STOLAC: DUBOKO PODELJEN GRAD
Više od decenije nakon rata, ovaj nekada prosperitetni hercegovački grad još uvek pokušava da izađe na kraj sa avetima nedavne prošlosti.
STOLAC: DUBOKO PODELJEN GRAD
Više od decenije nakon rata, ovaj nekada prosperitetni hercegovački grad još uvek pokušava da izađe na kraj sa avetima nedavne prošlosti.
Skoro 13 godina nakon što je Dejtonskim mirovnim sporazumom okončan rat u Bosni i Hercegovini, nevladin sektor u opštini Stolac i dalje pokušava da pobedi segregaciju.
Predstavnici tog sektora tvrde kako je u političkom interesu istih onih hrvatskih i bošnjačkih vlasti koje su početkom devedesetih vodile rat da i u miru održe postojeće podele.
„Pred svake izbore [političari] praktikuju isti sistem zastrašivanja: ’Oni će nas napasti’, ’Oteće nam entitet’ – kaže Dalida Demirović, voditeljka projekta pri Centru civilnih inicijativa (CCI) u obližnjem Mostaru.
„Radi se o nekoj vrsti izmišljenog uzajamnog straha, koji nije zasnovan ni na čemu.“
Demirovićeva dodaje: „Političarima je mnogo lakše da [govore o tome] kako ne možemo da živimo zajedno i kako se plašimo jedni drugih, nego da rade svoj posao i realistički planiraju budućnost ove zemlje.“
Pre rata u Bosni (1992-95.), Stolac je bio jedan od najlepših gradova bivše Jugoslavije. Smešten u uskoj dolini kristalno čiste reke Bregave, sa toplom mediteranskom klimom, taj grad se svojevremeno dičio prekrasnim primerima otomanske arhitekture, koji su svake godine privlačili veliki broj turista.
Međutim, većina tih građevina, uključujući i džamije, uništene su u ratu – a svega nekoliko ih je obnovljeno.
Danas Stolac nalikuje gradu duhova. Tragovi rata su vidljivi na svakom koraku – zgrade su spaljene, a kuće oštećene granatama.
Ali ono što na posetioca ostavlja najjači utisak jeste duboka podeljenost između dveju ovdašnjih zajednica – bošnjačke i hrvatske.
Pre rata je u gradu živelo oko 19,000 stanovnika: Bošnjaci su činili nešto manje od polovine, trećina su bili Hrvati, a petina Srbi. No, tokom 1993. bošnjačko su stanovništvo proterali hrvatski ekstremisti koji su nastojali da otcepe svoju mono-etničku tvorevinu, takozvanu Herceg Bosnu.
Više hiljada Bošnjaka je odvedeno u hrvatske zatvorske logore, dok su ostali pobegli u druge delove Bosne ili u inostranstvo.
Lokalnu vlast u Stocu drži koalicija Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) i bošnjačke Stranke demokratske akcije (SDA), koje su u ratu bile ljuti neprijatelji. Neki posmatrači kažu kako su te partije uspele da se održe na vlasti podsticanjem tenzija između hrvatske i bošnjačke zajednice u Stocu, te da nisu dale nikakav doprinos pomirenju.
Demirovićeva smatra da bi neki od tih političara, nakon što siđu sa javnih funkcija, mogli biti optuženi za ratne zločine.
Podela među Hrvatima i Bošnjacima naprosto bode oči. Na primer, dok hrvatska deca u gradsku srednju školu ulaze na prednji ulaz, njihovim bošnjačkim vršnjacima je dozvoljeno da uđu samo na stražnji.
Čak je i sam raspored časova prilagođen etničkoj podeli, pa Hrvati nastavu pohađaju pre, a Bošnjaci posle podne. Postoje i odvojeni gradski domovi zdravlja – jedan za Hrvate, a drugi za Bošnjake.
„Stolac je mesto gde postoji masovna segregacija, diskriminacija i aparthejd“, izjavio je za IWPR Nerim Dizdar, čelnik Foruma mladih u Stocu.
