Srpski obaveštajni oficir saslušan o Srebrenici
Svedok na suđenju Tolimiru opisuje razgovore koje je sa okrivljenim vodio o vojnim akcijama koje su se ticale enklava.
Srpski obaveštajni oficir saslušan o Srebrenici
Svedok na suđenju Tolimiru opisuje razgovore koje je sa okrivljenim vodio o vojnim akcijama koje su se ticale enklava.
Piše: Velma Šarić iz Sarajeva (TU br. 691, 6. maj 2011.)
Suđenje Zdravku Tolimiru pred Haškim tribunalom nastavljeno je ove sedmice svedočenjem bivšeg šefa vojne bezbednosti u vojsci bosanskih Srba (Vojska Republike Srpske, VRS), Petra Salapure, koji je izneo svoja saznanja o onome što je neposredno prethodilo padu srebreničke enklave.
Tokom rata, Salapura je bio odgovoran za vojno-obaveštajne aktivnosti VRS-a. Njegovo je odeljenje bilo u sklopu Sektora za bezbednosno-obaveštajne poslove, na čijem se čelu nalazio Tolimir. Salapura je pukovnik VRS-a u penziji.
Kao neko ko je za vreme rata u VRS-u obavljao dužnost zamenika komandanta za obaveštajni rad i bezbednost, Tolimir je bio direktno potčinjen komandantu VRS-a i haškom beguncu Ratku Mladiću. Tereti se po osam tačaka – uključujući genocid, zaveru sa ciljem činjenja genocida, istrebljenje, ubijanje, progon, prisilno razmeštanje stanovništva i deportaciju bosanskih Muslimana iz enklava Srebrenica i Žepa tokom jula 1995.
Na početku svedočenja, predsedavajući sudija Kristof Fluge (Christoph Flügge) je na zahtev tužioca upozorio Salapuru da ne mora odgovarati na pitanja koja bi ga mogla inkriminisati. Salapuru je pred sud pozvala optužba, a svedočio je između ostalog o svojim razgovorima sa Tolimirom koji su se ticali pomenutih enklava.
Salapura je Tolimira „prvi put sreo 1969. godine, ali su se sledeći put videli tek 1991.“, kazao je svedok. „Ili je to bilo 1992., kada je u Kninu oficirima za bezbednost bio držan kurs obuke – tamo smo se nakratko sreli.“
„Svedok je rekao da je pristupio „VRS-u nakon osnivanja, u maju 1992.“. Potvrdio je da mu je Tolimir bio neposredni pretpostavljeni.
Opisujući delovanje svog odeljenja, on je kazao kako se „svakodnevni rad sastojao [u] primanju izveštaja od vojnih jedinica, njihovih obaveštajnih oficira i obaveštajnog centra, a potom i prikupljanja i analitičke obrade te građe.
„Tolimir je koordinisao rad oba odeljenja [obaveštajnog i bezbednosnog], usmeravajući aktivnosti i obezbeđujući da stvari teku glatko.
„On je takođe bio odgovoran u vojnom smislu, obezbeđivao je da se naš rad odvija kako treba, da kvalitet i obim podataka koje obrađujemo budu zadovoljavajući.“
Na pitanje tužioca Pitera Mekloskog (Peter McCloskey) o tome da li mu je poznat dokument pod nazivom Direktiva br. 7, Salapura je odgovorio da nije čuo za takav dokument, niti za bilo koju drugu direktivu – sve do 2004., kada je pred Haškim tribunalom svedočio na suđenju Vidoju Blagojeviću.
Pomenuta direktiva je dokument kojim se naređuju „planirane i dobro osmišljene mere za stvaranje nepodnošljive situacije potpune nesigurnosti i odsustva nade u opstanak stanovnika Srebrenice i Žepe“.
Tužilac je potom pokazao Mladićevo naređenje koje nosi datum 31. mart 1995., i kojim se – budući da je imalo eksplicitan karakter direktive – pokreće operacija „Sadejstvo 1995“. No, Salapura je ostao pri svojoj prvobitnoj izjavi, da je za to čuo tek 2004. godine.
Nakon što je tužilac nagovestio da je svedok morao znati za direktivu nakon što je video pomenutu naredbu, Salapura je odgovorio da je „direktiva bila poznata samo onima koji su je pripremili i uobličili, a ja nisam bio među njima“.
Na pitanje da li mu je poznato da je za vreme rata bilo izdato više direktiva, Salapura je kazao kako „nisam znao puno, sudelovao sam u planiranju dve ili tri, ali ne znam da li su one primenjene, znam da jedna ili dve sigurno nisu. Međutim, nikada nisam učestvovao u uobličavanju ili sastavljanju tih direktiva.“
Tužilac je zatim svedoku postavio pitanje koje se ticalo operacije izvedene 24. juna 1995., kada je izvršen napad na kontrolni punkt mirovnih snaga Ujedinjenih nacija (UNPROFOR) u Zelenom Jadru (selu koje se nalazi južno od Srebrenice), čija je svrha – po tužiočevim rečima – bila da se ostvare ciljevi prosleđeni direktivom.
Svedok je rekao da je „ta operacija trebalo da upozori muslimansku stranu da prestane da izvodi prepade iz same enklave.
„Želeli smo da izvršimo pritisak na UNPROFOR da razoruža bezbednu zonu i spreči napade koje je iz nje vršila [bosanska vojska].
„Intervenisali smo kod UNPROFOR-a da se ti napadi obustave, ali to nije dalo nikakve rezultate.“
Svedok je izjavio i da je krajem juna iz zdravstvenih razloga bio odsutan iz glavnog štaba VRS-a: „Mučio me je čir, i bio sam iscrpljen, tako da mi je general Tolimir rekao: ’Idi, odmori se, neka te u Banja Luci pregleda lekar i opusti se tamo mesec dana; ja ću raditi svoj posao na istoku, a ti, za to vreme, radi koliko možeš na zapadu.“
Svedok je rekao da je u Banja Luci najveći deo vremena – po nalogu lekara – proveo kod kuće, te da je odlazio samo do glavnog štaba ukoliko bi „nešto moralo da se rešava“.
Salapura je potvrdio da je, u stvari, jednom prilikom „primetio da bi napadi na enklavu bili kontraproduktivni, jer bi izazvali međunarodnu reakciju, i da nipošto ne bi trebalo napadati“, a da se Tolimir sa time saglasio, smatrajući da su enklave već postale „zrele kruške“.
Tolimir je uhapšen 31. maja 2007., a pred Haški tribunal je izveden na osnovu optužnice koja je predočena 25. februara 2005. U decembru 2009. se izjasnio kao nevin po svim tačkama.
Velma Šarić je obučena novinarka IWPR-a iz Sarajeva.
