Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Sud razmatra ponuđenu nagodbu u srebreničkom suđenju

By IWPR ICTY
Na opšte iznenađenje, Pretesno veće je odbilo nagodbu o ublaženju kazne koju je postigla Kancelarija tužilaca sa optuženim Momirom Nikolićem, čije suđenje je trebalo da počne ove nedelje. Nikolić je sa još trojicom optužen za zločine protiv čovečnosti, ratne zločine i za genocid (odnosno za učešće u genocidu) u oblasti Srebrenica, 1995. godine.

Nikolić je pristao da prizna svoju ličnu krivicu za progone na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi, što je zločin protiv čovečnosti, i obavezao se na daljnju saradnju sa tužilaštvom, uključujući i da svedoči protiv ostalih optuženih u tom predmetu. Za uzvrat, tužioci su pristali da odustanu od ostalih tačaka optužnice, uključujući one koje Nikolića terete za genocid ili saučesništvo u genocidu. Tužioci su se još složili da će, nakon što Nikolić svedoči, da predlože kaznu zatvora u trajanju od 15 do 20 godina.

Troijica sudija --predsedavajući Liu Daćun [Liu Daqun iz Kine], Karmen Marija Argebej [Carmen Maria Argebay iz Argentine] i Volodimir Vasilenko [Volodymyr Vassylenko iz Ukrajine] -- kao da nisu upoznati sa metodom nagodbe, koja je opisana u Pravilniku. Sudije Međunarodnog suda za bivšu Jugoslaviju dolaze iz različitih pravnih sistema, većinom iz zemalja običajnog ili građanskog prava. Nagodbe su već vekovima uobičajene u sistemima običajnog, ali ne i građanskog prava. One su potsticaj optuženom da prizna krivicu, obično u zamenu za ublaženu kaznu, čime se tužilaštvo oslobađa obaveze da dokazuje optužnicu. Time se štedi vreme i novac, a svedoci se poštede eventualno traumatičnog svedočenja i unakrsnog ispitivanja.

Do sada je postignuto osam nagodbi pred Međunarodnim sudom. Poslednja je bila Biljana Plavšić, koja je isto priznala odgovornost za jedan navod optužnice, a tužilaštvo je pristalo da je oslobodi optužbi za genocid, i da predloži kaznu zatvora kraću od doživotne. Izgleda da trojica sudija u predmetu Nikolić -- ni jedan nije iz zemlje običajnog prava -- nikada do sada nisu bili u situaciji da razmatraju nagodbu ove vrste.

Nikolićeva nagodba je posebno značajna, jer se odnosi na Srebrenicu, poprište najstrašnijeg masovnog zločina na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata. Snage bosanskih Srba su zarobile i pobile barem 7000 mladića i odraslih muškaraca Muslimana. Drugo pretresno veće ovog suda je presudilo da je u pitanju zločin genocida. Taj predmet, u kome je optuženik Radoslav Krstić, je u žalbenom procesu. Srebrenica je bila zaštićena zona Ujedinjenih nacija u kojoj je utočište našlo barem 45 hijada Muslimana, sve do prodora Vosjke bosanskih Srba.

U 'Izjavi činjenica i prihvatanja odgovornsoti' koju je priložio uz nacrt nagodbe, Nikolić je rekao da su ubistva hiljada muškaraca i dečaka Muslimana bila isplanirana na najvišem vrhu vojske bosanskih Srba. Kao načelnik za bezbednost Bratunačke brigade, Nikolić je bio zadužen za koordinaciju i nadzor 'nad transportom žena i dece u Kladanj i odvajanje i zatvaranje radno sposobnih muškaraca Mulismana,' što je on i uradio. Od njega je još zatražano da izabere pogodne sabirne centre gde su ovi zarobljenici držani do pogubljenja. Nikolić je preneo informacije svom nadređenom, takođe optuženom Vidoju Blagojeviću, za koga on veruje da je bio 'potpuno obavešten o operaciji transporta i ubistva.'

U svojoj pisanoj izjavi je Nikolić još poimenično nabrojao druge oficire i civile koji su učestvovali u ovojo peraciji. Protiv nekih od njih su podignute optužnice pred Međunarodnim sudom. Nikolić je takođe priznao da je učestvovao u ekshumaciji tela iz masovnih grobnica i njihovo prebacivanje u druge grobnice, i navodi imena naredbodavaca. Osim toga, Nikolić je spomenuo da su oficiri Drinkskog korpusa Armije Republike Srpske namerno uništavali kompromitujuće dokaze, kao i to da su ga, nakon što je protiv njega podignuta optužnica, posetili oficiri Armije RS i ljudi iz Službe bezbednosti sa zahtevom da ne odaje tajne.

Ako Pretresno veće na kraju ipak prihvati ovu nagodbu, Nikolić će da svedoči protiv Blagojevića, Dragana Obrenovića i Dragana Jokića, kojima uskoro počinje suđenje. Njegovo svedočanstvo bi verovatno doprinelo boljem razumevanju srebreničkog masakra -- kako je isplaniran, izveden i zataškan. Možda bi to ohrabrilo i druge da svedoče i osvetle druge mračne epizode u zamenu za blaže kazne. Njegovo svedočenje bi bilo dodatno značajno zato što bi konačno diskreditovalo one koji i dalje poriču da su bosanski Srbi ubili hijade Muslimana u Srebrenici. Preživelima bi bilo značajno da barem jedan od počinilaca kaže istinu i prizna ogroman obim zločina, i svoju ličnu odgovornost.