„Sve je udešeno tako da se održi ono stanje, političko i svako drugo, koje je uspostavljeno tokom rata.“
Pre rata je u Stocu bilo zaposleno oko 8,000 ljudi, pošto je ovaj grad predstavljao snažan industrijski centar proizvodnje čelika, poljoprivrede i vinarstva. Prema podacima nevladine organizacije Privrednik – koja pomaže osnivanje malih preduzeća – taj broj je sada sveden na oko 900, pri čemu se u 70 procenata slučajeva radi o poslovima u državnom sektoru.
Budući da u Bosni i Hercegovini još uvek postoje raseljene zajednice, u zemlji nije bilo zvaničnog popisa još od 1991.
Kako navodi Dizdar, Bošnjaci iz Stoca su u velikoj meri diskriminisani, jer industriju vode Hrvati. Prema njegovim procenama, danas – kada se na čelu gradske vladajuće koalicije nalazi HDZ – svega 12 procenata zaposlenih čine Bošnjaci.
„U fabrikama koje su pod kontrolom opštinskih vlasti nije zaposlen nijedan Bošnjak, nego isključivo Hrvati“, kaže on. „Kao mlada osoba, ja u gradu ne mogu da nađem posao zbog svog [bošnjačkog] imena.“
Nakon rata je vidljiva i tendencija da Hrvati, zahvaljujući svojim vezama sa pretežno hrvatskom opštinskom administracijom, imaju monopol u biznisu.
„Postoje veoma snažne mreže koje štite pojedine oblasti [hrvatskog] poslovanja“, kaže Gunar Ekelove-Slajdal (Gunnar Ekelove-Slydal), zamenik generalnog sekretara norveškog Helsinškog odbora, koji se u Bosni bavi problemima omladine, ljudskih prava i pomirenja. Veoma su dobro povezani sa političkim vođstvom i plaćaju veoma male poreze.“
Prema odredbama Dejtonskog mirovnog sporazuma, kojim je uspostavljen poratni politički okvir, struktura zaposlenih u lokalnoj vlasti trebalo bi da odražava predratnu etničku strukturu opštine, ali se taj propis ovde ne primenjuje. Pre rata je u Stocu živelo 43% Bošnjaka, 33% Hrvata i 20% Srba.
Po rečima Envera Julimana, koji je u norveškom helsinškom odboru zadužen za obrazovanje i ljudska prava, mnoge institucije javnog sektora od strane opštine naprosto nemaju takav tretman.
„Pošte, bolnice i škole su takođe javne institucije, ali nisu priznate kao takve, usled čega [u njima] ne postoji obaveza zapošljavanja [Bošnjaka]“, izjavio je on za IWPR.
Ovdašnje nevladine organizacije (NVO) kažu da neprijateljstvo postoji i prema privatnom sektoru – nezavisno od toga da li se radi o Hrvatima ili Bošnjacima – jer on dovodi u pitanje ekonomsku zavisnost stanovništva od vlasti, pa time i političku lojalnost.
Čelnik Privrednika, Ragib Dizdar, kaže kako SDA i HDZ „čine sve što je u njihovoj moći da zaustave ekonomski razvoj i mali biznis, jer žele da narod ostane ekonomski zavistan“.
On je pojasnio: „Ekonomski nezavisna osoba ne razmišlja o nacionalizmu, ne razmišlja o predrasudama, ne razmišlja o mržnji. Takve osobe razmišljaju o promenama, o prosperitetu, što trenutno nije slučaj u ovoj ustajaloj bari kakav je Stolac danas.“
Nerim Dizdar pak tvrdi da ljudi iz Stoca uglavnom žele da slobodno komuniciraju, uprkos krvoproliću koje se dogodilo – ali da im političari to ne dopuštaju.
„[Ljudi tvrde] kako jedino žele da žive u miru sa svojim susedima, ali to ne mogu da kažu javno – jer upravo onako kako hrvatska politika kontroliše Hrvate, tako i politika SDA kontroliše Bošnjake“, rekao je Nerim Dizdar.
