Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Stepen krivice i karakter znacajni za razlike u izrecenim kaznama

By IWPR ICTY
Navodeci znacajne olaksavajuce okolnosti, troclano Pretresno vece I osudilo je Dragana Obrenovica na kaznu od 17 godina zatvora za preduzimanje radnji koje su doprinele operaciji ubijanja u Srebrenici. Sud je ustanovio da je on odgovoran zbog toga sto je dozvolio sedmorici njegovih ljudi da “pomognu” oko zatvorenika, znajuci pritom da ce oni (zatvorenici) biti pobijeni, i zbog dopustanja jos dvojici da pomazu u akciji masovnog sahranjivanja. Dodatno, troje sudija je baziralo njegovu krivicu na necinjenju, naglasavajuci da su ga potcinjeni toliko postovali da bi ga pratili i “u vatru i u vodu”. On nije uspeo da spreci njihovo ucesce u operaciji ubijanja i nije kaznio one koji su to pocinili. Njegova odgovornost, zakljucio je sud, proizlazi prevashodno, premda ne u potpunosti, iz njegove odgovornosti kao komandanta.



Obrenoviceva odgovornost je, ipak, ublazena do odredjenjog stepena, sto nije bio slucaj sa njegovim bivsim saoptuzenim Momirom Nikolicem, koga je prosle nedelje isto pretresno vece osudilo na kaznu od 27 godina zatvora. Izgleda da je sud bio impresioniran Obrenovicem u istoj meri u kojoj je bio kritican prema Nikolicu. Cini se da su dva faktora vazna za razlicit tretman koji je sud imao prema dvojici bivsih saoptuzenika: 1) Nikolic je imao aktivniju, rukovodecu ulogu u operaciji ubijanja, dok je Obrenovic prevashodno osudjen za necinjenje u svojstvu komandanta; 2) po misljenju suda, Obrenovic je bio covek sa karakterom, dok se za Nikolica to ne bi moglo reci.



Suprotno Obrenovicevoj krivici komandanta koji nije delao kada je trebalo, sud je Nikolica osudio za aktivno i bespogovorno pomoganje u operaciji ubijanja (on je pomogao u lociranju dobrih mesta za pritvaranje i ubijanje i kordinisao je ekshumacije i ponovo sahranjivanje tela u jesen 1995.godine). Ustanovivsi da je Nikolic bio implementator, a ne komandant, sud je odlucio da je njegovo “aktivno i voljno ucesce” bilo otezavajuca okolnost. Kao glavni oficir za bezbednost i obavestajne aktivnosti Bratunacke brigade, Nikolic je takodje bio u poziciji nadredjenog, iako je bio lisen obaveza vezanih za komandovanje.



Obrenoviceva uloga je, sa druge strane, bila uloga komandanta (zamenika i vrsioca duznosti komandanta Zvornicke brigade cija je primarna odgovornost bila zona gde se operacija ubijanja odigrala). Primecujuci da pozicija komandujuceg moze biti otezavajuca okolnost, sud je ocenio “da bi, u ovom slucaju, bilo neprikladno da se isto ponasanje ceni i kao nesto cime se ustanovljava krivicna odgovornost i kao otezavajuca okolnost”. Izleda da je sud poklonio manje paznje Obrenovicevim aktivnom cinjenju koje se ogledalo u davanju dozvole njegovim ljudima da “pomognu” u razlicitim fazama operacije ubijanja.



Druga ocigledna razlika u nacinu na koji je sud posmatrao dvojicu optuzenih bila je evaluacija njihovih karaktera. Obrenovic je bio covek koji je pokazao “iskreno kajanje”, koji tokom priznavanja krivice “nikada nije pokusao da nadje opravdanje ili da prebaci odgovornost za svoje radnje (na druge)”, koji je pokazao znacajnu kooperativnost sa tuzilastvom i pre i posle optuzenja, koji je “bio visoko postovan clan zajednice koji nije diskriminisao nikoga” i cak pomagao Muslimanima tokom rata, i koji je preduzeo pozitivne korake ka svojoj rehabilitaciji za koju je verovatno da ce se nastaviti jednom kada bude pusten iz zatvora.



