Stručnjak za ustavno pravo smatra da je Srbija prekršila Ustav SFRJ
Dan 229
Stručnjak za ustavno pravo smatra da je Srbija prekršila Ustav SFRJ
Dan 229
Unakrsno ispitujući stručnjaka za ustavno pravo, dr. Ivana Kristana, Milošević je ponovo otvorio vrata koja je Pretresno veće ranije čvrsto zatvorilo -- i učinio time sebi medveđu uslugu. U maju 2003, Pretrseno veće je odredilo da dr. Kristan ne može da svedoči o pitanjima koja se odnose na ukidanje autonomije Kosova i na pravo Kosovara na samo-opredeljenje do otcepljenja, zato što je on o tome već izneo svoje mišljenje pre desetak godina, dok je bio član Ustavnog suda SFRJ. Veće je procenilo da je činjenica da je on o tim pitanjima ranije odlučivao dovoljan razlog da ga se sada ne može smatrati objektivnim u ovom pitanju. Ustavni sud nije doneo konačnu presudu o kosovskom pitanju [vidi CIJ izeveštaj od 23.05.2003.]
Dok se šef tužilaštva Džefri Najs trudio da od dr. Kristana dobije precizna objašnjenja o strukturi vojne i civilne komande u ustavima SFRJ, FRJ i Srbije, Milošević je proveo dosta vremena ispitujući ga o pitanjima koja se odnose na Kosovo. Iako su sudije upozorili optuženog da to ne čini, dali su mu -- kao i do sada -- veću slobodu zato što se samostalno brani, pretpostavljajući verovatno da je njegov cilj da dovede u pitanje kredibilitet veštaka.
Milošević je počeo čitanjem članka koga je svedok napisao 1981 godine, koji se odnosio na zahtve kosovskih Albanaca da im se dozvoli formiranje republike ili otcepljenje od Jugoslavije i priključenje Albaniji. Dr. Kristan je rekao da je članak napisao na osnovu svojih tadašnjih saznanja, za koja je kasnije ustanovio da su bila netačna. Milošević je tako dao svedoku priliku da iznese pred Veće podatke koje su oni prethodno odlučili da isključe.
Dr. Kristan smatra da je Ustav 1974 štitio prava manjina, uključujući Albance i Mađare. Ostale grupe su imale status naroda, i svoje republike unutar SFRJ. Albanci na Kosovu, kao i Mađari, Slovaci i drugi u Vojvodini, dobili su autnomiju unutar svojih pokrajini. Po principu pariteta, međutim, pokrajine su bile jednake republikama unutar predsedništva SFRJ. Uprkos ustavnim garancijama, dr. Kristan smatra da su Alabnci bili podređeni Srbima, pa su zato tražili republiku.
Zanemarujući upozorenja sudija, optuženi je nastavio da ispituje veštaka o Kosovu. Dr. Kristan je objasnio da je Srbija nelegalno ukinula autonomiju Kosova ustavnim amandmanima 1989 i novim ustavom 1990. Tako su, kaže Kristan, Kosovarima oduzeti 'Ustav, skupština ,,, predsedništvo.. i Ustavni sud.' Svedok smatra da je Srbija prekršila Ustav SFRJ koji je uspostavio autonomiju Kosova, jer je odlučivanje o autonomiji bilo u isključivoj ingerenciji savezne vlade. Rekao je još da je Mioševićev zahtev Skupštini Srbije da smeni kosovskog predstavnika u saveznom predsedništvu takođe bio protivustavan. Ovi potezi Srbije su uticali na sve građane Jugoslavije, jer je time bitno promenjena struktura vlasti na saveznom nivou.
U nastavku unakrsnog ispitivanja, Milošević je načeo još jednu temu koju je trebao da izbegava. Pitao je svedoka zašto je ćutao o Članu 135 Ustava Srbije iz 1990? Član 135 ima dva paragrafa, a Miloševićevo pitanje se odnosilo na prvi, koji kaže da se prava i dužnosti navedena u Ustavu Srbije moraju ostvariti u skladu sa odredbama Ustava SFRJ. Sudija Robinson je zamolio prevodioce da pročitaju i drugi paragraf, koji kaže da, kada odluke saveznih organa ili drugih republika stavljaju građane Srbije u neravnopravan položaj ili na neki način ugrožavaju interese Srbije bez nadoknade, Srbija može preduzeti mere da zaštiti svoje interese. Drugim rečima, pitanja na koja se odnosi Ustav Srbije moraju da budu rešavana u skladu sa Ustavom SFRJ, ali Srbija može da se suprtostavi saveznim odlukama koje nisu u njenom interesu.