Lokalna vlada obezbeđuje neke donacije, poput građevinskog materijala za Bošnjake koji se vraćaju na ovo područje, ali Dizdar kaže da one bivaju povučene ukoliko se vidi da ljudi sudeluju u nepoželjnim aktivnostima, poput učlanjenja u NVO-e.
Dizdar napominje da se čak i manjinska bošnjačka SDA protivi organizacijama poput Foruma mladih, pošto one nisu nacionalističke, i pojašnjava: „Ukoliko niste vladini [doživljavaju vas kao] anti-vladine, to je opšte mišljenje . . . Lokalni organi vlasti svakoga ko nešto radi vide kao nekakvu pretnju njima samima.“
Jasminko Medar (45) je jedan od skoro 5,000 izbeglih Bošnjaka koji su se vratili u opštinu Stolac, nakon što je po izbijanju neprijateljstava 1993. pobegao u Nemačku.
Pre rata je radio u čeličani koja je zapošljavala preko 1,500 radnika, gde su mu bili obezbeđeni solidan prihod, zdravstveno osiguranje i penzija.
Rat je doveo do zatvaranje te firme, tako da je Medar nakon povratka osnovao vlastiti biznis sa čelikom.
Privrednik mu je pomogao da ga pokrene, obezbedivši mu fondove za prvu nabavku mašina. Međutim, lokalna vlada ga je sprečila da ostvari svoje planove tako što je odbila da odobri projekt Privrednika koji se sastojao u pribavljanju dozvola za nove firme.
I međunarodna zajednica je ponudila fondove namenjene poboljšanju uslova poslovanja, ali ih je lokalna vlada odbila. Projekt je, naime, iziskivao upotrebu opštinskog zemljišta, a vlasti su odbile da daju saglasnost za to.
„Kada je [kabinet lokalne vlasti] shvatio da će to dovesti do ekonomske nezavisnosti ljudi . . . taj projekt je zaustavljen“, kaže Ragib Dizdar.
Razvojni program Ujedinjenih nacija (United Nation Development Programme, UNDP) je 2004. godine sačinio strategiju koja se ticala pitanja paralelnog školovanja i zdravstvene zaštite u Stocu, ali je opština i to odbila.
Po rečima predstavnice za štampu UNDP-a, Asje Čengić, postojao je „nedostatak interesovanja od strane opštinske administracije“.
„UNDP nikada nije dobio zvaničan odgovor na pitanje zbog čega ta strategija nije usvojena“, dodala je Čengićeva.
U još jednom pokušaju da poveća zaposlenost, federalna vlada Bosne i Hercegovine predložila je da se u gradu osnuje centar za mlade prestupnike. Međutim, opština Stolac je odbacila i tu mogućnost, tvrdeći da bi to izazvalo bezbednosne probleme.
Po rečima Nerima Dizdara, taj centar bi doveo do otvaranja velikog broja novih radnih mesta, pošto bi mu bila neophodna hrana koju bi proizvodili lokalni farmeri, pri čemu bi zahvaljujući njemu grad imao i daleko više posetilaca – što bi iziskivalo hotele i prateću uslugu.
„Ne postoji jasan razlog za odbijanje, jer bi to značilo zapošljavanje preko 200 ljudi u ovoj opštini, u kojoj svega 30 ili 40 procenata stanovništva [trenutno] radi“, kaže Dizdar.
IWPR je stupio u kontakt sa Opštinom Stolac kako bismo porazgovarali o centru za mlade prestupnike, kao i o pitanjima zapošljavanja i segregacije – ali su nas zvaničnici odbili.
„Opština ne želi da komentariše nijedno od tih pitanja“, kazao je portparol Danijel Babić. „To je sve što imamo da kažemo tim povodom.“
Pri svemu tome, nisu ugroženi samo Bošnjaci-povratnici.
Bivši funkcioner hrvatske stranke (HDZ), Mirko Marić, izjavio je za IWPR da je lokalna vlada u Stocu zatvorila biblioteku kojom je rukovodila njegova supruga, i to neposredno nakon što se on javno usprotivio segregaciji na sastanku kojem je prisustvovao i Visoki predstavnik za Bosnu, Miroslav Lajčak.
Marićeva supruga, koja nije želela da daje izjave, trenutno vodi i sudski spor protiv lokalnih vlasti, jer su je one otpustile. Jednu bivšu koleginicu zamolila je da svedoči u njenu korist, ali ju je ona odbila iz straha da i sama ne ostane bez posla.
Marić kaže da je takva reakcija tipična za Stolac, u kojem ljudi strahuju da će biti otpušteni ukoliko kritikuju lokalnu vladu.
„Trenutno smo stigli do tačke u kojoj je neko, ukoliko je protiv SDA, ujedno i neprijatelj države; ukoliko je protiv HDZ-a, takođe je neprijatelj države. Tako da sada postoje veće podele unutar, nego između etničkih grupa“, rekao je Marić.
Segregacija je u Stocu podsticana politički, a ne animozitetom između Bošnjaka i Hrvata na terenu – kaže Marić.
On je opisao i kako je, govoreći na sastanku s Lajčakom, i od Bošnjaka i od Hrvata dobio aplauz na otvorenoj sceni.
„Ljudi su prilazili da mi čestitaju, ali su se osvrtali preko ramena da vide da li ih posmatraju“, kazao je. „U tome je problem – strah je realan.“
NVO-i poput Foruma mladih nastoje da premoste etničke podele tako što mlade Hrvate i Bošnjake povezuju preko slobodnih aktivnosti.
„Mi organizujemo sportska dešavanja, što je dobro za povezivanje dece, koja shvataju da drugi nije nikakav đavo, kako su do tada mislili“, napominje Nerim Dizdar.
I doista, izgleda da mladi ljudi pružaju razloge za optimizam – i bošnjačka i hrvatska deca su optužila direktora škole da ih namerno razdvaja, dok su mladi Hrvati zatražili da se Bošnjacima dozvoli da u školu idu zajedno sa njima.
Pa ipak, čak i dešavanja koja organizuje Forum mladih bivaju ometana od strane činovništva. Neki ljudi ne žele da dopuste deci da u njima učestvuju, jer lokalne vlasti nevladin sektor tretiraju kao opoziciju, pa roditeljima zbog toga uskraćuju neke stvari.
Po Marićevim rečima, kad bi administracija u Stocu sama organizovala takve događaje, posećenost bi bila veća, jer bi se shvatilo da je dopušteno mešanje sa drugom etničkom grupom.
„Ovi NVO-i su započeli takmičenje [u fudbalu], ali da su takmičenje započele SDA i HDZ pojavilo bi se na stotine timova koji bi želeli da igraju“, kaže on. „Istog trenutka bi među ljudima bio uspostavljen mir.“
Osim što su tražili zajedničko školovanje, mladi Hrvati i Bošnjaci su ove godine sudelovali na svetskom takmičenju u anti-rasizmu, koje je održano u Italiji.
„Ne možete ovakvu situaciju večno održavati“, tvrdi Dizdar. „Deca će se naposletku sresti. Veoma je teško prodati im priču o potrebi za nacionalnim ujedinjavanjem protiv neprijatelja.“
Kao predstavnik norveškog Helsinškog odbora, Juliman zapaža da i veliki uticaj religije otežava povezivanje mladih Bošnjaka i Hrvata.
„Ne mislim da je naročit problem da se hrvatska i bošnjačka deca međusobno upoznaju, ali većina njih to ne čini. Niko ih ne ohrabruje da to učine“, ističe on.
Ragib Dizdar kaže kako je, radi istinskog napretka, neophodno izmeniti i sam ustav Bosne i Hercegovine. On smatra da trenutni aranžman daje previše autonomije lokalnim vlastima, dok je pri donošenju odluka na terenu zapravo potrebno snažnije učešće federacije.
Jači federalni zakoni bi, po Dizdarovim rečima, olakšali progon optuženika za ratne zločine, uskraćujući im auru legitimnosti koju još uvek imaju.