Ocenjujuci Nikolica, sud je nasao da je “njegovo priznanje krivice jeste znacajna okolnost za smanjenje kazne” posto je pomoglo u ustanovljavanju istine, promovisanju pomirenja i sto je pokazalo njegovo prihvatanje odgovornosti za ulogu u zlocinima. Sud je primio k znanju da je tuzilastvo smatralo da Nikolic saradjivao u potpunosti, ukljucujuci davanje podataka koji su doveli do otkrivanja dve nove masovne grobnice. Sud se, medjutim, s tim nije slozio obrazlazuci to svojim negativnom ocenom Nikolicevog kredibiliteta. “Pretresno vece je uzelo u obzir mnoge primere u kojima je iskaz Momira Nikolica bio izvrdavajuci i nalazi da je to indikacija da se njegova spremnost da saradjuje nije pretocila u potpunu spremnost u odnosu na sve dogadjaje, uzimajuci u obzir njegovu poziciju i saznanja”. Sud je posebno naveo Nikolicevu laznu izjavu u kojoj je on prihvatio odgovornost za zlocine koje nije pocinio. “Da je potpuno iskreno hteo da saradjuje Momir Nikolic bi bio otvoreniji u svim aspektima svog iskaza i bio bi mnogo odredjeniji u svojim odgovorima pred Pretresnim vecem”. Dodatno, uprkos prihvatanju da je Nikolic svedocio o dogadjajima koji su se desili osam godina ranije, “pretresno vece smatra da je njegov iskaz o odredjenim pitanjima nije detaljan koliko bi mogao da bude. To je pokazatelj karaktera i odredjen nedostatak iskrenosti na strani Momira Nikolica, sto je pretresno vece uzelo u obzir u svojoj ukupnoj evaluaciji.” Osim izjave koju je van suda dao Kancelariji tuzioca u kojoj je lazno prihvatio odgovornost za zlocine koje nije pocinio, sud nije dao konkretne primere “nedostatka iskrenosti”



Nasuprot tome, sud je ustanovio da je Obrenoviceva saradnja bila sustinska. On nije samo “pruzio istinit iskaz i detaljne podatke na sudjenju Blagojevicu o svojim saznanjima o dogadjajima vezanim za Srebrenicu i za strukturu VRS-a, odgovorajuci na svako pitanje onoliko jasno i precizno koliko je mogao, nevezano od toga da li su pitanja dolazila od tuzioca, branioca ili pretresnog veca” i snabdevajuci tuzilastvo brojnim dokumentima relevantnim za sudjenje Blagojevicu. On je takodje saradjivao sa tuzilastvom tokom istrage o Srebrenici pre nego sto je bio optuzen, ukljucujuci dozvolu tuzilastvu da pretrese inventar Zvornicke brigade iako je pritom znao da ce biti otkriveni inkriminisuci dokazi.



Iako je smatralo da Nikolicevo iskazivanje kajanja treba smatrati olaksavajucom okolnoscu, pretresno vece je ipak utvrdilo da mu ne treba dati “znacajnu tezinu”. Njihovo presudno objasnjenje je: “Pretresno vece podseca na objasnjenje Momira Nikolica o razlozima za priznanje krivice, kao i na razlog za pruzanje laznih informacija tuzilastvu tokom pregovora o priznanju krivice”. Sud je Nikoliceve razloge za priznavanje krivice identifikovao citirajuci njegovu izjavu koju je dao pred sudom na saslusanju za izricanje kazne: “Da doprinese ustanovljavanju pune istine o Srebrenici i o zrtvama, i da vladina tela Republike Srpske i svi pojedinci koji su ucestvovali u tim zlocinima treba da slede moj primer i da priznaju svoje ucesce i krivicu…” On je takodje rekao da zeli da pomogne tribunalu i tuzilastvu da “stignu do po tpune istine” i da se izbegne podvrgavanje svedoka i prezivelih daljim patnjama svedocenja. On je dodao da je njegovo “priznanje vazan korak kao ponovnoj izgradnji poverenja i suzivota u Bosni i Hercegovini”. Jedna neskladna nota je bila njegova potpuno nerealna zelja da se jednog dana vrati u Bratunac i zivi sa svim ljudima u miru i harmoniji kao sto su ziveli pre rata. Za razloge koje je naveo za davanje laznih podataka tokom pregovora za priznanje krivice, rekao je da je bio spreman na sve da bi postigao nagodbu za priznanje krivice kako bi izbegao bol ponovnog prezivljavanja Srebrenice koje bi donelo sudjenje. Sud je to naveo u svojoj presudi, bez objasnjenja za svoju ocigledno negativnu reakciju.



