Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

SUĐENJE DELIĆU: SUDIJA OPTUŽUJE SVEDOKA ZA ZATAŠKAVANJE

Svedok optužbe tereti se za svesno prikrivanje dokaza o zločinu koji su tokom 1993. navodno počinili mudžahedini.
By IWPR ICTY
Na suđenju bivšem generalu bosanske vojske, Rasimu Deliću, ove sedmice je zabeležen porast tenzija, koje su kulminirale optužbama za navodno prikrivanje ubistva od strane generalštaba bosanske vojske.



Prvi ovosedmični svedok bio je Osman Fuško, bivši oficir za bezbednost pri 306. Brdskoj brigadi Armije Bosne i Hercegovine (ABiH). Po Fuškovim rečima, u njegovoj nadležnosti bile su, kako vojna policija, tako i bezbednosne aktivnosti komande.



Poput svih dosadašnjih svedoka optužbe, i Fuško je govorio o opštem haosu koji je tokom bosanskog rata vladao u ABiH, kao i o nemogućnosti te vojske da kontroliše mudžahedine – grupaciju pretežno arapskih dobrovoljaca.



Delić se tereti da pripadnike mudžahedina nije kaznio zbog toga što su počinili niz ratnih zločina (uključujući ubistva i silovanja) u periodu od 1993. do 1995.



Fuško je sudu rekao kako je bilo nemoguće istražiti i goniti zločine koje su počinili mudžahedini, pošto su oni bili „izvan bilo čije kontrole“.



Na pitanje sudije Frederika Harhofa (Frederik Harhoff), da li su mudžahedini imali svoj vlastiti unutrašnji sistem discipline, Fuško je rekao kako to ne može da kaže, pošto je bilo „nemoguće uspostaviti bilo kakav kontakt s njima u bilo koje vreme“.



Fuško je rekao i da lokalno sudstvo nije podržalo nastojanja da se gone i pripadnici ABiH. Pročitao je i odlomak iz jednog izveštaja koji je napisan 1993., a u kojem se navodi kako borci „često“ krše zakon, znajući da sudstvo ne funkcioniše, te da zauzvrat „niti jedna presuda ili kazna“ nije izrečena.



Međutim, pritisnut oštrim pitanjima predsedavajućeg sudije Bakonea Molotoa, Fuško je priznao kako je većina izveštaja koje je podneo lokalnom sudstvu bila odbijena zbog odsustva čvrstih dokaza i neprofesionalnog pristupa, te da krivica za nečinjenje stoga leži na njemu samom i njegovom štabu, a ne na sudstvu.



Fuško je ranije posvedočio kako niti on, niti brigadni advokat Haris Jušić, nisu prošli nikakvu policijsku obuku, niti imaju bilo kakvo istražiteljsko iskustvo. Osim toga, dodao je i da je čitava brigada imala svega 20 vojnih policajaca.



U Fuškovom izveštaju takođe stoji: „Svakoga dana borci naše brigade podnose prijave za priključenje njima [mudžahedinima] ili nekoj drugoj jedinici.“



Odgovarajući na pitanja sutkinje Flavije Latanci (Flavia Lattanzi), Fuško je objasnio kako, uprkos višem vojnom činu, nije mogao da primenjuje „sredstva prinude“ nad mudžahedinima, jer su svi oni bili naoružani, dok su u slabo opremljenoj bosanskoj vojsci često i po trojica delila jednu pušku.



Tokom unakrsnog ispitivanja, Fuško je rekao kako je, da bi vratila vojnike ABiH koji su se priključili mudžahedinima, 306. brigada morala da otvori „treći front“, nakon što je već bila u sukobu sa Hrvatskim vijećem obrane (HVO) i vojskom bosanskih Srba.



Upitan da li je moguće da je 360. brigada retroaktivno primila vojnike koji su se priključili mudžahedinima, Fuško je rekao da su ljudi naposletku „prestali da pričaju o njihovom vraćanju“, ali da nije siguran da su ikakve mere u tom smislu ikada bile formalno odobrene.



