Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Sud treba da uspostavi kaznene standarde

By IWPR ICTY
Reakcije na presudu Biljana Plavšić potsećaju na onu priču o slepcima i slonu: svaki je od njih napipao neki deo slonovog tela, na osnovu toga opisao kako pretpostavlja da životinja izgleda, i svaki je bio potpuno uveren da interpretacija ostalih nema veze sa realnošću. U stvari, svi su bili u zabludi.

Slično je bilo i kada je objavljeno da je Biljana Plavšić osuđena na jedanaest godina zatvora za zločin protiv čovečnosti. Neki su smatrali da je kazna preblaga, a drugi da je preoštra. Bilo je i onih koji su se složili da je 11 godina upravo adekvatno. Neki su govorili da kredibilitet celog Međunarodnog suda ovisi o ovoj presudi (ovaj stav se najčešće čuo od onih koji se nisu slagali sa dužinom kazne.)

Osnovni problem je da Međunarodni sud nema jasne kaznene standarde, pa dosadašnje presude govore više o filozofskim načelima članova raznih pretresnih veća nego o nekom uniformnom standardu. Član 24 Statuta kaže samo da je ovaj sud može da dosudi jedino zatvorsku kaznu, da pretresna veća trebaju da uzmu u obzir tipičnu kaznenu praksu domaćih sudova u bivšoj Jugoslaviji, kao i težinu zločina i lične prilike osuđenika. U Statutu još stoji da pretresno veće treba da uzme u obzir i sve olakšavajuće i otežavajuće okolnosti, pri čemu je na sudijama da te okolnosti prepoznaju i ocene.

Ovo je neverovatno nejasan standard, koji daje minimalna uputstva sudijama o tome koje faktore da uzmu u obzir i koju težinu da im daju. Premda je ispravno da se sudijama prepusti da po svom nahođenju prilagode kaznu svakom osuđeniku, ovo potpuno odsustvo merila stavlja preveliki teret na sudije i dovodi do neujednačenog kažnjavanja.

Od početka svog rada, žalbeno veće Međunarodnog suda za ratne zločine, a u manjoj meri i njegova pretresna veća, su definisali i pojasnili statutarna i proceduralna pravila. Na primer, u slučaju Plavšić, pretresno veće je smatralo da je visoka pozicija koju je Plavšić zauzimala otežavajuća okolnost ((t.j., da njena tadašnja funkcija čini njenu odgovornost većom.)) Sudije su, međutim, odbacili predlog tužilaca da uzmu za otežavajuću okolnost i izopačenost zločina i ranjivost nenaoružanih žrtava, smatrajući da se to 'podrazumeva'. Ne zna se da li je zbog te njihove odluke Plavšićkina kazna kraća nego što bi inače bila, ali je svakako zbog toga u njenom slučaju samo jedna otežavajuća okolnost.

S druge strane, sudije su pronašle četiri olakšavajuće okolnosti: činjenica da je Biljana Plavšić priznala svoju krivicu ('uključujući pokajanje i pomirenje'), njen dobrovoljni dolazak na Sud, ponašanje posle rata i njena životna dob. Kancelarija tužilaštva je sudijama navela sve ovo, kao i Plavšićkin dobar karakter pre rata, kao činjenice koje bi trebali da uzmu u obzir pri odlučivanju o dužini kazne. Verovatno je na dužinu kazne uticala i bliska saradnja između kancelarije tužilaca i Plavšićkinih branilaca. Tužioci su predložili da ona bude osuđena na kaznu od 15 do 25 godina, a sudije su odredili 11 godina, što nije mnogo manje od minimuma koji su tražili tužioci.

Iz Presude (koja se može naći na sajtu Međunarodnog suda), vidi se da je Plavšić uticala na sudije svojim stavom o zločinima i o Sudu. Njeno ponašanje i izjave su potpuno suprotne onome što se do sada čulo iz usta drugih visokih funkcionera Republike Srpske (koje njihovi pristalice i dalje smatraju herojima, premda su optuženi za učešće u najstrašnijem genocidu u Evropi posle Drugog svetskog rata.)

