Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

SUDSKA DRAMA OKO KARADŽIĆA

Osvrt novinarke IWPR-a na potresni početak dugoočekivanog suđenja bivšem lideru bosanskih Srba.
By Rachel Irwin
U trenutku kada su sudije odložile zasedanje za sutradan, više desetina žena na galeriji za publiku vrisnulo je i gnevno stisnulo pesnice.



Bilo je to prvog dana suđenja bivšem predsedniku bosanskih Srba, Radovanu Karadžiću – a na galeriji za javnost tiskali su se novinari, diplomate i žene koje su preživele bosanski rat, pri čemu je većina njih u srebreničkom masakru 1995. godine izgubila muževe ili sinove. (Vidi tekst „Tužilaštvo predstavilo sudu Karadžićevu predratnu retoriku“, http://www.iwpr.net/?apc_state=henitri200910&l=sr&s=f&o=357102)



Kasnije ću saznati da su mnoge od njih iz Bosne doputovale noćnim autobusom samo da bi čule uvodnu reč tužilaštva i da nisu sebi mogle da priušte prenoćište. No, pošto je Karadžić odbio da se pojavi pred sudom, predsedavajući sudija je govorio petnaestak minuta, da bi potom zasedanje odložio za sutradan.



Žene su, razumljivo, bile ljute zbog toga što je zasedanje trajalo toliko kratko. Ali je taj nagli izliv emocija ipak bio potresan. Svi novinari – uključujući i mene – sedeli su i usredređeno beležili reči predsedavajućeg sudije, svaki čas zagledajući plavu stolicu na kojoj je Karadžić trebalo da sedi.



Njegovo je odsustvo sudnici dalo začudan izgled, pošto je čitava polovina prostorije – koja je bila rezervisana za odbranu – ostala potpuno pusta, dok je na suprotnoj strani bilo svega nekoliko predstavnika tužilaštva, zajedno sa nekolicinom sudskih zvaničnika i sudija.



Kao novinarka koja gotovo isključivo prati rad sudova za ratne zločine, lako utonem u svojevrsnu odsutnost. Sudski postupci često mogu biti suvoparni i izrazito komplikovani, a kada pokušavate da utvrdite da li raspolažete preciznim podacima, obično obraćate manje pažnje na okolinu.



Ali kada je grupa sredovečnih žena skočila sa svojih sedišta i počela da viče na sudije, smesta sam se prenula iz svoje beležničke letargije.



Pripadnici obezbeđenja – osećajući, možda, da bi situacija mogla izmaći kontroli – odlučili su da smesta moramo napustiti galeriju za publiku. Svi smo odjednom krenuli ka izlazu, i uspela sam da upitam samo jednu preživelu Bošnjakinju kako se oseća.



„Kao kamen“, rekla je ona, dodajući da je u srebreničkom masakru – za čije se planiranje tereti Karadžić – izgubila supruga i trojicu sinova.



„Zašto je sud rekao da će [suđenje] početi danas?“ – s nevericom je upitala.



I sama sam se to zapitala. Karadžić je prethodne sedmice jasno stavio do znanja da želi dodatno vreme za pripremu i da prvoga dana suđenja ne namerava da se pojavljuje.



Sud je insistirao na tome da će postupak, kao što je bilo i planirano, početi 26. oktobra – zbog čega je iz Bosne i doputovalo 160 žena. Ali, sada su se te žene – među kojima su mnoge bile zabrađene tradicionalnim maramama – tiskale ispred Tribunala, govoreći u televizijske kamere i preteći da će noć iz protesta provesti pod vedrim nebom.



Izveštavajući o suđenjima pred Tribunalom, provela sam mnogo vremena slušajući mučne iskaze svedoka, probijajući se kroz hrpe pravnih dokumenata i gledajući teatralna sudska zasedanja.



Pa ipak, prizor koji se toga dana odvijao pred zgradom nije ličio ni na šta što sam videla ranije. Bila je to kombinacija medijskog ludila i frustracije onih koji su godinama čekali da Karadžića vide na optuženičkoj klupi.



Praćenje sudskih procesa pred Tribunalom navodi me da često razmišljam o tome kako se ljudi bore sa prošlošću i šta zapravo znači pojam pravde.



Još uvek je to pitanje sa kojim se svakodnevno rvem, ali sam počela da verujem kako pravda nije samo traganje za istinom i njeno iznošenje, nego i spoznaja o tome kako se te istine – koje su neretko nezamislivo okrutne – odražavaju na ljudska bića.



Pogotovo sam o tome razmišljala kada sam prošle godine posetila istočnobosanski grad Višegrad, gde je tokom leta 1992. ubijeno oko 3,000 Bošnjaka. Mnogi od njih bili su živi spaljeni u zabarikadiranim kućama, dok su ostali navodno odvedeni na petstogodišnji Otomanski most – gde su streljani i bačeni u reku Drinu.