Optuženi je citirao Član 135 da bi pokazao da je Srbija prepustila vojna pitanja SFRJ, i da nije formirala, niti je planirala da formira, vlastite vojne snage. Dr. Kristan je rekao da je Ustav Srbije predviđao vojne snage, ali da u njemu nije bilo spomena teritorijalne odbrane (TO), koja je Ustavom SFRJ i ranijim Ustavom Srbije bila zadužena za odbranu republika. Milošević je odgovorio da se iz Člana 135 vidi da Srbija nije nikada formirala vojsku, nego da se oslanjala na JNA. Svedok je rekao da je je Srbija kasnije usvojila Zakon o odbrani, kojim je formirana TO Srbije. Međutiom, kako nije spomenuta u Ustavu Srbije iz 1990, TO nije prepušetena SFRJ po Članu 135. Potezi Srbije su nalik kibicerskim trikovima u kojma publika očekuje da će novčić biti ispod jedne ruke, a u stvari je sakriven u drugoj ruci.
Isto se može reći i za tužilaštvo, iako je u tom slučaju optuženi namerno odabrao da prati 'pogrešnu ruku.' Ispitivao je svedoka o temama koje je Veće zabranilo i o ustavnoj odredbi koja šteti njegovoj odbrani. On nije obratio pažnju na veoma važne stručne ocene dr. Kristana, na primer na onu da je objava vanrednog stanja u oktobru 1991 bila nelegalna, jer Predsedništvo nije imalo kvoruma. On je rekao i da je odluka srpske skupštine da povuče predstavnika Kosova iz Predsedništva SFRJ bila nelegalna (Milošević se nije usprotivio); Ustav SRJ iz 1992 je bio nelegalan, jer se o SRJ kao produžetku SFRJ nisu izjasnili svi članovi savezne skupštine; potezi hrvatskih Srba i njihovi zahtevi za nezavisnošću od Hrvatske su bili nelegalni, smatra Kristan.
Zakon o odbrani iz 1991 godine dao je predesdniku Srbije pravo da odlučuje o pitanjima vezanim za odbranu republike, i daje mu komandu nad oružanim snagama, uključujući TO. Sve paravojne formacije su proglašene nelegalnima. Predsednik republike nije imao pravo da mobiliše policiju u oružane snage bez prethodne objave rata, a u slučaju rata, predesednik Srbije je odgovoran za akcije policijskih snaga u vojnim operacijama. Bespravno je i učešće policijskih jedinica u borbama izvan republike Srbije.
Niko ne može da zameri Miloševiću što ne uspeva da se drži teme. Njegov je problem što nije u stanju da od neke teme odustane, ili da proceni njenu važnost (premda je takođe tačno da on obrađuje teme koje su njemu politički značajne, a koje nisu nužno vezane za predmet.) Njegov izbor tema je ponekad ironičan. Na primer, insistirao je da se dr. Kristan izjasni o Članu 135 Ustava Srbije. Na osnovu tog člana su vlasti Srbije 2001 godine zaobišle savezni zakon koji zabranjuje izručenje državljana SRJ drugim zemljema, i tako su uspeli da pravno opravdaju izručenje Miloševića Međunarodnom sudu u Hagu [autor zahvajuje Mirku Klarinu za ovo objašnjenje.]
Dok se šef tužilaštva Džefri Najs trudio da od dr. Kristana dobije precizna objašnjenja o strukturi vojne i civilne komande u ustavima SFRJ, FRJ i Srbije, Milošević je proveo dosta vremena ispitujući ga o pitanjima koja se odnose na Kosovo. Iako su sudije upozorili optuženog da to ne čini, dali su mu -- kao i do sada -- veću slobodu zato što se samostalno brani, pretpostavljajući verovatno da je njegov cilj da dovede u pitanje kredibilitet veštaka.
Milošević je počeo čitanjem članka koga je svedok napisao 1981 godine, koji se odnosio na zahtve kosovskih Albanaca da im se dozvoli formiranje republike ili otcepljenje od Jugoslavije i priključenje Albaniji. Dr. Kristan je rekao da je članak napisao na osnovu svojih tadašnjih saznanja, za koja je kasnije ustanovio da su bila netačna. Milošević je tako dao svedoku priliku da iznese pred Veće podatke koje su oni prethodno odlučili da isključe.
Dr. Kristan smatra da je Ustav 1974 štitio prava manjina, uključujući Albance i Mađare. Ostale grupe su imale status naroda, i svoje republike unutar SFRJ. Albanci na Kosovu, kao i Mađari, Slovaci i drugi u Vojvodini, dobili su autnomiju unutar svojih pokrajini. Po principu pariteta, međutim, pokrajine su bile jednake republikama unutar predsedništva SFRJ. Uprkos ustavnim garancijama, dr. Kristan smatra da su Alabnci bili podređeni Srbima, pa su zato tražili republiku.
