Institute for War and Peace Reporting | Giving Voice, Driving Change

Stanje sudjenja (Prvi deo): Tuzilastvo u sve boljoj poziciji

Dan 84
By IWPR ICTY
Pred sam pocetak letnje pauze u sudjenju Slobodanu Milosevicu, nekolicina svedoka su svojim izjavama uneli uzbudjenje u sudnicu, ojacavsi poziciju tuzilastva, i osvetlivsi slabe tacke kako optuznice tako i Milosevicevog nacina odbrane. Milosevic jos nije odustao od svog stava da je sudjenje nelegitimno i da su sva stradanja na Kosovu bila posledica NATO bombardovanja i teroristickih akcija Oslobodilacke Vojske Kosova (OVK). Medjutim, ovi njegovi refreni su izgubili na tezini nakon nedavnih izjava svedoka optuzbe. Medju njima je bio zasticeni svedok K-32, Crnogorac koji je sluzio u JA, koji u sudnici izjavio da je cuo kada je komandir naredio vojnicima da bombarduju albanska sela na Kosovu, da ubijaju albanske civile i pljackaju i unistavaju njihove domove. Kada je Milosevic na svoj uobicajen nacin pokusao da navede svedoka na gresku postavljajuci mu istovremeno pitanja koja se odnose na razlicite dogadjaje (na ovaj nacin je uspeo da zbuni neke ranije svedoke), svedok K-32 je ostao pribran i rekao da Milosevic “ne moze da [ga] zbuni.”

Interesantna je bila i izjava Radeta Markovica koji je svedocio 25 i 26 juna. Njega je novembra 1998 Milosevic licno postavio na mesto sefa Sluzbe drzavne bezbednosti, sa koga je prethodno smenio Jovicu Stanisica. Markovicu se trenutno u Srbiji sudi zbog ubistva, pa je u sudnicu dosao pod pratnjom vojnika Ujedinjenih Nacija. U toku unakrsnog ispitivanja, Milosevic je Markovica oslovljavao prvim imenom i govorio mu je “ti”. Markovic, koji se Milosevicu obracao sa postovanjem i na nacin na koji podredjeni razgovara sa svojim sefom, je potvrdio njegovu tvrdnju da je za vreme rata na Kosovu zastita zivota i imovine civila bila od najvise vaznosti za srpsko rukovodstvo, da su srpski vojnici i policajci molili albanske civile da ne napustaju svoje doove i da je postovanje prava ratnih zarobljenika deo svete srpske tradicije. Markovic je tako pripremio pred-premijeru onoga sto mozemo da ocekujemo sledeceg proleca, kada ce Milosevic da dovede svoje svedoke. Neki posmatraci su u prvom momentu bili iznenadjeni da su tuzioci pozvali Markovica da svedoci; ali pokazalo se da je on nehotice potvrdio nekoliko kljucnih elemenata optuznice: da je Milosevic svakodnevno dobijao izvestaje sa Kosova iz nekoliko izvora; da je Milosevic odobrio naredbu kojom je policija na Kosovu bila stavljena pod vojnu komandu, i da su na njegov zahtev koferi puni deviza bili prebacivani iz Savezne uprave carina u sefove tajne policije i vojske. Ocigledno je da tuzilatvo nema drugi izbor nego da i dalje poziva svedoke kao sto je Markovic; premda je on ponovio Miloseviceve tvrdnje da srpske snage nisu pocinile zlocine, njegova je izjava neosporivo postavila Milosevica na vrh dobro informisanog komandnog lanca.

Tuzioci paralelno rade i na tome da dovedu pred sud svedoke zlocina cije izjave ukazuju na to da je na celom teritoriju pokrajne vodjena dobro planirana i koordinisana akcija razaranja. Njihov je krajnji cilj da iznesu dovoljno neoborivih dokaza za obe tvrdnje – da su zlocini zaista pocinjeni i da je Milosevic bio vrhovni komandant – cak i iako nemaju krunski dokaz (npr., naredbu sa Milosevicevim potpisom, ili izjavu nekog visokog srpskog oficira da su zlocini unapred planirani.) Markoviceva izjava je bila znacajan doprinos ovom nastojanju tuzilastva, iako je njegov cilj bio da brani Milosevica, a ne da ga tereti.

Milosevic, sa svoje strane, ima druge poteskoce. S obzirom na to da gotovo svaki dokaz protiv sebe kvalifikuje kao potpunu izmisljotinu, on sebi gotovo da ne ostavlja ni malo manevarskog prostora za situacije kada dokazi o nekom dogadjaju ne dozvoljavaju drugaciju logicnu interpretaciju. Nedavno se, na primer, u sudnici diskutovalo o poznatoj hladnjaci punoj leseva koja je nadjena u Dunavu 5. aprila 1999, dok je rat na Kosovu jos bio u toku. Tuzilastvo zeli da dokaze da su u njoj bila tela ubijenih alanskih civila i da je hladnjaca bila bacena u Dunav da bi se unisitli dokazi. Oni jos tvrde da su su tela zatim zakopana u blizini mesta na kome je hladnjaca isplivala, ukljucujuci i ispod streljane na kojoj su vezbali srpski specijalci, a koja se nalazila uz samu ogradu kasarne Jugoslavenske Armije. 28 maja je britanski detektiv i istrazivac iz tima tuzilastva, Vilijam Robert Fulton, svedocio o ekshumaciji tog terena koja je pocela u junu 2001. Fulton je rekao da su medju posmrtnim ostacima pronadjenji neki dokumenti nestalih Albanaca iz Suve Reke i da je Toksikoloski Institut iz Spanije analizirao DNK dva lesa i clanova porodice nestalih i da je nedvosmisleno dokazano da su poginuli u srodstvu sa ljudima od kojih su uzeti uzorci DNK.

