Strahota Filipovicevog hapsenja.
Novinar IWPR, Miroslav Filipovic, sada na slobodi, posto je usvojena njegova zalba protiv osude za spijunazu, opisuje okolnosti pod kojima je uhapsen, a koje podsecaju na Kafkine romane.
Strahota Filipovicevog hapsenja.
Novinar IWPR, Miroslav Filipovic, sada na slobodi, posto je usvojena njegova zalba protiv osude za spijunazu, opisuje okolnosti pod kojima je uhapsen, a koje podsecaju na Kafkine romane.
Dok sam pisao clanke (o ljudskim pravima u Srbiji i na Kosovu) koji su doveli do mog hapsenja ocekivao sam da cu biti interesantan policiji. Drugi novinari koji su pisali za IWPR takodje su bili pozivani na "informativne" razgovore gde im je ljubazno savetovano "da budu tisi".
Problemi su poceli 8. maja ove godine. Moja zena Slavica i ja smo se upravo vratili iz sela u kojem je moj otac, Ljubomir, vojni oficir u penziji, sahranjen pre nedelju dana.
Na pola puta od ulaza u zgradu, presrela su me dvojica mladica i rekli mi da su iz drzavne bezbednosti. Pokazali su svoje sluzbene kartice i pozvali me da sa njima odem u moj stan.
Po ulasku u stan, sacekali su jos dvojicu policajca i dva 'gradjanina' koje sam lako prepoznao kao njihove dousnike. Rekli su mi da imaju nalog za pretres stana, ali su odbili da mi ga pokazu.
"Pokazacemo vam ga kasnije, nemojte biti tako formalni", rekli su oni. Takodje su odbili da mi kazu zasto je sud izdao nalog za pretres. Slavicu i mog sina Sasu drzali su u jednoj sobi, rekavsi im da sede na kaucu, da ne ustaju ukoliko ne moraju; da ne izlaze na balkon; i da ukoliko zaista moraju, odu do kupatila, ali da za sobom ne zakljucavaju vrata.
Oni su im, naravno, oduzeli mobilne telefone i diskretno me upitali da li imam oruzje, praveci se da ne znaju da imam pistolj.
Kada su se uverili da se pistolj nalazi u kuci moje majke, oni su se zadovoljili oduzimanjem oruzanog lista, licne karte i pasosa. U medjuvremenu, cuo sam kako neko ukljucuje moj kompjuter u radnoj sobi.
Desetak minuta kasnije, pozvali su me u radnu sobu i rekli da sednem na stolicu. Poceli su da stampaju stranice sa mog prepunog hardiska. Nisam mogao da vidim sta to stampaju, ali su 'gradjani' svaku stranicu potpisivali.
Odstampali su oko devedesetak stranica. Zatim su pretrazili celu sobu i pogledali svaki listic papira. Cela stvar je trajala nekih dva sata. Kada su zavrsili rekli su mi da podjem sa njima.
"Ponesite nesto toplo sa sobom, noci su hladne", rekli su. Kada sam ih pitao kakav je moj status, nasmejali su se, "Ma, dodjite gospodine, sve ce biti u redu, samo zelimo da nam objasnite par stvari".
Odveli su me u jednu kancelariju drzavne bezbednosti. Tu su me unakrsno ispitivala trojica . "Neka vam nesto bude jasno od samog pocetka", rekao je jedan od njih. "Ovo moze biti kratko i jednostavno ili dugacko i komplikovano. Sve zavisi od vas."
Rekao sam im da nisam imao nameru da postanem heroj. Celu noc su mi donosili kopije mojih clanaka, izvlacili iz njih recenice, zahtevajuci da im kazem odakle sam dobio informacije.
To su bili clanci u kojima sam pisao o policiji i armiji, a oni su zeleli da otkrijem moje izvore. Ali ovi 'izvori' ne postoje, ili bar ne u formi u kojoj bi oni zeleli. Pokusao sam da im objasnim da je informacija dosla od ljudi iz Kraljeva. Ona je javnosti bila vec poznata.
Nisu mi verovali. Dali su mi olovku i parce papira a zatim diktirali moju izjavu. Oni su diktirali, a ja sam pisao. Kada sam zeleo da nesto opisem sopstvenim recima, morali smo da 'prodiskutujemo' sta sam to zeleo da kazem.
Morao sam da potpisem svaku stranicu moje 'izjave'. To je trajalo celu noc i dobar deo sledeceg dana. Smenjivali su se dok sam ja sedeo u jednoj neudobnoj stolici i pisao, pisao.
Posle izvesnog vremena, doneli su mi otkucanu verziju. Morao sam da potpisem svaku stranicu, takodje sam potpisao specijalno pripremljenu izjavu da sam sve sam napisao i da nisam bio izlozen nikakvom pritisku.
Ostavili su me samog sa strazarem. "Dragi moj Filipovicu", rekao je on jednog momenta, "nije ti bilo potrebno nista od ovoga".
"Od cega?" upitao sam ga.
"Od svog tog pisanja. Zasto nisi pisao o obicnim stvarima? Na ovaj nacin izdao si drzavu za saku para, a ti se bunis kada te uhapse"
"Ali, ja nisam uradio nista lose", rekao sam.
"Mislis da nisi nista uradio?", on me je polusaljivo pogledao. "Bio si u inostranstvu, zar ne?". I sa kim si tamo bio u kontaktu? Sa stranim drzavljanima, naravno i sada optuzujes djavola ili nekog drugog za tvoje nevolje. Moj dragi Filipovicu, ne moze to tako. Ti si petokolonas."
Nisam mogao da verujem svojim usima. Medjutim, trudio sam se da ostanem miran, pokusavajuci da ne prasnem u smeh. Tada sam pomislio da moram uzeti advokata.
Dosli su po mene popodne. Sproveli su me kroz neki tajni prolaz do kola i odvezli do Viseg suda.
Ljudi koji su bili ranije u stanu, koji su me ispitivali cele noci, izlgedali su sada drugacije. Na licima im je bio ledeni izraz.
Posle kratkog cekanja, otisli smo do sudije Viseg suda, Milije Kurcubica. Primetio sam da je moja zena nasla advokata, naseg prijatelja Slavisu Vojinovica, ali da mu policija nije dozvolila da razgovara sa mnom.
U sudnici, tuzilac je odmah zatrazio da sud proglasi da je ovaj slucaj van njegove nadleznosti i da ga prosledi u vojni sud. Sudija je odgovorio da ce o tome odluciti nakon saslusanja.
Bio sam polumrtav od umora, polulud od haosa u kojem sam se nasao. Nisam znao sta mi se desavalo. Sudija mi je predocio da me je drzavna bezbednost optuzila za spijunazu i sirenje laznih vesti.
Nisam mogao da verujem svojim usima. Spijunaza?! Pa to je smesno! Sudija me je ispitivao o optuznici. Upitao sam ga da li mogu da da objasnim okolnosti pod kojim sam potpisao moju originalnu izjavu.
On se slozio i ja sam izjavio da je sve sto sam potpisao u policijskoj stanici, potpisao pod pritiskom i da zelim da povucem odredjene delove moje izjave...
Natavak u sledecem broju "Izvestaja o balkanskoj krizi", iduce nedelje.