„Tako bi se omogućilo da ti ’nacionalni heroji’ više ne budu doživljavani kao heroji, već kao zločinci“, rekao je. „A ljudima bi na taj način bilo pokazano da je vladavina prava i ovde zaživela.“
Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga. Denis Džidić je obučeni izveštač IWPR-a iz Sarajeva.
Predstavnici tog sektora tvrde kako je u političkom interesu istih onih hrvatskih i bošnjačkih vlasti koje su početkom devedesetih vodile rat da i u miru održe postojeće podele.
„Pred svake izbore [političari] praktikuju isti sistem zastrašivanja: ’Oni će nas napasti’, ’Oteće nam entitet’ – kaže Dalida Demirović, voditeljka projekta pri Centru civilnih inicijativa (CCI) u obližnjem Mostaru.
„Radi se o nekoj vrsti izmišljenog uzajamnog straha, koji nije zasnovan ni na čemu.“
Demirovićeva dodaje: „Političarima je mnogo lakše da [govore o tome] kako ne možemo da živimo zajedno i kako se plašimo jedni drugih, nego da rade svoj posao i realistički planiraju budućnost ove zemlje.“
Pre rata u Bosni (1992-95.), Stolac je bio jedan od najlepših gradova bivše Jugoslavije. Smešten u uskoj dolini kristalno čiste reke Bregave, sa toplom mediteranskom klimom, taj grad se svojevremeno dičio prekrasnim primerima otomanske arhitekture, koji su svake godine privlačili veliki broj turista.
Međutim, većina tih građevina, uključujući i džamije, uništene su u ratu – a svega nekoliko ih je obnovljeno.
Danas Stolac nalikuje gradu duhova. Tragovi rata su vidljivi na svakom koraku – zgrade su spaljene, a kuće oštećene granatama.
Ali ono što na posetioca ostavlja najjači utisak jeste duboka podeljenost između dveju ovdašnjih zajednica – bošnjačke i hrvatske.
Pre rata je u gradu živelo oko 19,000 stanovnika: Bošnjaci su činili nešto manje od polovine, trećina su bili Hrvati, a petina Srbi. No, tokom 1993. bošnjačko su stanovništvo proterali hrvatski ekstremisti koji su nastojali da otcepe svoju mono-etničku tvorevinu, takozvanu Herceg Bosnu.
Više hiljada Bošnjaka je odvedeno u hrvatske zatvorske logore, dok su ostali pobegli u druge delove Bosne ili u inostranstvo.
Lokalnu vlast u Stocu drži koalicija Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) i bošnjačke Stranke demokratske akcije (SDA), koje su u ratu bile ljuti neprijatelji. Neki posmatrači kažu kako su te partije uspele da se održe na vlasti podsticanjem tenzija između hrvatske i bošnjačke zajednice u Stocu, te da nisu dale nikakav doprinos pomirenju.
Demirovićeva smatra da bi neki od tih političara, nakon što siđu sa javnih funkcija, mogli biti optuženi za ratne zločine.
Podela među Hrvatima i Bošnjacima naprosto bode oči. Na primer, dok hrvatska deca u gradsku srednju školu ulaze na prednji ulaz, njihovim bošnjačkim vršnjacima je dozvoljeno da uđu samo na stražnji.
Čak je i sam raspored časova prilagođen etničkoj podeli, pa Hrvati nastavu pohađaju pre, a Bošnjaci posle podne. Postoje i odvojeni gradski domovi zdravlja – jedan za Hrvate, a drugi za Bošnjake.
„Stolac je mesto gde postoji masovna segregacija, diskriminacija i aparthejd“, izjavio je za IWPR Nerim Dizdar, čelnik Foruma mladih u Stocu.
„Sve je udešeno tako da se održi ono stanje, političko i svako drugo, koje je uspostavljeno tokom rata.“
Pre rata je u Stocu bilo zaposleno oko 8,000 ljudi, pošto je ovaj grad predstavljao snažan industrijski centar proizvodnje čelika, poljoprivrede i vinarstva. Prema podacima nevladine organizacije Privrednik – koja pomaže osnivanje malih preduzeća – taj broj je sada sveden na oko 900, pri čemu se u 70 procenata slučajeva radi o poslovima u državnom sektoru.