Sudije su vec culi svedocanstva kamiondzije koji je prevozio tela do streljane (vidi izvestaj “Ludnica u sudnici” od 04.07.2002.,) i policajca Dragana Karleuse koji je u prvom momentu bio zaduzen da istrazi incident. Milosevic je sistematski osporavao mogucnost da se u hladnjaci bila tela albanskih civila. Pitao je Karleusu redom da li su to mozda bila tela azilanata iz trece zemlje koji su stradali na putu; da li su bila u poodmakloj fazi raspadanja (sto bi moglo da znaci da su bili mrtvi pre pocetka rata na Kosovu); da li su bili obuceni u unoforme OVK-a, i da li mozda cela istraga nije bila namestaljka sa ciljem da se posalje Milosevica u Hag?

Odmah posle Karleuse su tuzioci pozvali jos jednog policajca, Boska Radojkovica, koji je bio zaduzen da fotografise kamion kada su ga izvukli na obalu. Na tim fotografijama se vide ruke i noge leseva koje vire iz procepa na zadnjem delu hladnjace. Radojkovic nije fotografisao unutrasnjost kamiona, i rekao je da je lokalni istrazni sudija odbio i da pogleda unutra, i da je sef lokalne policije prekinuo sve istrazne radnje i naredio da se lesevi nocu zakopaju. Radojkovic je izjavio i da se bojao da ce rumunjski granicari iz patrolnih camaca da vide sta se desava, pa je sprejom prekrio natpis na hladnjaci da se ne bi videlo da pripada klanici iz Prizrena. Radojkovic je zatim popravio razbijena vrata hladnjace kroz koje su se videla tela i zamenio je prizrenske registarske tablice lokalnim. Bojeci se da ce prica o hladnjaci da se prosiri u narodu, Radojkovic i drugi policajci su lansirali trac da su u njoj bila tela kurdskih azilanata.

Radojkovic je izjavio pred sudom da je u sledece dve noci on sa grupom policajaca pretovario 83 lesa i delove jos barem tri tela – ukljucujuci tri ljudske glave – u drugi kamion koji je odvezen uz reku, u pravcu mesta na kojima su kasnije otkrivene masovne grobnice. Radojkovic je rekao da su u hladnjaci bila tela muskaraca i zena do 70-ak godina starosti i dvoje dece, da su svi bili obuceni u civilna odela, i da su imali rane koje su ukazivale da su ubijeni udarcima tupih objekata. Primetio je samo jedno tela sa prostrelnom ranom – mladic koji je bio nag do pojasa a ruke su mu bile vezane iza ledja. Kada su tela odvezena, Radojkovicev zadatak je bio da sutradan unisti kamion. Prvi pokusaj da ga zapali nije uspeo, pa ga je razneo eksplozivom. Odmah posle toga je Radojkovic primljen u bolnicu zbog iscrpljenosti i visokog pritiska. Tamo je dao izjavu istraznoj jedinici policije, koju je predvodio Karleusa. Kada ga je tuzilac pitao sta sada misli o tome u cemu je ucestvovao, svedok je odgovorio da smatra da je to bilo potrebno i opravdano u tom ratnom vremenu. Sud je tako cuo izjavu coveka, Srbina, koji nije bio ni zrtva, ni direktan pocinilac zlocina, ali je ipak bio naveden da obavlja jezive i kompromitujuce zadatke.

Milosevic se tako nasao u nedoumici koju od svojih uobicajenih taktika da upotrebi, i na kraju je pokusao da ih kombinuje. S jedne strane je zeleo da kompromituje svedoka, i prekorio ga je sto nije postovao uobicajene istrazivacke metode. Kasnije je pokusao da izazove samilost za svedoka, rekavsi da su ga zloupotrebili policijski istrazivaci koji su ga intervjuisali u bolnici. Na kraju unakrsnog ispitivanja je Milosevic kazao da je svima “dosta ove fantomske hladnjace” i da je Radojkoviceva izjava iz “trece ruke” i prepuna kontradikcija.

Miloseviceva kruta strategija odbrane je, na samom kraju dela sudjenja koje se odnosi na Kosovo, pod sve vecim pritiskom nagomilanih dokaza. Kada je sud vec cuo izjave po nekoliko svedoka za svaki navod optuznice, Miloseviceva uporna nastojanja da svakog od njih diskredituje deluju kao retoricke vezbe, a ne suvislo pobijanje dokaza. Ovaj nacin odbrane – koji se zasniva na ponizavanju svedoka i pobijanju njihovih izjava – je jos manje uspesan kada su u pitanju svedoci Srbi. Na primer, Milosevic kao da nije mogao da odluci da li da Radojkovica prikaze kao nekompetentnog (ili cak kao lazova), ili kao sunarodnjaka koji je zloupotrebljen u namestenoj istrazi. Milosevic, naime, zeli da ospori sve dokaze, ali u isto vreme i da sebe prikaze kao hrabrog zastitinika upravo obicnih ljudi iz srpskog naroda – bas takvih kakav je Radojkovic. U svakom slucaju, njegova tvrdnja da hladnjaca nikada nije ni postojala nije adekvatan odgovor na izjavu policajca ciji je zadatak bio da tu hladnjacu unisti, i ne umanjuje tezinu dokaza protiv njega koje su tuzioci vec izneli.