Pre no što sam otišla u Bosnu, pomno sam pratila suđenje dvojici Srba, rođacima Milanu i Sredoju Lukiću, koji su bili optuženi – a naposletku i osuđeni – za spaljivanje kuća i ostale zločine. Čula sam mnoge iskaze svedoka koji su se ticali onoga što se tog leta dešavalo u Višegradu, ali mi je još uvek teško da opišem kako sam se osećala prilikom posete gradu.



Putovala sam sa svojom koleginicom iz Sarajeva, Edinom Bećirević, i Mirsadom Tabaković, koja je Višegrad napustila u maju 1992. Vojnici su joj odveli muža, koji je kasnije pronađen u masovnoj grobnici.



Provele smo čitav dan intervjuišući bosanske Srbe koji su tvrdili da ništa ne znaju o zločinima koji su tokom rata počinjeni u Višegradu. A kad bismo im spomenuli neke detalje – ljude koji su živi spaljivani, žene koje su navodno držane u zatočeništvu i višekratno silovane – neki meštani su to nazivali „propagandom“.



Tog poslepodneva smo Mirsada i ja hodale po Otomanskom mostu, koji se veličanstveno pruža preko Drine. Obližnje litice su se odražavale u vodi smaragdne boje, i sećam se da sam bila pomalo uplašena tom lepotom. Konačno, to je mesto gde je veliki broj ljudi navodno ubijen. Nisam bila u stanju da u svojoj glavi pomirim dve stvarnosti, i nisam mogla ni da naslutim šta oseća Mirsada.



Kako li je bilo njoj dok je hodala preko mosta koji je tako surovo podseća na nasilje i gubitak koji niko u gradu neće čak ni da prizna?



„U početku mi je bilo kao da hodam po nekom velikom groblju, i hodala sam sa strahopoštovanjem“, kazala nam je kasnije.



„Sećam se da je Rejčel fotografisala reku, i gledala sam u pravcu u kojem je ona usmerila aparat . . . [i] sunce se odražavalo u jednoj polovini Drine, dok je druga bila u tmini, u senci litica“, nastavila je Mirsada.



„Dok sam tu stajala, shvatila sam da je Drina u tom trenutku nalik mojim mislima: obasjana strana bila je moj život pre rata, a tamna su bili rat i svi njegovi užasi. Ta tamna strana je ostala u meni.“



Nakon skoro godinu dana, nisam mogla da prestanem da mislim na Mirsadu dok sam posmatrala protest žena pred Tribunalom. Za preživele to nije bilo samo suđenje Karadžiću – bilo je to opisivanje i priznavanje onoga što se desilo njima i njihovim najbližima. Bilo je to tugovanje i nalaženje načina da se krene dalje.



Žene su formirale kolonu noseći transparente, zahtevajući da vide suđenje nakon što su prevalile toliki put. Jedna žena mi je rekla: „Stigla sam [izdaleka] da bih čula dve rečenice.“



Kada sam sutradan došla u Tribunal, galerija za javnost je opet bila prepuna; sedela sam pokraj Ajše Hadžimešić, Bošnjakinje koja je nosila crni šal. Rekla mi je da je najveći deo porodice njenog muža ubijen u ratu i da je u Hag doputovala zajedno sa nekoliko ženskih organizacija iz Sarajeva.



Pre no što je tužilac započeo uvodnu reč, ona mi je skrenula pažnju na neke od žena koje su se nalazile na galeriji.



„Vidite li onu ženu sa belom maramom? Izgubila je 32 člana porodice“, kazala je.



Kada sam je upitala da li je razočarana time što Karadžić nije u sudnici, rekla mi je kako joj je drago što on nije tu.



To me je iznenadilo. Mislila sam da preživeli žele da se Karadžić lično suoči sa tužiočevim optužbama – među kojima su i one za genocid i ubijanje.



Međutim, isto osećanje je izrazila i Bakira Hasečić – žrtva silovanja i predsednica udruženja Žene žrtve rata iz Sarajeva.



„Ne zanima me da mu vidim lice“, rekla mi je Hasećićeva na pauzi. „Zanima me da proces teče, sa njim ili bez njega.“



Potom je u sudnici tužilac pokazao stravičan snimak izgladnelih zatočenika pritvorskih logora, nakon kojeg su sledile slike dece ubijene na ulicama Sarajeva tokom opsade tog grada koja je trajala 44 meseca.



„Čekali smo 13 godina“, rekla mi je Hadžimešićeva nakon što je tužilac okončao izlaganje. „Ovo je poslednja šansa za sve nas.“



Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga