Sud doneo odluku da zlocini u Vojvodini nisu pokriveni Statutom Tribunala
Sud doneo odluku da zlocini u Vojvodini nisu pokriveni Statutom Tribunala
Vojislav Seselj, koji je optuzen za ratne zlocine i zlocine protiv covecnosti, uspeo je da izdejstvuje “poen” pred Pretresnim vecem u vezi sa njegovim osporavanjem optuznice. Jedan deo Seseljevih prigovora protiv optuzbe odnosi se na navodne akcije u Vojvodini, u Srbiji. Oni su zasnovani na premisi da nije bilo oruzanog sukoba u Vojvodini. Uslov za primenu obe odredbe Statuta po kojima je Seselj optuzen, clan 3 – Ratni zlocini i clan 5 – Zlocini protiv covecnosti, jeste postojanje oruzanog sukoba. Osim zahteva tuzilastvu da pojasni znacenje izraza “pocinjeni”, sud je odbio preostale Seseljeve prigovore.
Pored optuzbi za zlocine pocinjene u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, optuznica tereti Seselja za deportaciju nesrpskog (pretezno hrvatskog) stanovnistva u Vojvodini. On je optuzen da je na sastanku odrzanom u maju 1992.godine u Vojvodini instruirao “svoje saradnike (iz Srpske radikalne stranke, ciji je predsednik) da kontaktiraju nesrbe i da im prete smrcu ukoliko ne napuste to podrucje”. Nakon tog sastanka, Seselj “je odrzao zapaljiv govor u selu Hrtkovci u Vojvodini u kome je pozvao na proterivanje Hrvata iz tog podrucja, procitavsi pritom listu hrvatskih stanovnika koji bi trebalo da odu u Hrvatsku” – navodi se u optuznici. Nakon tog govora otpocela je tromesecna kampanja etnickog ciscenja, koja je ukljucivala uznemiravanje, zaplasivanje i pretnje. Mnogi Hrvati su napustili podrucje, a njihove kuce su Srbi zatim opljackali i zaposeli.
Optuznica pokusava da uspostavi vezu izmedju tih dogadjaja sa kampanjom etnickog ciscenja u Hrvatskoj i Bosni, gde je postojanje oruzanog sukoba utvrdjeno. Medjutim, sud je doneo odluku da tuzilastvo mora takodje navesti, i za to pruziti dovoljno dokaza, da je oruzani sukob postojao u Vojvodini u vreme kada su se ti dogadjaji navodno odigrali. Ukoliko tuzilastvo to ne uspe da ucini, tacke optuznice vezane za Vojvodinu bice povucene ili odbijene.
U najvecem delu rat se nije vodio na teritoriji Srbije. Medjutim, navodno etnicko cescenje u Vojvodini jeste deo ukupne kriminalne seme za koju tuzilastvo optuzuje. Cini se da stanoviste zalbenog veca u slucaju Kunarac (12.jun 2002.) protivreci odluci pretresnog veca u ovom slucaju: “Nije neophodno da postoji korelacija izmedju oblasti gde se odvijaju borbe i geografskog domasaja zakona ratovanja. Zakoni rata primenjuju se na citavoj teritoriji zaracenih drzava ili, u slacaju unutrasnjeg sukoba, na citavoj teritoriji pod kontrolom strane u sukobu”. Obzirom da tuzilastvo navodi zajednicki zlocinacki poduhvat, u kome su ucesce uzeli srpski i savezni rukovodioci, da se nesrbi uklone iz delova Hrvatske, Bosne i Vojvodine, cinjenica da se borbe izmedju dve vojne formacije nisu odigrale u Vojvodini ne bi trebalo da bude relevantna. Nasilno premestanje civilnog stanovnistva, kao deo zajednickog zlocinackog poduhvata, bi trebalo da bude pokriveno odredbama statuta. Kao sto je zalbeno vece u slucaju Kunarac zakljucilo: “Krsenje zakona i obicaja ratovanja moze nastupiti u vreme i na mestu na kome se ne odigravaju borbe”.
Pretresno vece odobrilo je tuzilastvu da precizira pitanja nadleznosti vezana za Vojvodinu i postojanje oruzanog sukoba. Ukoliko to pojasnjenje ne zadovolji vece, tuzilastvo moze da zatrazi odobrenje za ulaganje zalbe.
Pored optuzbi za zlocine pocinjene u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, optuznica tereti Seselja za deportaciju nesrpskog (pretezno hrvatskog) stanovnistva u Vojvodini. On je optuzen da je na sastanku odrzanom u maju 1992.godine u Vojvodini instruirao “svoje saradnike (iz Srpske radikalne stranke, ciji je predsednik) da kontaktiraju nesrbe i da im prete smrcu ukoliko ne napuste to podrucje”. Nakon tog sastanka, Seselj “je odrzao zapaljiv govor u selu Hrtkovci u Vojvodini u kome je pozvao na proterivanje Hrvata iz tog podrucja, procitavsi pritom listu hrvatskih stanovnika koji bi trebalo da odu u Hrvatsku” – navodi se u optuznici. Nakon tog govora otpocela je tromesecna kampanja etnickog ciscenja, koja je ukljucivala uznemiravanje, zaplasivanje i pretnje. Mnogi Hrvati su napustili podrucje, a njihove kuce su Srbi zatim opljackali i zaposeli.
Optuznica pokusava da uspostavi vezu izmedju tih dogadjaja sa kampanjom etnickog ciscenja u Hrvatskoj i Bosni, gde je postojanje oruzanog sukoba utvrdjeno. Medjutim, sud je doneo odluku da tuzilastvo mora takodje navesti, i za to pruziti dovoljno dokaza, da je oruzani sukob postojao u Vojvodini u vreme kada su se ti dogadjaji navodno odigrali. Ukoliko tuzilastvo to ne uspe da ucini, tacke optuznice vezane za Vojvodinu bice povucene ili odbijene.
U najvecem delu rat se nije vodio na teritoriji Srbije. Medjutim, navodno etnicko cescenje u Vojvodini jeste deo ukupne kriminalne seme za koju tuzilastvo optuzuje. Cini se da stanoviste zalbenog veca u slucaju Kunarac (12.jun 2002.) protivreci odluci pretresnog veca u ovom slucaju: “Nije neophodno da postoji korelacija izmedju oblasti gde se odvijaju borbe i geografskog domasaja zakona ratovanja. Zakoni rata primenjuju se na citavoj teritoriji zaracenih drzava ili, u slacaju unutrasnjeg sukoba, na citavoj teritoriji pod kontrolom strane u sukobu”. Obzirom da tuzilastvo navodi zajednicki zlocinacki poduhvat, u kome su ucesce uzeli srpski i savezni rukovodioci, da se nesrbi uklone iz delova Hrvatske, Bosne i Vojvodine, cinjenica da se borbe izmedju dve vojne formacije nisu odigrale u Vojvodini ne bi trebalo da bude relevantna. Nasilno premestanje civilnog stanovnistva, kao deo zajednickog zlocinackog poduhvata, bi trebalo da bude pokriveno odredbama statuta. Kao sto je zalbeno vece u slucaju Kunarac zakljucilo: “Krsenje zakona i obicaja ratovanja moze nastupiti u vreme i na mestu na kome se ne odigravaju borbe”.
Pretresno vece odobrilo je tuzilastvu da precizira pitanja nadleznosti vezana za Vojvodinu i postojanje oruzanog sukoba. Ukoliko to pojasnjenje ne zadovolji vece, tuzilastvo moze da zatrazi odobrenje za ulaganje zalbe.