Sutkinja Latanci je Fuška pitala i da li – s obzirom na to da su političke vlasti u Bosni znale za prisustvo stranih mudžahedina u zemlji – smatra da je to prisustvo bilo legalno. On je odgovorio kako ne smatra da su mudžahedini, s obzirom na to „kako su se ponašali“, doista „bili naše mecene“, te da – pošto njihovo prisustvo nije bilo pokriveno niti jednim naređenjem – ne smatra ni da je ono bilo odobreno.



Veći deo zasedanja ticao se onoga što se dogodilo 8. juna 1993., kada su – kako se navodi u optužnici protiv Delića – mudžahedini pobili između 35 i 40 hrvatskih civila i zarobili borce HVO-a nakon napada ABiH na selo Maline.



Međutim, u izveštaju od 19. oktobra 1993., koji je Fuško napisao i poslao ga komandi Trećeg korpusa, svedok jednostavno kaže da je u borbenim dejstvima ubijeno 25 Hrvata, uz podatak o tome gde su sahranjeni. Fuško je posvedočio da je lično napisao taj izveštaj, i to na zahtev svog tadašnjeg pretpostavljenog, zamenika komandanta Asima Delalića.



Tokom unakrsnog ispitivanja, zastupnica odbrane Vasvija Vidović je Fušku rekla da su se Delalićeve instrukcije uglavnom odnosile na tvrdnju da pripadnici ABiH nisu sudelovali u masakru, sa čime se i Fuško složio.



To je dovelo do niza pitanja o sadržaju Fuškovog izveštaja. Sudije su ga pitale zašto – ukoliko je od Delalića znao da ABiH nije bila umešana – tu činjenicu nije pomenuo u izveštaju; zašto nije ni nagovestio navodnu umešanost mudžahedina; te zašto u stvari nije rekao da su ubistva predstavljala zločinački čin, a ne posledicu borbenih dejstava.



Fuško je neprekidno odgovarao kako je sledio striktna Delalićeva naređenja u pogledu toga šta treba zapisati.



Takođe je posvedočio kako on sam nikada nije pokretao nikakvu istragu, niti je lično video bilo kakav dokaz koji bi se ticao dotičnih događaja.



U jednom trenutku, sudija Harhof je rekao Fušku da bi svako ko pročita izveštaj mogao zaključiti kako ništa nije krenulo po zlu, što je u direktnoj suprotnosti spram Fuškovog vlastitog svedočenja da su zločini počinjeni. „Ne mogu se oteti ideji da je u pitanju zataškavanje. Ovo je napisano da bi se sakrila istina“, zaključio je Harhof.



Harhof se potom zapitao zbog čega su Fuško i Delalić činjenicu da su zločini počinjeni utajili od rukovodstva Trećeg korpusa, kad su oni zapravo znali šta se dešavalo.



„Zašto je bilo važno da se na tom mestu ne kaže istina?“, pitao je Harhof. Fuško je pak jednostavno odgovorio kako nije bilo zataškavanja.



Na zahtev da objasni zbog čega je činjenica da su mudžahedini počinili ubistva i da ABiH u tome nije učestvovala izostavljena iz njegovog izveštaja, Fuško je ponovo porekao navode o zataškavanju, konstatujući: „Vojska nije učinila ništa.“



Harhof se kasnije pozvao na pismo koje je Fuško 26. avgusta 1993. napisao neposredno nadređenoj komandnoj grupi, i u kojem izveštava o paljevini koju su podmetnuli mudžahedini, a žali se i zbog čestih pritužbi na probleme koje je 306. Brigada imala s njima, na šta pak nije odgovoreno.



Harhof je želeo da zna zbog čega je Fuško tako oštro protestvovao protiv mudžahedinskog čina paljevine, da bi onda dva meseca kasnije ćutao pred mogućim masakrom. „Zašto ste reagovali toliko različito?“, upitao je Harhof.



Odgovarajući, Fuško je ponovio stav koji je više puta izneo prilikom svedočenja – da je jednostavno sledio striktne Delalićeve naredbe, poput one o tome kako načiniti izveštaj.



„Nemam nikakav naročit odgovor. Samo sam sledio naređenja“, rekao je Fuško.



Međutim, u toj, poslednjoj izjavi – odgovoru na pitanje Vidovićeve – Fuško je priznao da su Delalić i njegovi nadređeni mogli dobijati i instrukcije sa kojima on nije upoznat.



Daniel Barron je izveštač IWPR-a iz Londona.