Budući da u Bosni i Hercegovini još uvek postoje raseljene zajednice, u zemlji nije bilo zvaničnog popisa još od 1991.
Kako navodi Dizdar, Bošnjaci iz Stoca su u velikoj meri diskriminisani, jer industriju vode Hrvati. Prema njegovim procenama, danas – kada se na čelu gradske vladajuće koalicije nalazi HDZ – svega 12 procenata zaposlenih čine Bošnjaci.
„U fabrikama koje su pod kontrolom opštinskih vlasti nije zaposlen nijedan Bošnjak, nego isključivo Hrvati“, kaže on. „Kao mlada osoba, ja u gradu ne mogu da nađem posao zbog svog [bošnjačkog] imena.“
Nakon rata je vidljiva i tendencija da Hrvati, zahvaljujući svojim vezama sa pretežno hrvatskom opštinskom administracijom, imaju monopol u biznisu.
„Postoje veoma snažne mreže koje štite pojedine oblasti [hrvatskog] poslovanja“, kaže Gunar Ekelove-Slajdal (Gunnar Ekelove-Slydal), zamenik generalnog sekretara norveškog Helsinškog odbora, koji se u Bosni bavi problemima omladine, ljudskih prava i pomirenja. Veoma su dobro povezani sa političkim vođstvom i plaćaju veoma male poreze.“
Prema odredbama Dejtonskog mirovnog sporazuma, kojim je uspostavljen poratni politički okvir, struktura zaposlenih u lokalnoj vlasti trebalo bi da odražava predratnu etničku strukturu opštine, ali se taj propis ovde ne primenjuje. Pre rata je u Stocu živelo 43% Bošnjaka, 33% Hrvata i 20% Srba.
Po rečima Envera Julimana, koji je u norveškom helsinškom odboru zadužen za obrazovanje i ljudska prava, mnoge institucije javnog sektora od strane opštine naprosto nemaju takav tretman.
„Pošte, bolnice i škole su takođe javne institucije, ali nisu priznate kao takve, usled čega [u njima] ne postoji obaveza zapošljavanja [Bošnjaka]“, izjavio je on za IWPR.
Ovdašnje nevladine organizacije (NVO) kažu da neprijateljstvo postoji i prema privatnom sektoru – nezavisno od toga da li se radi o Hrvatima ili Bošnjacima – jer on dovodi u pitanje ekonomsku zavisnost stanovništva od vlasti, pa time i političku lojalnost.
Čelnik Privrednika, Ragib Dizdar, kaže kako SDA i HDZ „čine sve što je u njihovoj moći da zaustave ekonomski razvoj i mali biznis, jer žele da narod ostane ekonomski zavistan“.
On je pojasnio: „Ekonomski nezavisna osoba ne razmišlja o nacionalizmu, ne razmišlja o predrasudama, ne razmišlja o mržnji. Takve osobe razmišljaju o promenama, o prosperitetu, što trenutno nije slučaj u ovoj ustajaloj bari kakav je Stolac danas.“
Nerim Dizdar pak tvrdi da ljudi iz Stoca uglavnom žele da slobodno komuniciraju, uprkos krvoproliću koje se dogodilo – ali da im političari to ne dopuštaju.
„[Ljudi tvrde] kako jedino žele da žive u miru sa svojim susedima, ali to ne mogu da kažu javno – jer upravo onako kako hrvatska politika kontroliše Hrvate, tako i politika SDA kontroliše Bošnjake“, rekao je Nerim Dizdar.
Lokalna vlada obezbeđuje neke donacije, poput građevinskog materijala za Bošnjake koji se vraćaju na ovo područje, ali Dizdar kaže da one bivaju povučene ukoliko se vidi da ljudi sudeluju u nepoželjnim aktivnostima, poput učlanjenja u NVO-e.
