Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Strategija Miloševićeve odbrane

Cetvrti i peti dan
By IWPR ICTY
Uvodna reè tužilaca Medjunarodnog suda u Hagu u procesu protiv Slobodana Miloševiæa
trajala je dva dana. Nakon toga je optuženik, koji sam sebe zastupa, iskoristio priliku da se
obrati sudu. Pravila Tribunala daju optuženiku ovu moguænost, uz prethodno odobrenje
Pretresnog veæa. Uvodna reè se ne daje pod zakletvom, osim ako to optuženik sam ne zatraži,
a suci odluèuju u kojoj je meri izlaganje optuženog verodostojno i relevantno za suðenje.

Slobodan Miloševiæ je na samom poèetku svoje uvodne reèi ponovio da smatra da je Tribunal
nelegitiman, i da je njegovo izruèenje takvom sudu bilo nelegalno. Sudija May je na to odgovorio
da su pitanja legitimnosti i nadležnosti Suda i ispruke optuženih veæ pravno rešena, i da o
tome Sud više neæe da diskutuje. Gospodin Miloševiæ je onda zapoèeo svoje dvodnevno
izlaganje, tokom koga je izložio neke od teza iz svoje odbrane, i izneo optužbe protiv NATO-a
zbog bombardovanja Kosova i Srbije, i protiv KFOR-a i UNMIK-a, za koje smatra da nisu zaštitili
srpske civile od odmazdi posle završetka rata na Kosovu.

Medjunarodni Sud u Hagu su u junu 2000. godine bavio pitanjem ogovornosti NATO-a za ratne
zloèine. Nakon preliminarne istrage, odluèeno je da se ne pokreæe daljnja istraga, zato što je
ocenjeno da 'NATO tokom vojnih operacija nije namerno napadao civile ili nezakonite vojne
ciljeve.' Sud je pokrenuo niz istraga o sluèajevima nasilja na Kosovu i u južnoj Srbiji posle rata,
èije su žrtve bili Srbi, a pretpostavljeni poèinioci Albanci. Ove istrage su pravno komplikovane
utoliko što mora postojati ratni sukob da bi bili primenjivi zakoni koji su u nadležnosti
Medjunarodnog suda (osim Konvencije o Genocidu.) Rezultati tih istraga još nisu poznati
javnosti, ali oni ni nisu relevantni za Miloševiæevu odbranu protiv optužbi u ovom procesu.

Sudeæi po Miloševiæevoj uvodnoj reèi, njegova 'odbrana' se zasniva na sledeæim tezama:

(1) Zapad (SAD i Evropske zemlje) su izazvali raspad Jugoslavije time što su priznali
nezavisnost Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Oni su takoðe podsticali konflikte
medju narodima Jugoslavije, Sovjetskog Saveza i u Èehoslovaèkoj, da bi osigurali sebi
dominantne politièke pozicije.
(2) Srbi u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini su se branili od agresije i od potencijalne agresije
Hrvata, koji su ubijali Srbe u Drugom svetskom ratu.
(3) Da bi osigurao podršku zapada, pokojni hrvatski predsednik Franjo Tuðman je angažovao
privatnu firmu koja se bavi odnosima sa javnošæu. Hrvati su, navodno, izmislili zloèine, kao
na primer uništenje Dubrovnika.
(4) Srbija nije bila u ratu sa Hrvatskom i sa Bosnom i Hercegovinom, a Miloševiæ kao
predsednik Srbije nije bio nadležan za lokalne srpske snage u tim republikama.
(5) Zapadni politièari su se obraæali Miloševiæu kao mirotvorcu i molili ga da pomogne
uspostavljanu mira u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini.
(6) Akcije na Kosovu bile su deo legitimnih napora državne policije da savlada teroriste.
(7) Kada je poèelo NATO bombardovanje, Srbija i Savezna Republika Jugoslavija se se sa
punim pravom branile od inostrane agresije.
(8) Postoje pisane naredbe iz vremena rata na Kosovu kojima su zabranjeni ratni zloèini i zloèini
protiv èoveènosti. Kriminalne radnje pojedinaca su bile kažnjavane, pa se odogovornost ne
može pripisati njihovim komandantima (po teoriji komandne odgovornosti, koju Miloševiæ
inaèe osporava.)
(9) Navodni masakri, ukljuèujuæi 45 ubijenih u selu Raèak, su izmišljotine. Poginuli su bili borci
Oslobodilaèke Vojske Kosova koji su se borili sa srpskim snagama.

Troèlano sudsko veæe ima pravo da odobri ili da ukine svaku od ovih teza iz Miloševiæeve
odbrane, ovisno o tome da li æe gospodin Miloševiæ uspeti da dokaže da su one relevantni i
prihvatljivi odgovori na konkretne navode optužnice.