Zakljucak suda da ne pokloni znacajniju tezinu njegovom kajanju ponovo ukazuje na njihovu ocenu da je on neiskren. Kada su jednom ustanovili da je lagao, njegova cinjenja, iskaz i obrazlozenja posmatrani su kroz tu dioptriju. Nikolic vise nije bio u mogucnosti da se iskupi.



Isto vece je Obrenovicevu izjavu kajanja uzelo kao iskrenu i kao znacajnu olaksavajucu okolnost. Ukazujuci na svoju mogucnost da posmatra Obrenovica tokom njegovog svedocenja na sudjenju Blagojevicu i na njegovom saslusanju za odredjivanje kazne, pretresno vece je naslo da se “Dragan Obrenovic iskreno kaje zbog svoje uloge u zlocinima za koje je osudjen, i da trazi da se iskupi za svoje kriminalno ponasanje”.



Pretresno vece je poklonilo posebnu paznju cinjenici da je Dragan Obrenovic preduzeo korake ka rehabilitaciji i da je verovatno da ce to nastaviti. Procenjujuci da je to dodatni olaksavajuci faktor, vece je citiralo Obrenovicevog branioca: “Civilizovana drustva zahtevaju pojedinacnu odgovornost. Ako neko napravi pravi izbor kada ostali oko njega krecu pogresnim putevima, tada on postaje heroj za potmostvo. Ali, ako neko napravi los izbor, to nije kraj price. Njegova odgovornost se tu ne zavrsava i knjiga njegovog zivota se jos ne zatvara. On jos uvek mora da odluci sta ce da uradi sa svojom greskom”. Pretresno vece je zakljucilo da “ne moze da uradi nista drugo osim da se s tim slozi”.



Uprkos rezervama vezanim za nagodbe za priznanje krivice koje su u potpunosti dosle do izrazaja u presudi Nikolicu (pogleda izvestaj KMP-a “Par reci o nagodbama za priznanje krivice u razotkrivanju Srebrenice” od 25. novembra 2003.godine), sud je iskazao svoje odobravanje za priznanja krivice. Nalazeci da Nikolicevo priznanje krivice “moze doprineti ispunjavanju mandata tribunala za uspostavljanje mira i promociju pomirenja”, sud ga je nazvao “znacajnim”. U presudi se dalje nastavlja: “Priznanje zlocina pocinjenih nad bosansko-muslimanskom populacijom 1995.godine, zlocina cije posledice nastavljaju da se osecaju i u sadasnjosti, od strane ucesnika u tim zlocinima doprinosi stvaranju istorijskog svedocanstva. Iako su zrtve tih zlocina i clanovi porodica onih koji su ubijeni bili u potpunosti svesni da su se ti zlocini odigrali pre nego sto je Momir Nikolic priznao krivicu, nesumnjivo je da ce priznanje zlocina pocinjenih nad njima od strane pripadnika Vojske Republike Srpske omoguciti neku vrstu zakljucenja debate.”



U obema presudama sud je citirao clanak objavljen u “Njujork Tajmsu” koji je napisao Emir Suljagic, preziveli iz Srebrenice, Gospodin Suljagic je napisao da je Nikolicevo priznanje “napravilo veliku rupu u zidu poricanja bosanskih Srba”. Sud je citirao sledeci pasus njegovog clanka: “Ova priznanja su mi donela osecaj olaksanja koji nisam osetio od pada Srebrenice 1995. Ona mi pruzaju priznanje za kojim sam tragao u poslednjih osam godina. Iako su daleko od izvinjenja, ova priznanja su pocetak. Mi bosanski Muslimani vise ne moramo da dokazujemo da smo bili zrtve. Nasi prijatelji i rodjaci, ocevi i braca su ubijeni – mi ne moramo vise da dokazujemo da su oni bili nevini.” Suljagicev otac i 12 drugih rodjaka su ubijeni u Srebrenici.