Sudije Pretresnog veća, koji izgleda da nisu upoznati ili nemaju poverenja u ovu praksu, su sve to doveli u u pitanje. Sudija Liu je, na primer, izrazio nesigurnost oko dogovora koji su stranke postigle da se kazna Nikoliću izrekne tek nakon što on svedoči protiv ostalih optuženih. Sudija smatra da bi kaznu trebalo izreći pre svedočenja, da optuženi ne bi pao u napast da preuveliča dokaze u nadi da će time da obezbedi kraću kaznu. Tužilac Piter Mekloski [Peter McCloskey] se usprotivio, tvrdeći da optuženi treba da svedoči pre kraja kaznenog postupka, kako bi tužioci i Sud mogli da ocene u kojoj je meri on iskren i pouzdan informator, i u kojoj meri sarađuje sa tužilaštvom. Sa tog stanovišta, optuženi ima jači motiv da kaže sve što zna, ukljkučujući i to koja je bila njegova uloga u zločinima, jer će nastojati da impresionira Sud i tužioce svojom saradnjom. Ako je presuda već izrečena, osuđeni bi verovatno nastojao da izbegne da na sebe navuče gnjev ostalih optuženih.

Sudije još kao da nisu mogli da shvate zašto su se tužioci sa optuženim nagodili da odbace ostale navode optužnice tek posle njegovog svedočenja. Sudija Liu je pitao: 'Da li to znači da optuženi priznaje svoju krivicu za progone, ali da ostali navodi optužnice i dalje stoje?' Tužilac Mekloski je pokušao da objasni da su ostali navodi optužnice samo privremeno suspendovani, za slučaj da optuženi pokuša da izbegne svoj deo dogovora. Ako bi on to uradio nakon što su tužioci povukli ostale navode optužnice, moglo bi mu se suditi samo za progone. Kada mu je postalo jasno da ne uspeva da uveri sudije da ovime ne bi bilo prekršeno neko ključno pravo optuženog, Mikloski je predložio sudijama da izbace ostale navode optužnice, ali tako da se tužilaštvu ostavi mogućnost da ponovo prošire optužnicu, u slučaju da optuženi odustane od nagodbe. Na kraju pretresa se činilo da je tužilac Mikloski spreman da se bespovratno odrekne svih osim jednog navoda optužnice.

Sudije su bili zabrinuti jer su procenili da bi se pristankom na nagodbu Nikolić odrekao nekih prava koje su optuženicima zagarantovana. Među njiima je pravo da ne prizna svoju krivicu i da time prisili tužilaštvo da dokaže navode optužnice na javnom i nepristrasnom suđenju; pravo na suđenje bez nepotrebnog odugovlačenja; pravo da unakrsno ispituje svedoke optužbe na suđenju; da ne bude prisiljen da svedoči protiv sebe ili da prizna krivicu; da se brani ćutanjem, itd.

Sudije nisu razumeli da optuženi takođe ima pravo da prizna svoju krivicu, da ne insistira na javnom suđenju i da pokuša da umanji težinu svog zločina i kazne time što sarađuje sa tužilaaštvom. Optuženi ima pravo da se odrekne prava koja bi dobio ako bi njegov predmet bio pred sudijom.

Ako sudije budu insistirali da je nagodba između optuženog i tužilaca neprihvatljiva, oduzeće mu prava koja traži -- i dovešće ga u opsnost da bude osuđen za barem neke od šest zločina (uključujući genocid) za koje je optužen. Učiniće mnogo verovatnijim upravo ono što on pokušava da izbegne -- doživotnu robiju.

Nikolićevi advokati su pokušali ovo da objasne sudijama: '[Optuženi Nikolić], prihvatajući odgovornost za svoju krivicu, takođe preuzima obavezu da govori istinu. On je spreman da sarađuje sa tužiocem, da ostvari ovu saradnju da bi onda imao preporuku tužilaca da je iskreno sarađivao sa njima i da bi to onda imalo uticaja na težinu kazne.' Branioci su istakli da u Pravilniku Međunarodnog suda stoji da je saradnja optuženog sa tužilaštvom jedina osnova po kojoj se kazna može smanjiti [Pravilo 101 (B) (ii)]. Tužilac je takođe, čini se bezuspešno, pokušavao da objasni sudijama osnovne principe ovakvih pravnih nagodbi.

Sudija Liu je zaključio pretres naloživši strankama da se ponovo sastanu i da pokušaju da postignu sporazum kojim bi zadovoljili sudije. I tužioci i odbrana su delovali kao da ne znaju kako bi to mogli da urade. Sudije koje odbijaju ovakvo rešenje deluju kao neko ko bi, kada mu se na srebrnom tanjiru donese zlatni prsten, pravio problem iz toga da li je tanjir zaista od srebra, ili je samo posrebljen. Zlatni prsten pri tome nije primećen, i lako može da se izgubi u diskusiji. Možda bi najbolji predlog bio da se sudijama održi kratko predavanje o nagodbama ove vrste, u običajnom pravu generalno, i u praksi Međunarodnog suda. Verovatno bi to bio jedini način da se postigne da Momir Nikolić iskreno, kopmletno i javno svedoči o pogubljenju hiljada ljudi u Srebrenici.