Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Stručnjak govori o genocidu sa stanovišta društvenih nauka

Dan 274
By IWPR ICTY
Od svih optužbi protiv Slobodana Miloševića, najteža za dokazivanje je njegova odgovornost za genocid. Pojam 'genocid' je ušao u leksikon međunarodnog prava tek nakon Drugog svetskog rata, u kome je sistematski pobijeno oko šest miliona Jevreja. Masovna ubistva civila su stara koliko čovečanstvo, ali reč genocid je skovao tek polovinom prošlog veka Rafael Lemkin, jedan od autora nacrta Konvencije Ujedinjenih naroda o prevenciji i kažnjavanje genocida. Konvencija sadrži pravnu definicju termina genocid po kojoj se ravnaju međunarodni sudovi za bivšu Jugoslaviju i za Ruandu. Pravna definicija genocida je šira od definicije Holokausta (genocida nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu.) Ali, i takva definicija ne obuhvata sve ono što se u običnom govoru i u društvenim naukama naziva genocidom.

Dr. Ton Zvan [Ton Zwaan], stručnjak u relativno novoj disciplini studije genocida, je svedočio za tužilaštvo o genocidu sa gledišta društvenih nauka. On smatra da je Holokaust bio istorijski presedan jer su Nacisti pokušali da unište svakog Jevreja do koga su mogli doći. Ostali masakri koji se generalno smatraju genocidima nisu imali tako finalne ciljeve, rekao je doktor Zvan na Sudu. Međutim, Holokaust se i dalje upotrebljava kao model sa kojim se porede ostala masovna ubistva da bi se utvrdilo da li predstavljaju genocid ili ne, što dovodi do toga da neki slučajevi ne bivaju svrstani u kategoriju 'genocida' uprkos uverenju pravnika i drugih stručnjaka da je u pitanju upravo taj zločin.

Doktor Zvan nije spomenuo još i da je termin genocid ušao u svakodnevni govor i da u tom kontekstu označava strašne zločine, uključujuči masovna ubistva, usmerena protiv određene grupe. U takvoj upotrebi, drugi zločini su uključeni pod isti termin, što dovodi do omalovažavanja strašnog (i jedinstvenog) zločina genocida. Verovatno je to posledica želje žrtava i preživelih da zločini protiv njih ne budu zaboravljeni i da budu ozbiljno uzeti u obzir. Nekim žrtvama se čini da je jedini način da opišu dubinu svog bola i strahote zločina koje su preživeli ako upotrebe termin genocid, bez obzira da li sam zločin zadovoljava pravnu definiciju tog termina.

Međutim, u sudnici je jedino važna pravna definicija genocida. Iako je jasno opisan u Statutu, tačno značenje termina kada se primenjuje na Bosnu (posebno na Srebrenicu) je i dalje sporno. Očekuje se da će u toku ove godine Apelaciono veće u predmetu protiv Radoslava Krstića, koji je osuđen zbog svog učešća u genocidu, da dodatno obrazloži spornu definiciju.

Tužioci su od Zvana zatražili da, ne osvrćući se na slučaj bivše Jugoslavije, Pretresnom veću podnese izveštaj o dosadašnjem razvoju naučne discipline genocidnih studija. On je razmotrio četiri druga slučaja masovnih ubistava -- Jermena (stradalih u Otomanskom carstvu), Jevreja (pod Nacistima), Kambodžanaca (pod Pol Potom) i Tutsija (pod Hutuima u Ruandi).

Doktor Zvan je rekao da genocid nije prirodan fenomen u društvima, i da ni u jednom slučaju nije posledica vrenja u društvu, gde gnjev masa zahvati i članove elita. Naprotiv, radi se isključivo o obrnutom procesu, koji počinje kada oni koji imaju vlast ili žele da dođu na vlast stvore plan i namerno navedu mase na genocid. Pri tome moraju biti ispunjena dva preduslova: opšta kriza i raslojavanje u društvu. Pod tim uslovima inicijatori naprave plan da eliminišu određenu grupu. Izvršenje plana počinje sa propagiranjem ideologije koja dehumanizuje neprijatelja i deli masu na 'nas' i 'njih'. Tako se vremenom prevlada ljudska averzija prema masovnom ubijanju. Elite, pokretači genocida, često koriste kolektivno istorijsko sećanje svoje grupe koja je, u stvarnosti ili u legendi, bila žrtva neprijatelja. Na primer, Huti su, donekle opravdano, smarali sebe istorijskim žrtvama Tutsi dominacije.