Zanemarujući upozorenja sudija, optuženi je nastavio da ispituje veštaka o Kosovu. Dr. Kristan je objasnio da je Srbija nelegalno ukinula autonomiju Kosova ustavnim amandmanima 1989 i novim ustavom 1990. Tako su, kaže Kristan, Kosovarima oduzeti 'Ustav, skupština ,,, predsedništvo.. i Ustavni sud.' Svedok smatra da je Srbija prekršila Ustav SFRJ koji je uspostavio autonomiju Kosova, jer je odlučivanje o autonomiji bilo u isključivoj ingerenciji savezne vlade. Rekao je još da je Mioševićev zahtev Skupštini Srbije da smeni kosovskog predstavnika u saveznom predsedništvu takođe bio protivustavan. Ovi potezi Srbije su uticali na sve građane Jugoslavije, jer je time bitno promenjena struktura vlasti na saveznom nivou.
U nastavku unakrsnog ispitivanja, Milošević je načeo još jednu temu koju je trebao da izbegava. Pitao je svedoka zašto je ćutao o Članu 135 Ustava Srbije iz 1990? Član 135 ima dva paragrafa, a Miloševićevo pitanje se odnosilo na prvi, koji kaže da se prava i dužnosti navedena u Ustavu Srbije moraju ostvariti u skladu sa odredbama Ustava SFRJ. Sudija Robinson je zamolio prevodioce da pročitaju i drugi paragraf, koji kaže da, kada odluke saveznih organa ili drugih republika stavljaju građane Srbije u neravnopravan položaj ili na neki način ugrožavaju interese Srbije bez nadoknade, Srbija može preduzeti mere da zaštiti svoje interese. Drugim rečima, pitanja na koja se odnosi Ustav Srbije moraju da budu rešavana u skladu sa Ustavom SFRJ, ali Srbija može da se suprtostavi saveznim odlukama koje nisu u njenom interesu.
Optuženi je citirao Član 135 da bi pokazao da je Srbija prepustila vojna pitanja SFRJ, i da nije formirala, niti je planirala da formira, vlastite vojne snage. Dr. Kristan je rekao da je Ustav Srbije predviđao vojne snage, ali da u njemu nije bilo spomena teritorijalne odbrane (TO), koja je Ustavom SFRJ i ranijim Ustavom Srbije bila zadužena za odbranu republika. Milošević je odgovorio da se iz Člana 135 vidi da Srbija nije nikada formirala vojsku, nego da se oslanjala na JNA. Svedok je rekao da je je Srbija kasnije usvojila Zakon o odbrani, kojim je formirana TO Srbije. Međutiom, kako nije spomenuta u Ustavu Srbije iz 1990, TO nije prepušetena SFRJ po Članu 135. Potezi Srbije su nalik kibicerskim trikovima u kojma publika očekuje da će novčić biti ispod jedne ruke, a u stvari je sakriven u drugoj ruci.
Isto se može reći i za tužilaštvo, iako je u tom slučaju optuženi namerno odabrao da prati 'pogrešnu ruku.' Ispitivao je svedoka o temama koje je Veće zabranilo i o ustavnoj odredbi koja šteti njegovoj odbrani. On nije obratio pažnju na veoma važne stručne ocene dr. Kristana, na primer na onu da je objava vanrednog stanja u oktobru 1991 bila nelegalna, jer Predsedništvo nije imalo kvoruma. On je rekao i da je odluka srpske skupštine da povuče predstavnika Kosova iz Predsedništva SFRJ bila nelegalna (Milošević se nije usprotivio); Ustav SRJ iz 1992 je bio nelegalan, jer se o SRJ kao produžetku SFRJ nisu izjasnili svi članovi savezne skupštine; potezi hrvatskih Srba i njihovi zahtevi za nezavisnošću od Hrvatske su bili nelegalni, smatra Kristan.
Zakon o odbrani iz 1991 godine dao je predesdniku Srbije pravo da odlučuje o pitanjima vezanim za odbranu republike, i daje mu komandu nad oružanim snagama, uključujući TO. Sve paravojne formacije su proglašene nelegalnima. Predsednik republike nije imao pravo da mobiliše policiju u oružane snage bez prethodne objave rata, a u slučaju rata, predesednik Srbije je odgovoran za akcije policijskih snaga u vojnim operacijama. Bespravno je i učešće policijskih jedinica u borbama izvan republike Srbije.
Niko ne može da zameri Miloševiću što ne uspeva da se drži teme. Njegov je problem što nije u stanju da od neke teme odustane, ili da proceni njenu važnost (premda je takođe tačno da on obrađuje teme koje su njemu politički značajne, a koje nisu nužno vezane za predmet.) Njegov izbor tema je ponekad ironičan. Na primer, insistirao je da se dr. Kristan izjasni o Članu 135 Ustava Srbije. Na osnovu tog člana su vlasti Srbije 2001 godine zaobišle savezni zakon koji zabranjuje izručenje državljana SRJ drugim zemljema, i tako su uspeli da pravno opravdaju izručenje Miloševića Međunarodnom sudu u Hagu [autor zahvajuje Mirku Klarinu za ovo objašnjenje.]
