Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Stručnjak za snajpere svedoči na suđenju Karadžiću

Na suđenju Karadžiću svedok je predočio analizu ciljeva gađanih tokom opsade Sarajeva.
By Rachel Irwin

Piše: Rachel Irwin iz Haga (TU br. 663, 1. oktobar 2010.)

Jedan veštak je na suđenju Radovanu Karadžiću ove sedmice svedočio o nekoliko snajperskih napada koji su se u Sarajevu dogodili tokom bosanskog rata, uključujući i onaj u kojem je poginuo jedan sedmogodišnji dečak.

Svedok optužbe Patrik van der Vejden (Patrick van der Weijden), koji je već svedočio na tri ranija suđenja, obučeni je snajperista i instruktor snajpera u holandskim specijalnim snagama.

On je pred sudom rekao da je u periodu od 2006. do 2009, dolazio u Sarajevo kako bi analizirao brojne snajperske incidente i utvrdio poreklo vatre, upotrebljeno oružje i da li su strelci bili u prilici da identifikuju metu. Na temelju vlastite analize 17 takvih incidenata, Van der Vejden je pripremio izveštaj za tužilaštvo, o kojem je bilo reči tokom njegovog svedočenja.

Tužioci tvrde da je Karadžić, kao neko ko je u periodu od 1992. do 1996. bio predsednik samoproglašene Republike Srpske (RS), planirao i nadzirao opsadu Sarajeva, koja je trajala 44 meseca i u kojoj je poginulo skoro 12,000 ljudi. Karadžićeva vojska se tereti da je namerno otvarala snajpersku i artiljerijsku vatru na civilno stanovništvo, a sa ciljem „širenja terora“ u gradu.

Optužnica ima ukupno 11 tačaka i u njoj se navodi da je Karadžić odgovoran za zločine genocida, progona, istrebljenja, ubijanja i prisilnog raseljavanja, koji su „doprineli ostvarivanju cilja – trajnog raseljavanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata sa teritorije na koju su polagali pravo bosanski Srbi“. Uhapšen je u Beogradu, jula 2008., nakon što je 13 godina proveo u bekstvu.

Tokom saslušanja, tužilac Fergal Gejnor (Fergal Gaynor) je Van der Vejdena ispitivao o pravilima koja regulišu ratna dejstva.

„Možete li sudu reći šta pravila o ratnim dejstvima kažu u vezi sa snajperskim napadima na nekoga ko izgleda kao civil? Pod kojim okolnostima je to dozvoljeno?“, pitao je Gejnor.

„Snajperska vatra [može] biti dozvoljena samo ukoliko civil predstavlja neposrednu ratnu opasnost po vas ili vaše saborce“, kazao je Van der Vejden, dodajući kako civil može biti smatran pretnjom ukoliko je on ili ona u posedu naoružanja ili eksploziva.

„Ako niste sigurni da meta predstavlja pretnju, šta propisuju pravila ratovanja?“, pitao je Gejnor.

„Upotreba sile nije dopuštena“, odgovorio je svedok. On je napomenuo da bi, u sistemu koji je njemu poznat, svako ko bi ubio civila bez razloga smesta bio izveden pred vojni sud.

Budući da je Van der Vejden mesta na kojima su se desili incidenti obišao nekoliko godina nakon samih snajperskih napada, Gejnor ga je pitao da li se taj „protok vremena“ odražava na mogućnost utvrđivanja porekla vatre.

„Osim kada je u pitanju izgradnja novih zgrada . . . ne previše“, odgovorio je Van der Vejden.

„A zbog čega?“, upitao je Gejnor.

„Zbog toga što su linije vida – koje su u mojim izveštajima veoma važne – još uvek tu“, kazao je on.

Van der Vejden je rekao da se – premda jeste davao i izjave u kojima bi ponekad sugerisao i poreklo vatre – to nije mnogo odražavalo na njegove sopstvene zaključke.

„Ponekad se ono što kažu lokacije [svedoci] i ono što je po mom mišljenju moguće ne podudara“, kazao je on.

„Da li ste sledili izjave svedoka, ili ste zaključak u svakom slučaju donosili samostalno?“, upitao je Gejnor.