Dizdar napominje da se čak i manjinska bošnjačka SDA protivi organizacijama poput Foruma mladih, pošto one nisu nacionalističke, i pojašnjava: „Ukoliko niste vladini [doživljavaju vas kao] anti-vladine, to je opšte mišljenje . . . Lokalni organi vlasti svakoga ko nešto radi vide kao nekakvu pretnju njima samima.“
Jasminko Medar (45) je jedan od skoro 5,000 izbeglih Bošnjaka koji su se vratili u opštinu Stolac, nakon što je po izbijanju neprijateljstava 1993. pobegao u Nemačku.
Pre rata je radio u čeličani koja je zapošljavala preko 1,500 radnika, gde su mu bili obezbeđeni solidan prihod, zdravstveno osiguranje i penzija.
Rat je doveo do zatvaranje te firme, tako da je Medar nakon povratka osnovao vlastiti biznis sa čelikom.
Privrednik mu je pomogao da ga pokrene, obezbedivši mu fondove za prvu nabavku mašina. Međutim, lokalna vlada ga je sprečila da ostvari svoje planove tako što je odbila da odobri projekt Privrednika koji se sastojao u pribavljanju dozvola za nove firme.
I međunarodna zajednica je ponudila fondove namenjene poboljšanju uslova poslovanja, ali ih je lokalna vlada odbila. Projekt je, naime, iziskivao upotrebu opštinskog zemljišta, a vlasti su odbile da daju saglasnost za to.
„Kada je [kabinet lokalne vlasti] shvatio da će to dovesti do ekonomske nezavisnosti ljudi . . . taj projekt je zaustavljen“, kaže Ragib Dizdar.
Razvojni program Ujedinjenih nacija (United Nation Development Programme, UNDP) je 2004. godine sačinio strategiju koja se ticala pitanja paralelnog školovanja i zdravstvene zaštite u Stocu, ali je opština i to odbila.
Po rečima predstavnice za štampu UNDP-a, Asje Čengić, postojao je „nedostatak interesovanja od strane opštinske administracije“.
„UNDP nikada nije dobio zvaničan odgovor na pitanje zbog čega ta strategija nije usvojena“, dodala je Čengićeva.
U još jednom pokušaju da poveća zaposlenost, federalna vlada Bosne i Hercegovine predložila je da se u gradu osnuje centar za mlade prestupnike. Međutim, opština Stolac je odbacila i tu mogućnost, tvrdeći da bi to izazvalo bezbednosne probleme.
Po rečima Nerima Dizdara, taj centar bi doveo do otvaranja velikog broja novih radnih mesta, pošto bi mu bila neophodna hrana koju bi proizvodili lokalni farmeri, pri čemu bi zahvaljujući njemu grad imao i daleko više posetilaca – što bi iziskivalo hotele i prateću uslugu.
„Ne postoji jasan razlog za odbijanje, jer bi to značilo zapošljavanje preko 200 ljudi u ovoj opštini, u kojoj svega 30 ili 40 procenata stanovništva [trenutno] radi“, kaže Dizdar.
IWPR je stupio u kontakt sa Opštinom Stolac kako bismo porazgovarali o centru za mlade prestupnike, kao i o pitanjima zapošljavanja i segregacije – ali su nas zvaničnici odbili.
„Opština ne želi da komentariše nijedno od tih pitanja“, kazao je portparol Danijel Babić. „To je sve što imamo da kažemo tim povodom.“
Pri svemu tome, nisu ugroženi samo Bošnjaci-povratnici.
Bivši funkcioner hrvatske stranke (HDZ), Mirko Marić, izjavio je za IWPR da je lokalna vlada u Stocu zatvorila biblioteku kojom je rukovodila njegova supruga, i to neposredno nakon što se on javno usprotivio segregaciji na sastanku kojem je prisustvovao i Visoki predstavnik za Bosnu, Miroslav Lajčak.
Marićeva supruga, koja nije želela da daje izjave, trenutno vodi i sudski spor protiv lokalnih vlasti, jer su je one otpustile. Jednu bivšu koleginicu zamolila je da svedoči u njenu korist, ali ju je ona odbila iz straha da i sama ne ostane bez posla.
