragoljub Ojdanić, i bivši vojni komandant, Vladimir Lazarević – osuđeni su na po 15 godina zatvora, nakon što su proglašeni krivima za pomaganje i podsticanje deportacija i prisilnih raseljavanja, a oslobođeni optužbi za ubistva i progone.



Presudom je potvrđeno da je Šainović tokom 1999. bio najviši jugoslovenski zvaničnik na Kosovu, nakon što ga je u leto 1998. tamo poslao ondašnji predsednik Jugoslavije, Slobodan Milošević.



„[Šainović] je znao da su snage VJ-a i MUP-a činile zlodela tokom 1998. i 1999.“, procenile su sudije. „Šainović je propustio da iskoristi značajan autoritet koji je uživao na Kosovu, i nije pokrenuo nikakvu inicijativu čiji bi cilj bila obustava takvog, zločinačkog ponašanja.“



Sudije su procenile i da je Lukić „uživao značajan autoritet“ u policiji na Kosovu, te da je predstavljao ključnu kariku između zločina počinjenih na Kosovu i planova nastalih u Beogradu.



Sudija Bonomi je potvrdio da su među zločinima koji su početkom 1999. počinjeni širom Kosova bila i streljanja, spaljivanje sela i seksualni delikti.



„Sudsko veće je stoga zaključilo da je u vreme vazdušnih udara NATO-a postojala velika kampanja nasilja koja je bila usmerena protiv albanskog civilnog stanovništva na Kosovu, i koju su sprovodile snage pod kontrolom SRJ-a i srbijanskih vlasti“, kazao je sudija Bonomi.



„Upravo su planske akcije tih snaga u toj kampanji dovele do toga da je – u kratkom periodu od kraja marta do početka juna 1999. godine – najmanje 700,000 kosovskih Albanaca napustilo Kosovo.“



Ovakva presuda je razgnevila mnoge u Srbiji, koji su izrečene kazne ocenili kao prestroge i izrazili sumnju u nepristrasnost suda.



„Mislim da će oni koji su smatrali da je Haški tribunal pravna institucija čiji je zadatak izricanje pravde nakon ove presude zaključiti da na ovom sudu nema pravde. Zapravo se radi o politici uperenoj protiv Srbije“, rekla je Aleksandra Janković, skupštinska poslanica iz redova opozicione stranke Nova Srbija.



U Srbiji je rasprostranjen stav da su tamošnji zvaničnici samo štitili suverenitet zemlje i sprečavali secesiju Kosova. Kada je u februaru 2008. ta pokrajina postala nezavisna, izbili su protesti zbog podrške koju joj pruža Zapad, pri čemu su demonstranti na Kosovu spalili zastavu Evropske Unije.



Stav predsednika Izvršnog odbora Socijalističke partije Srbije (SPS), Branka Ružića, sličan je onome koji je izrekla Jankovićeva.



„Nije logično da ljudi koji su učinili sve što je u njihovoj moći kako bi zaštitili integritet i suverenitet naše zemlje dobiju tako drakonske kazne. Oni su samo obavljali svoje dužnosti u skladu sa Ustavom. Uprkos činjenici da je Haški tribunal naša realnost i da moramo da sarađujemo s njim – to nije institucija koja je posvećena pravičnosti i pravdi“ kazao je on.



Ali, nisu svi u Srbiji saglasni sa time. Pohvale na račun presude izrekao je Milan Antonijević iz beogradskog Međunarodnog komiteta pravnika za ljudska prava.



On je rekao i da sudska odluka pokazuje kako se, suprotno mišljenju koje preovladava u zemlji, srpskim okrivljenicima pred Tribunalom sudi nepristrasno.



„Sa pravne tačke gledišta, presuda u celini pokazuje da je suđenje bilo nepristrasno, [i] da Haški tribunal pruža tu mogućnost“, rekao je on.



„A ukoliko ne postoje dokazi ni protiv Srba – kojima se, prema tvrdnjama srpskih medija, jedino sudi pred Haškim tribunalom – zaista se može desiti i da budete oslobođeni.“



Pa ipak, Antonijević upozorava da će se negativan imidž Tribunala nastaviti uprkos izrečenoj presudi.



Ovo je prva presuda koju je Haški sud izrekao za zločine koje su srpske snage počinile tokom rata na Kosovu. Pred istim je sudom zbog navodne odgovornosti za zločine počinjene u toj pokrajini bilo suđeno i Miloševiću, ali je on umro u zatvorskoj ćeliji pre no što je presuda mogla biti izrečena.



Tokom maratonskog procesa protiv Milutinovića i njegovih saoptuženika, iskaze je – nakon što su se sva šestorica okrivljenih izjasnili kao nevini po svim tačkama optužnice – dalo 113 svedoka optužbe i 118 svedoka odbrane.



Prilikom izricanja presude, sudije su odbacile argumente odbrane da su kosovski Albanci bežali u strahu od NATO-bombardovanja – koje je, sa ciljem da se srpske snage prisile na povlačenje, trajalo od marta do juna 1999. – ili po nalogu Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).



„Albanski svedoci sa Kosova su ponudili umnogome usaglašene opise terora koji je zavladao u selima i gradovima širom Kosova – ne zbog NATO-bombardovanja, već zbog postupaka VJ-a i MUP-a“, rekao je sudija Bonomi.



„Snage SRJ-a i Srbije namerno su proterivale kosovske Albance iz njihovih domova, bilo tako što su im naređivali da odu, bilo stvarajući atmosferu straha kako bi izazvali njihov odlazak.“



Premda presuda nameće pitanje zašto je Milutinović uopšte bio optužen – kad nisu izneti uverljivi dokazi protiv njega – pravnici kažu da već njegova visoka funkcija znači da je bilo osnove da se podigne optužnica protiv njega, te da je oslobađanje samo deo procesa međunarodne pravde.



„Ovaj slučaj je adekvatno procesuiran i sudije su došle do zaključka da Milutinović nije imao stvarnu kontrolu, pošto su te poluge moći bile u rukama predsednika SRJ-a, Miloševića“, izjavio je za IWPR Stiven Kej (Steven Kay), britanski advokat koji je u Tribunalu trenutno angažovan kao branilac.



„Ne možete očekivati da će Kancelarija tužioca (KT) svaki put biti u pravu, kad naprosto ne postoji mogućnost za savršenstvo. Kada bi postojala, suđenja nam ne bi bila potrebna“, kazao je on.



Ukupno su devetorica srbijanskih i jugoslovenskih zvaničnika optuženi za zločine počinjene na Kosovu. U Tribunalu je 27. januara počelo suđenje bivšem komandantu policije, Vlastimiru Đorđeviću. I on je optužen za učešće u planiranju raseljavanja više stotina hiljada kosovskih Albanaca.



Sud je optužio i visokog policijskog zvaničnika, Vlajka Stojiljkovića, koji je 2002. u Beogradu počinio samoubistvo.



Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga. U pisanju izveštaja sudelovao je i Nebojša Grabež iz Beograda.