„Nezavisno rasuđivanje“, odgovorio je Van der Vejden. On je rekao kako je bilo situacija u kojima je žrtva snajperskog napada prisustvovala njegovom obilasku lokacije.

„Kako je na Vašu sposobnost da utvrdite poreklo vatre uticalo odusustvo tela žrtve?“, pitao je Gejnor.

„Sa moje tačke gledišta, pošto se ja strogo pridržavam linije vida, udaljenost [sa kojih su] žrtve gađane . . . po mom mišljenju nije toliko važna“, kazao je svedok.

Tokom svog svedočenja, Van der Vejden je samo nagovestio iz kog pravca je vatra najverovatnije došla, a nije se izjašnjavao o tome da li su ta područja bila pod srpskom kontrolom.

Međutim, sudije na suđenjima generalima bosanskih Srba, Stanislavu Galiću i Dragomiru Miloševiću, utvrdili su u svojim presudama da je snajperska vatra u svakom od incidenata dolazila sa teritorije bosanskih Srba. Galić je potom osuđen na doživotnu robiju, dok je Miloševiću izrečena zatvorska kazna u trajanju od 29 godina.

A kada je došlo vreme da i Karadžić ispita svedoka, on je rekao kako je Van der Vejden bio „obmanut“ informacijama koje mu je dalo tužilaštvo.

„Ne, to nije tačno“, kazao je svedok.

Karadžić je Van der Vejdenu postavljao pitanja u vezi sa nekoliko incidenata koje je analizirao, uključujući onaj u kojem je jedan sedmogodišnji dečak ubijen, a njegova majka ranjena dok su zajedno išli kući 18. novembra 1994. Prema optužnici, Dženana Sokolović je bila pogođena u stomak, ali je metak prošao kroz nju i pogodio njenog sina Nermina u glavu.

„Jeste li upoznati sa protivrečnošću u vezi sa mestom gde se desio taj incident?“, pitao je Karadžić, dodajući da je dečakova majka najpre izjavila da je bila pogođena pre no što je kročila na pešački prelaz, ali da je kasnije izjavila kako je pogođena nakon što je stupila na njega.

Karadžič je rekao i da postoji jedna nesaglasnost u lekarskim izveštajima. U jednom od njih se navodi kako je metak prošao kroz majku i potom pogodio sina – kazao je Karadžić – ali u drugom se kaže da je metak najpre pogodio dečaka, a tek potom majku.

Van der Vejden je rekao kako nije upoznat sa tim navodnim protivrečnostima.

Karadžić je potom postavljao pitanja u vezi sa drugim snajperskim incidentom koji se spominje u optužnici, a tiče se jedne šesnaestogodišnjakinje koja je 26. juna 1994. bila pogođena i ranjena u desno rame, dok se u zapadnom Sarajevu šetala sa prijateljicom.

„Te dve devojke su optužile Srbe i rekle da su hici ispaljeni iz Doma za slepu decu – da li je to tačno?“, pitao je Karadžić.

Van der Vejden je potvrdio da je navodno utvrđeno da se snajper jeste nalazio u Domu za slepe, te da mu je to „najpre pomenulo“ tužilaštvo.

„Od Vas se očekivalo da potvrdite ono što je po mišljenju [tužilaštva] tačno?“, pitao je Karadžić.

Van der Vejden je odgovorio kako je otišao na mesto gde se dogodio incident kako bi „razmotrio mogućnosti“. On je rekao da je uzeo u obzir školu za slepe, ali i druge lokacije.

„Po mom mišljenju, taj hitac jeste bio ispaljen iz škole za slepe“, kazao je on.

Pred sudom je svedočio i svedok optužbe Milomir Šoja, inženjer elektrotehnike, koji je govorio o upotrebi lansera avio-bombi od strane snaga bosanskih Srba u Sarajevu.

Po okončanju Šojinog svedočenja, suđenje je prekinuto zbog Karadžićeve bolesti, premda detalji u vezi sa oboljenjem nisu otkriveni na javnom zasedanju.

Suđenje će biti nastavljeno 5. oktobra.

Rachel Irwin izveštava za IWPR iz Haga.