Marić kaže da je takva reakcija tipična za Stolac, u kojem ljudi strahuju da će biti otpušteni ukoliko kritikuju lokalnu vladu.
„Trenutno smo stigli do tačke u kojoj je neko, ukoliko je protiv SDA, ujedno i neprijatelj države; ukoliko je protiv HDZ-a, takođe je neprijatelj države. Tako da sada postoje veće podele unutar, nego između etničkih grupa“, rekao je Marić.
Segregacija je u Stocu podsticana politički, a ne animozitetom između Bošnjaka i Hrvata na terenu – kaže Marić.
On je opisao i kako je, govoreći na sastanku s Lajčakom, i od Bošnjaka i od Hrvata dobio aplauz na otvorenoj sceni.
„Ljudi su prilazili da mi čestitaju, ali su se osvrtali preko ramena da vide da li ih posmatraju“, kazao je. „U tome je problem – strah je realan.“
NVO-i poput Foruma mladih nastoje da premoste etničke podele tako što mlade Hrvate i Bošnjake povezuju preko slobodnih aktivnosti.
„Mi organizujemo sportska dešavanja, što je dobro za povezivanje dece, koja shvataju da drugi nije nikakav đavo, kako su do tada mislili“, napominje Nerim Dizdar.
I doista, izgleda da mladi ljudi pružaju razloge za optimizam – i bošnjačka i hrvatska deca su optužila direktora škole da ih namerno razdvaja, dok su mladi Hrvati zatražili da se Bošnjacima dozvoli da u školu idu zajedno sa njima.
Pa ipak, čak i dešavanja koja organizuje Forum mladih bivaju ometana od strane činovništva. Neki ljudi ne žele da dopuste deci da u njima učestvuju, jer lokalne vlasti nevladin sektor tretiraju kao opoziciju, pa roditeljima zbog toga uskraćuju neke stvari.
Po Marićevim rečima, kad bi administracija u Stocu sama organizovala takve događaje, posećenost bi bila veća, jer bi se shvatilo da je dopušteno mešanje sa drugom etničkom grupom.
„Ovi NVO-i su započeli takmičenje [u fudbalu], ali da su takmičenje započele SDA i HDZ pojavilo bi se na stotine timova koji bi želeli da igraju“, kaže on. „Istog trenutka bi među ljudima bio uspostavljen mir.“
Osim što su tražili zajedničko školovanje, mladi Hrvati i Bošnjaci su ove godine sudelovali na svetskom takmičenju u anti-rasizmu, koje je održano u Italiji.
„Ne možete ovakvu situaciju večno održavati“, tvrdi Dizdar. „Deca će se naposletku sresti. Veoma je teško prodati im priču o potrebi za nacionalnim ujedinjavanjem protiv neprijatelja.“
Kao predstavnik norveškog Helsinškog odbora, Juliman zapaža da i veliki uticaj religije otežava povezivanje mladih Bošnjaka i Hrvata.
„Ne mislim da je naročit problem da se hrvatska i bošnjačka deca međusobno upoznaju, ali većina njih to ne čini. Niko ih ne ohrabruje da to učine“, ističe on.
Ragib Dizdar kaže kako je, radi istinskog napretka, neophodno izmeniti i sam ustav Bosne i Hercegovine. On smatra da trenutni aranžman daje previše autonomije lokalnim vlastima, dok je pri donošenju odluka na terenu zapravo potrebno snažnije učešće federacije.
Jači federalni zakoni bi, po Dizdarovim rečima, olakšali progon optuženika za ratne zločine, uskraćujući im auru legitimnosti koju još uvek imaju.
„Tako bi se omogućilo da ti ’nacionalni heroji’ više ne budu doživljavani kao heroji, već kao zločinci“, rekao je. „A ljudima bi na taj način bilo pokazano da je vladavina prava i ovde zaživela.“
Simon Jennings je izveštač IWPR-a iz Haga. Denis Džidić je obučeni izveštač IWPR-a iz Sarajeva.