U početnim fazama, objasnio je doktor Zvan, genocidna kampanja nailazi na brojne prepreke. Ali, ako su one prevaziđene, kampanja postaje sve užurbanije i efikasnija, tako da ju je kako vreme prolazi, sve teže zaustaviti. Zvan je rekao da ni u jednom od ova četiri istorijska primera genocid nije bio zaustavljen 'iznutra'; u svim slučajevima bila je potrebna strana vojna intervencija.

U ranim fazama, objasnio je svedok, vođe vrlo paze da se distanciraju od posledica genocida. Hitler, na primer, nije nikada bio svedokom ni jednog čina genocida. On takođe nikada nije izdao pisanu naredbu da svi Jevreji trebaju da budu pobijeni. Ali, potsetio je svedok, od Himlera smo saznali da je Hitler to naređenje dao barem usmeno. Isto je bilo u ostalim primerima. Nakon svega, ostaju samo indirektni dokazi koji povezuju političkog vođu koji je zamislio i pokrenuo mašinu za ubijanje sa njenim stravičnim posledicama.

Sudija Robinson je pitao svedoka da li u jednom trenutku ipak ne dolazi do preklapanja politike ljudi na vrhu i akcije masa? Zvan je odgovorio da je sudijda delomično u pravu: 'Jednom kada je doneta odluka da masovno nasilje neće biti zaustavljeno ... može da se desi ... da grupe na [socijalnom] dnu vide priliku za sebe ili da iskoriste mogućnost da nekažnjeno nastave nasilje.' Drugim rečima, oni vide da neće biti kažnjeni, i da čak imaju dozvolu da nastave sa nasilničkim ponašanjem. U tim situacijama, društvo pomera granice dopuštenog ponašanja, i dozvoljava radnje koje su ranije smatrane kriminalnima. 'Mnogi ljudi na lokalnom nivou će se ponašati nasilno tek kada su sigurni da će proći nekažnjeno.' Dr Zvan je naveo kao primer da su u Poljskoj pod nemačkom okupacijom u 30 slučajeva pogrome nad lokalnim Jevrejima organizovali lokalni vođe. To je bilo moguće, objasnio je, samo zbog nacističke ideologije i politike. Upravo na to se odnosilo pitanje sudije Robinsona.

Svedočenje doktora Zvana će možda pomoći sudijama da pitanje da li je nad bosanskim Muslimanima izvršen genocid razmotre u širem kontekstu, i sa možda nešto više razumevanja snaga koje su stovrile uslove za masovno stradanje civila. Ali, na kraju, oni se moraju držati pravne definicije genocida.

Iako se u razgovorima o otužbi za genocid obično analizira Srebrenica, važno je napomenuti da je Milošević (za razliku od generala Krstića) optužen za genocid nad bosanskim Muslimanima u celoj Bosni i Hercegovini. Na početku je tužilaštvo navelo 18 lokacija, ali je zbog vremenskih ograničenja smanjilo taj broj na šest: Bijeljina, Bratunac, Sarajevo - Ilijaš, Sarajevo - Novi Grad, Srebrenica i Zvornik. Zločini uključuju masovna ubijanja civila u fazi prvobitnog zauzimanja teritorije (pri čemu su na meti posebno bili lokalni vođe i obrazovani ljudi), a zatim: ubijanje, mučenje, silovanja, premlaćivanja i izgladnjivanje hiljada zarobljenika, kao i masovna ubistva u Srebrenici. General Krstić je bio optužen i osuđen samo za svoje učešće u masakru u Srebrenici.

Da potsetimo, optužnica Miloševića tereti da je 'od 1. marta 1992., ili približno od tog dana, do 31. decembra 1995., ... samostalno ili sa drugim članovima zajedničkog kriminalnog poduhvata planirao, potsticao, naredio, izvršio ili na drugi način pomogao i podržao planiranje, pripremu i izvršenje [planskog] uništenja celokupnog [korpusa] ili dela nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe … bosanskih Muslimana ...' On je optužen za genocid i učešće u genocidu. U slededećem članku ćemo se osvrnuti na sporne detalje u pravnoj definiciji genocida, u kontekstu suđenja Miloševiću.

Optuženi će sutra da unakrsno ispita doktora Zvana.