Premda je prihvatio priznanja krivice, sud je pokazao vise uzdrzanosti u pogledu nagodbi za priznanje krivice po kojima se od nekih optuzbi odustaje i dobija se preporuka tuzilastva za manju kaznu od one koja bi se mogla ocekivati nakon celog sudjenja i osude. Od pocetnog predstavljanja Nikoliceve nagodbe za priznanje krivice pred sudom, ovo pretresno vece pokazivalo je svoju nelagodnost u pogledu nagodbi. Nijedan od trojice sudija ne dolazi iz sistema u kome se nagodbe za priznanje krivice koriste. Njihove odluke o kazni u slucaju Nikolic i u slucaju Obrenovic pokazuju zabrinutost da bi se nagodbe mogle koristiti neprikladno da bi se ustedela sredstva tribunala i ubrzali postupci. Vece je naglasilo da to ne bi trebalo da se uzima u obzir kada se optuzuje za vrstu zlocina koji dolaze pred tribunal. “Krivicna dela koja su u nadleznosti tribunala su sustinski razlicita od dela koja se procesuiraju pred nacionalnim sudovima”, naglasio je sud u slucaju Nikolic. Ipak, pretresno vece je zakljucilo da nagodbe za priznanje krivice mogu “unaprediti rad – i mandat—tribunala” ukoliko se koriste obzirno i samo “kada to zadovoljava interese pravde”.



I u slucaju Nikolica i u slucaju Obrenovica, pretresno vece je ustanovilo da nagodbe sluze interesima pravde uprkos tezini optuzbi. U oba predmeta, od optuzbi za genocid se odustalo sto je bio deo nagodbi za priznanje krivice. Dva bivsa oficira priznala su po jednu tacku optuzbe za progone koji cine zlocin protiv covecnosti. Iako zlocinu progona nedostaje emotivna sadrzina koju nosi genocid, on je slican po tezini. Razlika lezi u potrebi da se dokaze konkretna namera da se pocini genocid, umesto namere diskriminacije. Prvu je mnogo teze dokazati od druge.



Iako je prihvatilo Nikolicevu nagodbu i ono sto je tuzilastvo uradilo, sud nije prihvatio preporuku tuzioca u pogledu visine kazne, izricuci Nikolicu znacajno duzu kaznu zatvora. Sa stanovista odbrane to cini nagodbe mnogo manje primamljivim, iako i dalje ostaje verovatnoca da bi Nikolic dobio tezu kaznu nakon sudjenja. Cinjenica da je duzina Obrenoviceve kazne u rasponu koji je predlozilo tuzilastvo ne cini mnogo da ozivi upotrebljivost nagodbi za priznanje krivice. Sa stanovista suda Obrenovic je bio covek za primer, vojnik i osudjeni kriminalac. On je napravio seriju teskih gresaka (zlocina), ali je odgovorio na nacin koji je za primer. Prihvatio je odgovornost, iskazao kajanje i naum da se iskupi za ono sto je ucinio. Nikolic, bar po misljenju suda, nema karakter za primer. Njegovo priznanje krivice obojeno je licnim interesom. On je lagao samo da bi izbegao sudjenje. Bio je neodlucan, verovatno pod uticajem kontradiktornih impulsa. Nije mogao da se kontrolise u sudu, jecajuci u nekoliko prilika. Nije jasno da li je karakter dvojice krivih ljudi bio odlucujuci faktor u odredjivanju kazne, iako izgleda da je percepcija suda o Nikolicevom nedostatku kredibiliteta imala znacajan uticaj. Izvesno je da je sud video Nikolica kao nekog ko ima vecu krivicu, nekoga ko je aktivno i svojevoljno igrao svoju ulogu u operaciji ubijanja. Bez mnogo sumnje to je imalo sustinski efekat na visinu kazne koju je sud izrekao Nikolicu. Za buduce optuzenike, medjutim, Obrenoviceva laksa kazna moze ponuditi malo ohrabrenja za razmatranje pregovaranja o priznanju krivice sa Kancelarijom tuzioca, osim ako oni takodje mogu da demonstriraju da imaju karakter za primer.

Na kraju, iz dve presude se moze zakljuciti da ovo pretresno vece smatra da priznanja krivice imaju vaznu ulogu u otkrivanju istine, ustanovljavanju istorijskog svedocanstva i da doprinose pomirenju u regionu. Iako nevoljno, ono je prihvatilo nagodbe kao mehanizam kojim se obezbedjuju priznanja krivice. Medjutim, sud je takodje ucinio jasnim da ce svaki slucaj rezmatrati na osnovu svojih merila. Tamo gde je krivica teza, kazna ce biti stroza. Dodatno, nesto zaista izuzetno je potrebno da bi ublazilo krivicu za tako teske zlocine, cak i kada optuzeni prizna da je kriv.