U Presudi, sudije su citirali nobelovca Elija Vizela, koji je na raspravi o presudi rekao da 'dok drugi optuženi za slične zločine odbijaju svaku odgovornost, i time pomažu onima koji nastoje da falsifikuju istoriju, gospođa Plavšić, koja je jednom bila u najužem krugu vlasti, je odlučila da potpuno prizna svoju ulogu u zločinu.'

Iz Presude se takođe vidi da su sudije imale u vidu buduće pomirenje. Osvrnuli su se i na reči Aleksa Borena, koji je na reaspravi o presudi rekao da su Plavšićkina dobrovoljna predaja i priznanje krivice 'ključni za razumevanje kriminalnog poduhvata u kome je ona učestvovala,' da oni legitimišu Međunarodni sud, da je ona time pozvala i druge političke vođe da preispitaju svoje uloge u ratu, i da je time možda čak i pokazala žrtvama barem da uvažava da su zaista stradali.

U ovom trenutku se ne zna da li će, i ukojoj meri, Plavšićkino priznanje i kazna -- 11 godina zatvora -- imati na pomirenje. Gotovo je nesporno da je Sud uzeo u obzir njeno pokajanja i priznanje više nego težinu zločina i patnju njenih žrtava. Možda je cilj sudija bio da pošalju poruku drugim optuženicima, da ih (( relativno blagom kaznom)) ohrabre da sarađuju sa Sudom, iako ni Statut ni Pravilnik ne predviđaju takav manevar sudija.

Jasno je i da postpoji potreba da se jasno definišu standardi i filozofija kažnjavanja. Sudije dolaze iz različitih pravnih sistema, u kojima su kazneni standardi veoma različiti. Evropljani tipično daju prednost rehabilitaciji i reintegraciji osuđenika u društvo; Amerikanci smatraju da je cilj presude kažnjavanje (u većini američkih saveznih država još uvek postoji smrtna kazna.) Često ni u jednoj praksi nema mesta za koncept ozdravljenja, opisan u Statutu, gde kazna je kazna zamišljena kao jedno od sredstava koje pomaže žrtvama i zajednici da nastave svoje živote.

Iz dosadašnje kaznene prakse i pisanog statuta Suda vidi se da ne postoji koherentna filozofija kažnjavanja. Zbog tog nedostatka standarda su Sudu upućene mnoge kritike. Ako bi Sud razvio filozofiju i standarde kažnjavanja, bio bi uklonjen makar taj jedan razlog za kritiku. Preterane su izjave da će bilo koja pojedinačna kazna da slomi ili uspostavi kredibilitet i istorijski značaj Međunarodnog suda, ali će njegova ukupna kaznena praksa svakako znatno da utiče na to kakvim će da ga vide buduće generacije. Već zbog toga je važno uložiti maksimalan napor da se razviju dobro promišljeni standardi.

U presdui Plavšićki, sudije su citirali još jednu izjavu Dr Borena: 'On je naglasio da je vrlo lako narušiti proces pomirenja ako žrtve smatraju da njihov bol i patnja nisu adekvatno priznati u sudskim i drugim porcesima koji su pokrenuti u odgovoru na teška kršenja ljudskih prava.' U suđenjima za krivična dela, interesi žrtava često bivaju potisnuti u drugi plan. Ne traba pretpostaviti da postioji jedan zajednički interes žrtava -- oni su individue sa individualnim željama i potrebama,naglasio je Dr Boren, ali je važno ne zapostaviti ih u uspostavljanju kaznene filozofije, pravila i prakse.

Jasno definisani, objektivni kazneni standardi zasnovani na koherentnoj filozofiji bi olakšali posao sudijama i istovremeno bi učinili a u očima javnsoti Međunarodni sud postaje razumljiviji, a možda i legitimniji. U najmanju ruku, bio bi uklonjen jedan razlog za kritiku ove institucije.